Glavni deoničar ključnih afera

U dramatične nedelje i mesece koji slede Srbija ulazi nespremna i sluđena. Ali za promenu, ni Aleksandar Vučić nije ništa manje zblanut. Ta nespremnost na događaje koji bi mu mogli na nos izaći očituje se u činjenici da su snishodljivi medijski batleraj, partijski poslušnici i dvorski analitičari minulih dana jezdili po režimskim medijima u nameri da objasne kako Siniša Mali nema ništa sa 24 stana u Bugarskoj i da je legitimno da advokat i novinarski pripravnik Vladimir Đukanović vodi intervju sa Predragom Koluvijom, svojim klijentom, optuženim usput za uzgajanje više od četiri tone marihuane. Ako se u zenitu političke moći Vučić prema aferama odnosio sa nehajnim prezirom neupitnog vlasnika svega u Srbiji, pa potom prešao na strategiju fabrikovanja istih kako bi naredna zatrpala prethodnu, sada deluje jednako paranormalno koliko i Vulin koji preti hapšenjima za jedan džoint, kada braneći Koluviju izgovori da vlasnik Jovanjice „nije imao deset tona kokaina, već samo tonu marihuane“. Valja podsetiti da je gotovo sve u Srbiji urađeno uz Vučićevu ulogu ekskluzivnog zastupnika božje volje i da su mnogi sumnjivi dilovi sklopljeni uz njegovu autorizaciju. Da je takvu ulogu imao u Rusiji, morao bi da drži monopol na sve energetske resurse, u Poljskoj bi bio papa, a u Švajcarskoj verovatno direktor centralne banke. Mucavo i neuverljivo štiteći Koluviju, a zapravo braneći familiju i nešto manje partiju, Vučić je konačno izgleda shvatio da bi mu glave mogle doći afere. I u tome ima elementarne pravde. Ako se pitao za sve, nema ničeg normalnijeg nego da za sve bude i najodgovorniji. Bez namere da mu otežavamo i dodajemo neki sitniš poput jelke od 83.000 evra u ionako preteški bagaž afera, postoji bar deset razloga zbog kojih bi Vučić morao da odstupi sa mesta predsednika Srbije. I uopšte nije nužno da oni budu rangirani po težini, niti hronologiji. Svi su jednako teški i jednako tako ne zastarevaju. Siniša Mali Gre’ota bi bilo biografiju ministra finansija posmatrati samo kroz prizmu Pandorinih papira, jer Siniša Mali je afera po sebi. Još od ranih radova kada je kao direktor Centra za tendere u Agenciji za privatizaciju bio upetljan u sumnjive transakcije između Lukoila i Beopetrola, preko prvog otkrića KRIK-a da je kao Vučićev savetnik za ekonomska pitanja i direktor dve ofšor kompanije sa Devičanskih ostrva kupio 24 apartmana u Bugarskoj i činjenice da je bio na mestu gradonačelnika kada je u noći između 24. i 25. aprila bespravno rušeno u Savamali pa do plagiranog doktorata, Mali je postao paradigma korupcije i rastakanja pravnog sistema. Krug se zatvorio nedavno u Pandorinim papirima koji ukazuju da je Mali zaista bio vlasnik i stanova u Bugarskoj i ofšor kompanija. Problem su i poreklo pet miliona evra koliko su koštali stanovi i činjenica da ništa nije prijavio Agenciji za borbu protiv korupcije. Umesto ostavke koja bi omogućila nezavisnu istragu, ministar finansija je škripeći zubima poručio da je sve laž i da je prava meta Aleksandar Vučić koji, naravno, nema račune u inostranstvu. Kao da je iko tvrdio da ima. Ali ako je Mali grešnik, onda je Vučić vrhovni sveštenik koji ne samo da daje oprost, nego i zaklanja svojim širokim političkim leđima i usput unapređuje. Možda će biti kasno kada Vučić bude shvatio da njegovi manevri obiluju odsustvom bilo kakve političke svrhe, izuzev puke demonstracije primitivne sile. Jovanjica Da nije bilo nijedne druge afere, plantaža marihuane bila bi dovoljna da predsedik odstupi. Svejedno da li je neko iz policije pokušao da pritisne Predraga Koluviju da optuži Vučićevog brata Andreja i da li su u MUP-u formirane paralelne strukture namerne da predsedniku dođu glave. Činjenica je da su u čitav slučaj bili upetljani pripadnici BIA, MUP-a, te da je kristalno jasno da takav „podvig“ nije izvodljiv bez političke podrške. Da nije tako Vučić ne bi imao potrebe da govori o samo toni marihuane, a Đukanović da pod stare dane uči novinarski zanat. Jednostavno je, kartel unutar vladajuće stranke se raspao a neophodno je prineti žrtvu. Vučić je, očito, napravio stratešku grešku poklanjajući blanko poverenje i ministarstvo policije Nebojši Stefanoviću. Jer policija je mnogo više od pendreka i marice. To je mesto gde su ukrštene i skladištene najveće i najprljavije tajne režima – tog komplota stranaca koji su pomogli naprednjacima da dođu na vlast, ovdašnjih političara, tajkuna, moćnih pandura i bosova podzemlja. Tu se dobro zna ko je skrojio pad Borisa Tadića, zna se i ko je naredio da helikopter sleti na Surčin a ne na Banjicu, ko je regrutovao Belivuka i koga je na kraju prvo zvao Koluvija. I zato Vučić Stefanovića, mimo svih zakona, prepušta partijskoj rulji koja će aklamativno tražiti njegovu glavu, ne razumevajući da bi i još neke mogle da se zakotrljaju. Pri tome i sam uveren da je partija isto što i država. Savamala Do pre neki dan najveći Stefanovićev greh bio je divljanje režimskih fantoma u Savamali, neodazivanje policije, kidnapovanje ljudi i čak i jedan fatalni ishod. Ali tada su Vučić i Stefanović bili na istoj strani, pa je ministar policije mogao sebi da dozvoli bezobrazluk i kaže da su srušeni objekti služili za „sticanje bogatstva, da je reč o građevinama dobijenim spregom politike i tajkuna“, te da se policija oglušila o pozive građana jer se moglo dogoditi da policajce ubije struja iz ruševina. U toj izbornoj noći 2016. desila se potpuna suspenzija pravne države. Bila je to vododelnica nakon koje se sve moglo opravdati, siledžijski ismevati ili besramno lagati, a sve institucije podjarmiti. Ono što su i Stefanović i Vučić shvatili iz ove suspenzije pravne države jeste da pregažene institucije nemaju instrumente za borbu protiv afera. I onda, razume se, nijedna ne može ni da naškodi. Krušik Tikva između ovog dinamičnog dueta nije pukla ni kada je uzbunjivač Aleksandar Obradović obelodanio da je po dolasku Stefanovića na mesto ministra policije, njegov pokojni otac Branko sa nekadašnjim poslovnim partnerom iz firme Junajted BG Goranom Todorovićem, a potom u svojstvu zastupnika firme GIM, posredovao u kupovini oružja po bagatelnim cenama i kasnije ga preprodavao. Vučićev igrokaz kretao je od tvrdnje da Stefanović senior nije „ni vlasnik, ni direktor već samo zaposleni u GIM-u i da treba da ide u zatvor ako je za bilo šta kriv“, preko izjava da ministrov otac nije zaposlen u toj firmi i da ne vidi u svemu tome „biće krivičnog dela“. U aferi se pojavilo i ime Slobodana Tešića, trgovca oružjem i jednog od glavnih finansijera SNS-a. Ta konekcija dovodi direktno Vučića u nepriliku. Reč je, dakle, o vezanoj trgovini. Sad nije da je Vučić polomio leđa braneći Stefanovića, ali ga nije ni pustio niz vodu. Zli jezici kažu da mu je Nebojša zamerio nedovoljnu agilnost i da je to bila nagazna mina za kasniji sukob. Krušik je ostao u minusu pet miliona dolara i kraći za desetine radnika. Pravosuđe Najbolju dijagnozu stanja u pravosuđu dao je sudija Apelacionog suda Miodrag Majić u intevjuu za NIN: „Ponovo kao nekad idemo kod sultana po pravdu. On miri i razvađa, vraća odbeglu devojku, nalazi posao za otpuštenu ćerku, odlučuje ko je kriv a ko ne.“ Imamo i malu dopunu, pored predsednika koji i krštava i venčava, uveden je institut poligrafa. On je i sudija i tužilac i svedok, sveznajuća istina-mašina, giljotina za nepodobne i spasilac za poslušne. Tako je to kad republičku javnu tužiteljku viđamo svake šeste godine o izborima, a za mesto predsednika Vrhovnog kasacionog suda imamo jednog kandidata. Belivuk Nekoliko logički poređanih fakata uvezuje SNS i kriminalni klan Veljka Belivuka. Dolazak generalnog sekretara vlade Novaka Nedića u fudbalski klub Partizan poklapa se sa trenutkom kad su Aleksandar Stanković i Belivuk preuzeli tribinu na stadionu. Teško je poverovati da predsednik nije znao ko mu obezbeđuje inauguraciju i ko je na julskim protestima prošle godine, pored policije, bio zadužen za batinanje građana. Još je manje verovatno da policija nije znala za bunker sa oružjem na stadionu Partizana. Znakovito je i to da Nedić nije ni saslušan zbog eventualnih veza sa Belivukom, a bivšoj državnoj sekretarki u MUP-u Dijani Hrkalović niko ne sme da stane na senku. Dakle, nije teško zaključiti da je režim kreirajući parapolicijske odrede za stranačke potrebe, stvorio jednu od najmonstruoznijih kriminalnih grupa. Korona Kada su BIRN, a zatim i NIN prošle godine objavili da je broj preminulih i zaraženih višestruko veći od zvanično saopštenih podataka, proglašeni su bezmalo državnim neprijateljima. A tada je bilo 97 zvanično obolelih dnevno, danas šest, sedam ili osam hiljada inficiranih i preko 50 preminulih svakog dana. I kada se javnost pita zašto Krizni štab ne reaguje, a lekari apeluju da se uvedu restriktivne mere, dobijamo objašnjenje premijerke pred kojim razum staje - nastaviti sa postojećim merama, a vakcinacija je jedini održivi odgovor na pandemiju. O kojim merama tačno govori – punim stadionima, restoranima, noćnim klubovima, koncertima, svadbama, političkim skupovima… Ova neljudska računica kalkuliše sa 50 odsto nevakcinisanih koji su takođe biračko telo. A izbori su blizu. Zbog toga se i odustalo od kovid propusnica. I još reče premijerka da ona preuzima odgovornost. Uz čije odobrenje, to nije teško pretpostaviti. Ana Brnabić Premijerka je sebi obezbedila predsednikovu naklonost kada je amnestirala njegovog kuma Nikolu Petrovića za koga se sumnjalo da je pokušao da reketira firmu Kontinental vind partners i naplati dva miliona evra kako bi vetropark u Srbiji bio spojen na elektromrežu. U međuvremenu je kao premijerka dopisala svoj portret viškom cinizma i bahatosti. Ulaskom u stranku uspela je da upropasti imidž osobe koja ne spada u gladnu partijsku kamarilu. Izražena lojalnost predsedniku i nikakva politička moć učinili su je idealnim premijerom. Posebno kada treba preuzeti odgovornost za tako nešto mučno kao što je svakodnevna smrt desetina ljudi. Helikopter Ni nakon šest i po godina nismo saznali zašto je promenjena odluka da vojni helokopter MI-17 ne sleti na aerodrom u Batajnici ili Banjici već na aerodrom „Nikola Tesla“ i ko je tu odluku doneo? Možda bi sedam ljudi danas bilo živo, uključujući i bebu iz Novog Pazara zbog čijeg je medicinskog transporta helikopter i podignut. Ostala je sumnja da se tadašnji ministar odbrane Bratislav Gašić oglušio o upozorenja profesionalaca o vremenskim uslovima, kao i da je ministar zdravlja Zlatibor Lončar situaciju hteo da iskoristi za političku promociju pa je zato promenjeno odredište sletanja. Uz tiradu o tajkunskim lobijima, koji spremaju promenu vlasti, ostale su da vise reči tada premijera Vučića: „Gašića i Lončara neću da dam.“ Zato je i on odgovoran. Tužilaštvo nije našlo elemente za krivičnu odgovornost, osim što je ljaga bačena na časnog pilota Omera Mehića. Stanika Gligorijević Vučić još nekoga nije „dao“ odlučivši da za sebe zadrži nedostajuća dva minuta snimka pogibije Stanike Gligorijević na naplatnoj rampi u Doljevcu. Zašto predsednik nije pokazao snimak koji bi v. d. direktora Koridora Srbije Zorana Babića oslobodio sumnje da je bio za volanom auta koji je usmrtio Staniku Gligorijević? I kako da tako obziran snimak nije pokazao ni porodici stradale? A čitavoj Srbiji je kasnije pokazivao obezglavljena tela žrtava Belivukovog klana. Predsednik kao pravnik zna da se za prikrivanje dokaza ide u zatvor. A kao iskusan političar da su funkcije, ma kako visoke, prolazne. Nema sumnje da je u ovim aferama ili bar većini njih Vučić makar i posredno bio glavni deoničar. Mogao bi brže nego što misli da se suoči sa činjenicom da među onima kojima je otvarao vrata vlasti samo zato što ne mogu da ga ugroze nema mnogo onih koji su spremni da svoju sudbinu vežu za njegovu.