Tužna je slika srpske politike

Odavno traje kao glumica, uvek dobra u kadru i na sceni, a opet, nikada u prvom planu. I tek u ovim godinama, a napunila je 50, pobrala je priznanja i slavu koji joj odavno pripadaju. Iza sebe ima četrdesetak uloga u matičnom Narodnom pozorištu i šezdesetak filmskih i televizijskih. Trenutno na repertoaru ima desetak pozorišnih predstava. Pa ipak, prelomni trenutak desio se kada je pre tri godine odigrala premijeru predstave Balkanski špijun, u kojoj je postavila novi standard u tumačenju lika Danice Čvorović. Tada je ova prvakinja Drame Narodnog pozorišta dobila ne samo izvanredne kritike stručne i najšire javnosti, već i tri prestižne nagrade za jednu ulogu – LJubinka Bobić, Raša Plaović i Zoranov brk. Od tada, ova predstava je najtraženija kad je o gostovanjima reč. I najuspešnija. U filmu i seriji Nečista krv igra jednu od glavnih ženskih uloga, a ovih dana publika je gleda kao Maru Rakitić u seriji Kolo sreće, gde je konačno centralni lik oko kojeg se odvija radnja serije. Tokom jednog dana snima se epizoda i po. A poređenja radi, kada je 2003. godine snimala svoju prvu veliku seriju, Stižu dolari Milorada Pavića, jedna epizoda je snimana šest dana! Ali, Nela kaže da radi tako ozbiljno, kao da sprema Šekspira u pozorištu. Nela Mihailović je prvi put stala na scenu 1993. godine, danas prvi put govori za NIN i spokojno sumira svoju dosadašnju karijeru koja je sporo ali sigurno išla uzlaznom linijom: „Kod mene je sve išlo korak po korak, nijedan nisam preskočila. I uglavnom sam puno i stalno radila. Naravno, bivalo je i pauza u radu, ali je činjenica da sam imala kontinuitet i u snimanju, a pre svega u pozorištu, što je veoma važno u mom poslu. To iskustvo koje sam stekla kontinuiranim radom, dragocen je kapital za svaku novu ulogu. Tačno je, kruna mog dosadašnjeg rada svakako je Balkanski špijun. Da li ste i one koji vas dobro znaju iznenadili izvanrednom interpretacijom Danice Čvorović? Jesam, ali za to postoji objašnjenje. U filmu Balkanski špijun koji je režirao Dušan Kovačević, uloga Danice Čvorović je jako štrihovana. Ali, kada to igra Mira Banjac, dovoljan je i jedan kadar u filmu pa da to ostavi traga. Međutim, kada sam ponovo gledala film, shvatila sam do koje je mere cela radnja, s namerom, okrenuta Iliji Čvoroviću, kojeg je igrao Bata Stojković. Kada sam pročitala dramu koju je trebalo da igramo, tek tada sam shvatila koliko je to dobro napisan lik, slobodno mogu da kažem jedan od najbolje napisanih ženskih likova u savremenoj dramskoj literaturi. I ne treba da čudi što sam, onog trenutka kada sam pročitala dramu, okrenula svoju kumu i koleginicu Natašu Ninković i kazala: Nale, ovo je pisano za mene! Ja sam taj lik nekako organski doživela i tako ga i odigrala. Kao svako veliko delo, i Balkanski špijun izgleda kao da je danas pisan? Glumcu je mnogo lakše da igra kada publika dobro razume ono što izgovaramo. U stvari, što god da igrate, na sceni ili na filmu, na televiziji, sve je u tekstu. Kakvi god da smo glumci, kakav god da je reditelj, ne mogu se bez dobre priče napraviti ni dobra predstava ni dobar film. Mi smo imali sreće da je Tanja Rigonat to sjajno režirala, da je napravila dobru podelu, da sam ja imala predivnog partnera, genijalnog glumca LJubu Bandovića, a da se tekst Duška Kovačevića tako dobro ogleda u današnjem trenutku, kao što mi se čini da će se ogledati i sutra. Za mene je ta uloga bila sitno tkanje koje traje od prve do poslednje scene, realizam koji nisam igrala od Akademije, a koji je glumcu danas toliko potreban. Ja samo što ne razvlačim kore na sceni. Napravim celu gibanicu, i stalno se pitam kako ja to na predstavi tako brzo napravim, a kod kuće to mnogo duže traje. Sa tom predstavom obilazite ceo region? Da, to je važan podatak. Balkanskog špijuna smo igrali u celoj nekadašnjoj Jugoslaviji, osim u Skoplju i Sarajevu. A posebno je dragoceno da se posle 37 godina Narodno pozorište pojavilo na Dubrovačkim letnjim igrama upravo sa ovom predstavom. Bilo je prepuno i doživeli smo prave ovacije. To gostovanje nam je ostalo u najlepšem sećanju. Od ljubaznih domaćina do oduševljene publike. Da li su predrasude razlog što ste toliko bili dirnuti pažnjom domaćina? Ja nikada nisam bila na Dubrovačkim letnjim igrama i za mene je to samo priča koju sam godinama slušala. I samim tim što naglašavam kako smo bili divno primljeni, prepoznaje se moja predrasuda da to nisam očekivala. Tačnije, ja sam otišla u Dubrovnik sa skrivenom zebnjom kako će to tamo biti, kako će nas primiti. I kada sam videla da je svima stalo samo do onoga što radimo, da smo svi pričali o našem poslu, bilo mi je jasno da između njih tamo i nas ovde nema razlike koje se ponekad, iz nekih glava, predstavljaju kao prepreka. Niko od nas nije pominjao politiku, nikome nije palo na pamet da se vraća dvadeset godina unazad jer svi dobro osećamo svoje muke i znamo kroz šta smo prošli. Ne verujem da je iko kroz te godine prošao bezbolno, a ako jeste mora da nije normalan. Ja inače mislim da je kultura prva koja nas može pomiriti i unormaliti na ovim prostorima. Glumac ovde, glumac tamo, novinar ovde i novinar tamo, i bilo koji umetnik ovde i tamo, svi mi kad se sretnemo lako se razumemo. I svima nam je sličan život koji smo posvetili svojoj umetnosti. Na ovom Balkanu nema tako velikih razlika među nama da se ne bismo dobro razumeli. I kad bismo svake godine mi išli tamo, oni dolazili ovde, mislim na sve krajeve bivše zemlje, lakše bi nestajale predrasude i bili bismo svi bogatiji za nove umetničke doživljaje. Posle Balkanskog špijuna krenule su i nagrade koje su vas u karijeri mimoilazile? Govorila sam da nisam sklona nagradama, preskakale su me. Naravno, mnogo mi znači filmska nagrada Carica Teodora iz Niša, ali kada govorim o pozorišnim nagradama, zaista su me zaobilazile. A ja sam prevashodno pozorišna glumica. Dva puta su mi naknadno objašnjavali da su već neki glumci bili nagrađeni za ulogu u predstavi koju smo zajedno igrali, pa, eto, nisu mogli i meni da daju. To mi se desilo sa prvom ulogom Katarine u predstavi Ukroćena goropad i pogodilo me je. Bila sam mlada i to sam emotivno doživela. Kada su mi javili za Rašu Plaovića, ja sam se obradovala identično kao što bih se obradovala i 27 godina ranije za moju prvu ulogu. I ponosna sam na to što sam sačuvala sposobnost da se radujem nagradi kao nečemu što je lepo. Kažu da su veliki Zoran Radmilović i Slobodan Aligrudić takođe bili uskraćeni za nagrade, a otišli su u ovim mojim, današnjim godinama. To sam upamtila pokušavajući da izdržim, da mi bude lakše, nikako da bih se poredila sa njima. Da li ste se, u odsustvu nagrada, pitali šta je iza takvih odluka? Nisam, nikada. Ja sam davno raskrstila sa tim da je moja profesija stvar ukusa i da svako u publici ima pravo da kaže bože, što je ona loša! Zakulisne radnje postoje u mojoj profesiji, kao i u svakoj drugoj, ali ja nikada nisam mislila o tome. Ja sam sa time raščistila devedesetih godina kada su se snimali filmovi, ja nisam snimala, i kada se često govorilo o klanovima na filmu. Za mene je to bilo vreme koje sam krstila trenutkom u kome smo živeli, gde nije bilo novca za snimanje filmova. I kada ga neko dobije, morao je da ide na sigurnu varijantu, da angažuje etabliranog glumca čije ime je sigurno privlačilo publiku. Normalno je bilo da angažujete Branku Katić kad je publika išla za njom. U tom smislu, ne mislim da je mene zadesila neka kosmička nepravda. Razmišljate li u tom kontekstu o sistemu vrednosti koji deli ljude danas u Srbiji, kao i u drugim zemljama uostalom? Problem sistema vrednosti je nešto sa čime se svakodnevno susrećem. Pre svega kao majka dve devojčice, od 14 i 16 godina. Ja sam odrastala u sistemu vrednosti gde je bilo važno obrazovati se, učiti školu, čitati knjige, završiti fakultet, da bi jednog dana dobro živeo. Pokušavam da tome učim i svoje ćerke, da ne pominjem da treba da budu dobri ljudi, čestiti. Mislim da sam u tim osnovnim stvarima uspela da im prenesem ono što mislim da je važno za formiranje mladog čoveka. Međutim, jasno mi je da će one, ako se budu čvrsto držale onoga čemu ih ja učim, biti izopštene iz svoje sredine. I onda kao roditelj tražim kompromis, svesna da ga moram praviti. NJihova interesovanja su daleko od onoga što su bila vaša? One stasavaju u vremenu brzog napretka tehnologija svih vrsta i to se ne može mimoići. Ja ne bih volela da moja deca budu informisana, već obrazovana, ali za njih je knjiga koju im nudim da čitaju prespora. To je za njih previše slova na jednoj strani. Ja moju ćerku teram da čita, a ja sam se u njenim godinama radovala knjizi. Kod njih se sve odvija brzo. I sve se svodi na mogućnost brze zarade? Čitava moja generacija koja je učila, čitala knjige, završavala škole, pred ovom današnjom generacijom se urušila sa svojim sistemom vrednosti. Vi vidite da danas fakultetski obrazovan čovek nije na ceni, nema posla, a mlad čovek danas može sa minimalnim sredstvima da pokrene jutjub kanal i da priča šta hoće i o čemu hoće. I tako se promovišu najneverovatnije jutjub zvezde, deca na TikToku prate razne rijaliti junakinje za koje teško možete da kažete da su neko u smislu osobe, one su uglavnom nešto, ne zna se šta. Da li ste to doživeli kao nepravdu kada ste, kao Svetlana Bojković, počeli da igrate majke kolegama koji su bili jedva koju godinu mlađi od vas? Prvi put sam igrala majku u seriji Stižu dolari. Ja tada imam 33 godine, a igram majku Dubravki Kovijanić koja je krenula na fakultet. Dakle, ja 33 ona 18, što će reći nemoguće. Ali, šminka je čudo. Svesna sam ja svog lica. I na Akademiji sam kod Čehova igrala najstarije sestre, nikada nisam bila podela za Juliju i za Ninu. Lice mi je takvo da je lako moglo da se postari, pa eto, ja već 20 godina igram majke. Igrala sam majku Bobi Mićalović koja je od mene mlađa 12 godina, a ženu Pece Ejdusa. Možda je to bilo prerano kada sam počela da igram majke, ali to nije loše jer glumice imaju najveći problem između tridesete i pedesete. Niti su više toliko mlade da igraju Juliju i ostale devojčice, niti su dovoljno stare da igraju ozbiljne žene. Moje lice je meni pomoglo da taj period bezbolno prođem. Na koji način vas se politika dotiče, na koji način se politika bavi vama? Bavi se utoliko što se ne bavi kulturom. Te mrvice iz budžeta koje se odvajaju za kulturu predstavljaju stav države prema kulturi, i tu je početak i kraj priče o kulturi u Srbiji. Istina je da kultura već godinama opstaje na entuzijazmu pojedinca. Kada se desi da je taj pojedinac na čelu neke ustanove kulture gde se svim silama bori i upušta u rizik, da se snalazi na sve moguće i nemoguće načine, onda to slavimo kao uspeh u kulturi. A zapravo ništa sistemski nije kako treba, sve počiva na pojedincima. Sva primanja zaposlenih u kulturi su tako mala da nema tog glumca koji može da živi od plate. Mora da radi sa strane, da snima serije... I onda dolazimo do problema da ne mogu da se rade probe za nove predstave jer su glumci na snimanju? To je tačno, ali koji glumac neće prihvatiti da igra u seriji, ako se zna da je to jedini način da obezbedi sebi i porodici primanja. Ili, kad je reč o mladom glumcu, da uopšte nešto zaradi. Da ne pričam koliko godina je prošlo od kada se mlad glumac nije zaposlio u Narodnom pozorištu. Najmlađi glumac u Narodnom pozorištu ima 34-35 godina, to nije normalno. Gradska pozorišta još i primaju mlade glumce, ali kod nas je ta zabrana i dalje na snazi. Sa koliko ste godina vi došli u Narodno pozorište? Ja sam FDU upisala sa 21 godinom, a sa 23 sam došla u pozorište. A upravnik je bio? Aleksandar Berček koji je došao, a najveća glumačka imena su u znak protesta zbog njegovog imenovanja otišla iz pozorišta. Ali, Berček je bio najbolji upravnik kojeg sam imala. Vi danas pitajte ljude u pozorištu koje je bilo najbolje vreme od Berčeka do danas, čućete mnoge koji pominju njegovo ime. Šta je to što ga je izdvojilo od drugih? Bilo je reda. U pozorištu je veoma važna hijerarhija koja se mora poštovati jer bez čvrste hijerarhije velike kuće ne mogu dobro da funkcionišu. Berčeku su umetnici bili na prvom mestu. Mi smo došli u pozorište sa tek završenom trećom godinom, još nismo diplomirani glumci. Berček nama nudi stipendiju, a po diplomiranju zaposlenje. Na četvrtoj godini studija mi pravimo predstavu Ukroćena goropad koja će doživeti veliki uspeh. Na premijeri, tog 14. decembra 1993. godine, na najboljim mestima sede roditelji nas mladih glumaca. I to se podrazumevalo kod Berčeka. Danas se mladom glumcu kaže da zove roditelje na pretpremijeru, jer su najbolja mesta na premijeri rezervisana za protokol. A šta znači protokol? To znači dva prazna reda na svakoj pozorišnoj premijeri za ljude iz vlasti. Ja nikada tamo nisam videla našeg predsednika, a čula sam da je premijerka bila na Balkanskom špijunu. Bila sam iznenađena i oduševljena, jer se godinama niko od njih ne pojavljuje u pozorištu. Da budem precizna, retko ko bi došao na ta rezervisana mesta. Ne znam kada je bio ministar kulture, o drugima da ne govorim. A uvek su im mesta obezbeđena. Zašto? Naš predsednik je ušao u Narodno pozorište samo kad je sala bila zakupljena za neke njihove proslave. Ne znam da li partijske ili državne, meni to uopšte nije važno, tačnije, meni je to isto, ako se zna da ti ljudi niti razumeju kulturu niti brinu o njoj. Kada se pojedini umetnici pobune protiv takvog stanja u kulturi, sustignu ih osude iz redova vladajuće stranke? U Skupštini Srbije sede formalno poslanici, zapravo poslušnici vladajuće partije. Pitam se ko je njima dozvolio da na taj primitivan način spominju Seku Sablić, Svetlanu Bojković, Dragana Bjelogrlića, i svakog drugog umetnika zbog onoga što oni kritički govore o lošim pojavama u društvu. Može se desiti da ti isti sutra i vas prozovu zbog ovoga? Ma neću ni dva minuta provesti razmišljajući o tome. Tužno je što je to slika srpske politike i parlamenta. Ja dozvoljavam svakom gledaocu predstave u kojoj igram da kaže kako sam to loše odigrala, ali ne dozvoljavam čoveku koji nikada nije ušao u pozorište, niti film pogledao, da komentariše takve umetnike kao što su ovi koje pominjem.