Glasovi pored puta

Mrtva je trka između toga da li predsednik Srbije više voli da stojeći ispred kakve mape objašnjava koje se to deonice i putni pravci grade širom Srbije ili da se obilazeći te iste deonice „posvađa“ sa direktorom Puteva Srbije Zoranom Drobljakom, tačnije da ga nanovo ponizi i spočita mu njegov loš učinak kao najlošijem učeniku u razredu. Toga javnost nije bila lišena ni nedavno, kada je Aleksandar Vučić obilazeći istočnu Srbiju tamošnjim meštanima najavio novu – Dunavsku magistralu, odnosno sanaciju puta od Velikog Gradišta, preko Golupca, do Donjeg Milanovca, najavljujući je najkasnije za jun naredne godine. Ovaj put samo je najnoviji putni pravac čiju gradnju srpske vlasti najavljuju i obećavaju iz meseca u mesec, unapred licitirajući sa rokovima u kojima će oni sigurno biti završeni i pušteni u rad. Tako se putna gradilišta u Srbiji samo otvaraju, shodno predsednikovoj najnovijoj devizi „putevi, putevi, i opet putevi“, a čini se da je u tom poduhvatu konačno pronašao i adekvatnog strateškog partnera, nadležnog ministra Tomislava Momirovića, koji kao najbolji đak, za razliku od Drobnjaka, samo obilazi gradilišta i skraćuje rokove izgradnje. Istraživali smo šta se to u Srbiji trenutno gradi, barem kada su drumovi u pitanju i šta su najavljeni, a šta stvarni rokovi. Na zvaničnom sajtu ministarstva kojim popularni Toma Mona rukovodi moguće je pronaći čak i njegov tekst posvećen upravo najnovijem srpskog investicionom poduhvatu vrednom nekoliko milijardi evra, sa spiskom svih značajnih puteva koji se u Srbiji grade ili će se u narednom periodu graditi. Ali da krenemo od jedne nelogičnosti. Posle više decenija radova na izgradnji takozvanog ipsilon kraka, odnosno puta od graničnog prelaza Kelebija sa Mađarskom do Subotice, taj put je zvanično otvoren decembra 2019. Već je poznato da je početak radova na tih jedva oko 20 kilometara puta, koji bi tranzitni saobraćaj izmestio iz Subotice, najavljivan još početkom 90-ih godina prošlog veka i nema tog političara koji ga, u međuvremenu, nije koristio u predizborne svrhe. „Kao Subotičanin, obećavam da će deonica biti završena u roku. To je zalog moje političke karijere, jer uspešnost svakog političara se meri po tome koliko je ispunio obećanja“. Ovako je pre 11 godina govorio tadašnji ministar Oliver Dulić, naravno, ne ispunivši svoje obećanje. Kao posledica neažurnosti ili čega već, ovaj valjda sagrađeni put, i dalje se nalazi za spisku Ministarstva saobraćaja, iako bi trebalo da je završen još pre dve godine. „Leva traka auto-puta E75, deonica Kelebija – petlja Subotica jug, rok za završetak je 27. decembar 2019, investitor su Koridori Srbije, a izvođač nije izabran“, još uvek stoji na sajtu Ministarstva. Momirovićevo „najveće gradilište u Srbiji“, kako je on nedavno nazvao Moravski koridor, takođe je put čija se izgradnja najavljuje i otpočinje prethodnih barem 15 godina, a koji trenutno gradi konzorcijum Behtel – Enka. Povezivaće Koridor 10 sa takozvanim Koridorom 11, odnosno auto-putem „Miloš Veliki“. U pitanju je pravac Pojate – Preljina i planirani rok za izgradnju ovog puta je 2023. Zbunjuje, međutim, činjenica da je predsednik Srbije svojevremeno izjavio da bi „bilo dobro da put bude gotov do marta 2024“, što upućuje na zaključak da rok ipak neće biti ispoštovan. Pomenuti Koridor 11 nezvanični je naziv trase koja bi Srbiju trebalo da auto-putem spoji sa Crnom Gorom i deo je takozvanog puta Beograd – Južni Jadran o kome se takođe govori barem poslednje tri decenije, ali za razliku od Koridora 10, ni danas nije završen. Iako je predsednik Vučić još 2014. izjavljivao „uveravam građane da ćemo auto-put Beograd – Boljare završiti za četiri godine i time ostvariti višedecenijski san“, taj san još uvek nije postao java. U međuvremenu, izgrađen je deo auto-puta „Miloš Veliki“ do Čačka, ali ne i nastavak puta do Boljara, odnosno granice sa susednom Crnom Gorom. Sa druge strane, Crna Gora se zbog auto-puta do granice sa Srbijom kod Kineza zadužila za milijardu evra, povećala javni dug na rekordni nivo i nije izvesno kada će oni završiti svoj deo posla. Da bi barem deo kroz Srbiju bio gotov neophodno je izgraditi još dve deonice. Izgradnja jedne od njih, od Preljine do Požege je u toku, i prema podacima sa sajta Ministarstva građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture trebalo bi da bude gotov do 2022, mada se od političara mogu čuti krajnje oprečne informacije. Aleksandar Vučić je svojevremeno izjavljivao da je za njega najvažnija upravo ova deonica, te da se on nada da će ona biti gotova do kraja ove godine. Rok je nešto kasnije pomerio za januar 2022, da bi nedavno rekao kako je kineske partnere koji grade ovaj put molio da ga završe ne 2023, kako piše u ugovoru, već sledeće godine. Sve i da tako bude, put do Boljara neće biti gotov, jer ostaje i deonica od Požege do granice sa Crnom Gorom, ali i deo od Surčina do Novog Beograda, koji je takođe najavljivan za 2021. godinu, što od prethodne ministarke Zorane Mihajlović, što od predsednika Vučića, da bi nedavno njen naslednik Momirović kao novi rok istakao tek jesen 2022. Ipak, za razliku od nabrojanih deonica na auto-putu „Miloš Veliki“ koje se, iako izgradnja kasni, ipak grade, radovi na njegovom najskupljem delu, od Požege do samog graničnog prelaza sa Crnom Gorom još nisu ni počeli, uprkos Vučićevom obećanju da će ceo put biti gotov još 2018. Prema navodima nadležnog ministarstva ta deonica će koštati 1,8 milijardi evra, ali još uvek nisu obezbeđena ni sredstva za njegovu izgradnju, a nije izabran ni izvođač radova. Sa druge strane, kao i kod prethodnih deonica, političari su redovno obećavali skoro potpisivanje ugovora o izgradnji, najverovatnije sa nekom kineskom kompanijom, jer one grade i gotovo sve ostale putne pravce u Srbiji, rok za to potpisivanje je pomeran praktično iz meseca u mesec još od kraja 2019, ali se ni danas ne zna kada će, ko i čijim novcem početi da gradi ovu deonicu, a još manje koje će godine kompletan put Beograd – Boljare biti zaista i izgrađen. Nalik gotovo svim putnim pravcima u Srbiji, koji se grade decenijama i čije otvaranje se najavljuje gotovo pred svake izbore, jeste i čuvena obilaznica oko Beograda. Trenutno su u toku radovi na deonici od Ostružnice do Bubanj Potoka, a iako je ranije bilo najavljivano da će kineski izvođači i azerbejdžanski podizvođači ovaj deo puta izgraditi do jula ove godine, tako nešto se ipak nije desilo. Aleksandar Vučić je aprila ove godine, otvarajući oko sedam kilometara izgrađenog puta od Ostružnice do petlje Orlovača, najavio da će tek za nešto više od godinu dana ceo ovaj potez do Bubanj Potoka biti gotov, čime, opet, obilaznica neće biti kompletirana. NJen najzahtevniji deo, onaj od Bubanj Potoka, preko Vinče do Pančeva, sa novim mostom preko Dunava, tek bi trebalo da se gradi, pošto, prema podacima sa sajta resornog ministarstva još uvek traju pregovori sa izvođačima i podizvođačima radova na prethodno pomenutoj deonici o sklapanju ugovora i za ovaj deo obilaznice. Drugim rečima, iako je 2020. navedena kao godina početka projekta, još uvek se ne zna ni ko će, ni kada graditi preostali deo putnog prstena oko srpske prestonice koji bi konačno trebalo da tranzitni saobraćaj u potpunosti izmesti iz Beograda. „Budući Šumadijski koridor, auto-put već nazvan `Vožd Karađorđe` biće dugačak između 220 i 270 kilometara i njegova izgradnja koštaće od 1,7 milijardi evra do više od dve milijarde evra, u zavisnosti od profila puta i priključaka na ostale koridore“, ovako je još avgusta 2018. govorila tadašnja ministarka građevinarstva Zorana Mihajlović. Taj put imaće dva kraka, odnosno sa jedne strane će ići trasom Mladenovac – Orašac - Aranđelovac, a odatle ka Rači, Svilajncu, Despotovcu i Boru i značajan je, govorila je ona, zato što će povezivati milion ljudi koji tu žive. Ministarka je tom prilikom najavila da će to biti „šesti auto-put koji bi trebalo da počne da se gradi u ovoj ili narednoj godini“, ali do toga, naravno, nije došlo. Na sajtu ministarstva stoji da je u toku izrada planske i tehničke dokumentacije, a koridor je izgleda dobio ime i pre nego što je označen početak radova na njemu. Zanimljivo je da je Mihajlovićeva istom prilikom najavila i da će 2020. početi izgradnja puta Niš – Merdare, pa dalje ka Prištini i Albaniji, kao velikog projekta pomirenja Srba i Albanaca, dogovorenog još pre šest godina između Aleksandra Vučića i Edija Rame. Taj pravac pominjan je i u Vašingtonskom sporazumu koji su predstavnici Srbije i Kosova potpisali prošlog septembra sa sada već bivšim američkim predsednikom Donaldom Trampom, ali kamen temeljac još uvek nije udaren. Tender za izvođenje radova na našem delu puta raspisan je s proleća, baš kada je i srpski predsednik najavio da će ovog avgusta početi radovi na izgradnji puta, što se, ipak, nije desilo. Ove godine počeli su radovi na takozvanom Fruškogorskom koridoru, odnosno putu Novi Sad - Ruma, projektu koji je javnosti takođe najavljivan i predstavljan barem poslednjih 15 godina, a koji je, baš kao i Moravski koridor, volela da najavljuje nekadašnja ministarka iz redova G17 Verica Kalanović, mada do izgradnje ni jednog ni drugog nije došlo sve doskoro. Procenjuje se da će put koštati između 500 i 600 miliona evra, a kao rok za završetak radova najavljuje se 2024. Za istu godinu najavljuje se i kraj izgradnje brze saobraćajnice Šabac – Loznica, dok bi deo Ruma – Šabac trebalo da bude gotov oktobra 2023. Tako je, s proleća, najavio Vučić, koji u jesen 2019, kada je Zorana Mihajlović potpisivala sa azerbejdžanskim Azvirtom komercijalni ugovor o izgradnji ovog putnog pravca, nije obećavao ove, nego nešto kraće rokove. Naime, vlast je početak radova na ovom putu najavljivala još u 2017, da bi ugovor bio potpisan tek novembra 2019, uz obećanje da će deo do Šapca biti gotov naredne godine, a ceo put do 2023. U međuvremenu su, kako vidimo, rokovi pomereni za jednu godinu. Ime Verice Kalanović povezivano je i sa izgradnjom puta Kragujevac – Batočina, još jedne deonice koja se nalazi na spisku važnih projekata Tomislava Momirovića. Put je izgrađen krajem prošle godine, a ostaće upamćeno kako je tih 25 kilometara građeno čak 16 godina i kako su ga gradile sve srpske vlade i svi srpski ministri građevinarstva od 2004, kada je, uoči izborne kampanje, tobože, počela njegova izgradnja. I na kraju Momirovićevog impozantnog graditeljskog spiska je još jedan regionalni, pomiriteljski auto-put, koji, ako je suditi na osnovu iskustva sa povezivanjem sa Crnom Gorom ili Albanijom, tek očekuje permanentno pomeranje rokova izgradnje. Ovoga puta ne samo zbog Srbije, poznate po prolongiranju rokova za završetak putnih pravaca, već i Bosne i Hercegovine, čiji se lideri jedva mogu dogovoriti kuda bi put trebalo da ide, a kamoli sve ostalo što izgradnju ovog puta podrazumeva. U pitanju je, naime, kružni auto-put Beograd – Sarajevo koji bi Srbiju trebalo da poveže sa oba entiteta u BiH. Deonicu od Kuzmina do Sremske Rače, odnosno do jednog od graničnih prelaza sa Bosnom, Srbija je već počela da gradi i ona se finansira delom iz turskog kredita, a delom iz republičkog budžeta. Zvanični rok za izgradnju je 2023, ali vlasti najavljuju da će put biti gotov već naredne godine. „Deonica Sremska Rača – Kuzmin, dužine oko 18 kilometara, sa mostom preko reke Save, predstavlja deo projekta izgradnje auto-puta Beograd – Sarajevo. Pored toga, u Republici Srbiji je planirana izgradnja i deonice Požega – Kotroman, dužine oko 60 kilometara“, stoji na sajtu Ministarstva saobraćaja, a pominje se i kako je komercijalnim ugovorom sa turskom kompanijom Tašjapi predviđeno da se 25 miliona evra nameni za izradu planske i tehničke dokumentacije za ovu deonicu. Drugim rečima, u planu je da Srbija izgradi svoje deonice na ovom putu, ali kada će on zaista i biti kružni, zavisiće od suseda. Kao što od Crne Gore zavisi da li će se iz Beograda do primorja putovati auto-putem, tako i od BiH zavisi hoće li se od granice sa Srbijom do Sarajeva stizati za samo dva i po sata. Ako pitate graditelje, nije nerealno da do famozne 2025, označene kao godina završetka novog Vučićevog investicionog ciklusa, budu gotovi svi ovi promovisani putni pravci. Ali ako slušate sve ono što su političari najavljivali svih prethodnih godina i decenija i uporedite sa stvarnim datumima završetka radova na pojedinim pravcima, a pre svega na Koridoru 10 kao strateški najvažnijem auto-putu, onda se ni 2040. ne čini tako dalekom.