Goblen modernih vremena

Svojim sam glumcima govorio da radimo nešto naivno poput goblena i da se te naivnosti i emocionalnosti ne plaše – rekao je reditelj Igor Vuk Torbica novinarki Tatjani NJežić, opisujući rad na predstavi Krvave svadbe. Nekoliko sličnih rečenica može se pronaći u monografiji Glas vrline: Igor Vuk Torbica na festivalu Grad teatar Budva. One vas ispune kao kada uspete da se ušunjate na pozorišnu probu i iz prikrajka posmatrate kako nastaje jedan svet. Izdanje sadrži tekstove nastale tokom rada Igora Vuka Torbice (1987–2020) na budvanskom festivalu. Posetioci su videli trećinu njegovog opusa: Razbijeni krčag Jugoslovenskog dramskog pozorišta (2015), Ožalošćenu porodicu Slovenskog ljudskog gledališča i Prešernovog gledališča (2017), Krvave svadbe Grada teatra i Srpskog narodnog pozorišta (2018), Hinkemana Zagrebačkog kazališta mladih (2019) i Bakhe koji je odigrao bitoljski Naroden teatar (2019). Sve predstave izvedene su u julu i avgustu. Junak romana koparskog pisca Aljoše Curavića zaključuje kako se leti nikada ništa ne dešava, ali kad se dogodi – promeni ti život. Ustati sa stolice posle Hinkemana, ličilo je na izlazak iz bioskopa u gradsku vrevu, nakon izuzetnog filma. Nagli sudar sa realnošću koja bar za tren više nije ista. Većina ukoričenih članaka govori upravo o stvarnosti. „Hinkeman može da shvati ono što mi ne umijemo, a to je da je naša svakodnevna stvarnost i dalje rat, ratno stanje, koje je možda promijenilo oblike, ali ima jednaku premisao kao i bilo koje ratovanje. Upotrebu čovjeka i stalno saznanje da jedan među nama mora da bude zgažen kako bi drugi ustao i zablistao“, saopštio je Radmili Radosavljević. Novinari često pitaju o angažovanosti. Zato izdanje zaokružuje veliku temu. Kako je daroviti reditelj postavljao klasike, zadržavajući otklon „od dnevno aktuelnog i terora mnjenja“, čak u „najpolitičnijim predstavama“. Ključne reči Glasa vrline (moć pozorišta je tek tihi glas vrline – odgovoriće Vuku Lajoviću) jesu i uspeh, emocija... Pre rada na Krvavim svadbama, Torbica je proučavao Čaplinove filmove. Sumnjao je da se on može povezati s Lorkom. „Međutim, na drugi pogled – ili na moj drugi pogled – ispod pomenutih Čaplinovih tjelesnih skečeva, uvijek je izbijala jedna jednostavna, prosta i nježna poetska istina. Iznova je Čaplin u svakom svom djelu pronalazio načine da progovori o suštinskim strepnjama čovjeka, o njegovim strastima i snovima.“ Čarli Čaplin je 1958. objavio članak u NIN-u. Pisao je kako se isprva uplašio zvuka, misleći da će izgubiti individualnost, a da je Moderna vremena napravio čim je čuo za radnike s teškom krizom identiteta. U „supermodernim tvornicama“ tog doba intelekt su im svodili na svesne poluge, u vlasti mašina. Šezdeset leta docnije, Igor Vuk Torbica odgoneta zašto smo opterećeni time da budemo uspešni, pa zanemarujemo sve drugo. Igrom slučaja, na sceni Zavala, sedeo sam iza njega. Bilo je to kao da stojite iza leđa velikog slikara, a on pred svojim platnom. Bio je sumrak dok smo zauzimali mesta. Iza pozornice videlo se more. Kad je počela predstava, već se smrklo. Postojao je isključivo njegov svet na sceni. Čim su se glumci poklonili, svetla su ugašena. Ostali smo u mraku. „Do svjetla, nažalost, možemo doći samo ako strpljivo gledamo u mrak, bez straha i bez zatvaranja očiju.“ Posle smo primetili svetlucanje brodića, grad u daljini, farove automobila što se spuštaju s planine, i zvezde. Šta je bilo šta – otkrićemo kasnije. Jedino smo zvezde prepoznali odmah. Dugo ćemo se još prema toj postavci orijentisati u prostoru.