Obolevanje zarobljene države

Pandemija korona virusa Srbiju je zatekla u odmaklom procesu zarobljavanja države, rasprostranjene korupcije, u sistemu u kojem se institucije zloupotrebljavaju, kako legalnim, tako i nelegalnim sredstvima, sa ciljem iskorišćavanja javnih resursa u privatne svrhe. Zloupotreba institucija na takav način se radi na štetu prava i sloboda građana, kao i javnog interesa; dok fasada formalne demokratije i demokratskih procesa daje privid da se radi o legalnim procesima. Trenutna vlast u Srbiji, predvođena vladajućom Srpskom naprednom strankom, ne samo da procese zarobljavanja države nije usporila u svrhu zaštite bezbednosti države i njenih građana u uslovima pandemije koja je izazvala globalnu krizu bez presedana od Drugog svetskog rata - nego je pandemiju iskoristila za „otimanje“ države. Ali i društva, radi jednog jedinog interesa – opstanka na vlasti, nastavka zloupotrebe državnih institucija i javnog novca radi ostvarivanja interesa klike na vlasti. Nakon 19 meseci trajanja nezapamćene krize javnog zdravstva, sa velikim posledicama po ličnu bezbednost građana, vladajuća stranka je, koristeći krizu i vanrednu situaciju produbila zamah zarobljavanja države. Upravo način na koji vladajuća elita koristi pandemiju radi daljeg otimanja institucija, a kroz upravljanje krizom izazvanom pandemijom, može da se označi terminom kovidokratija. Retko koja država u svetu je u zvaničnom narativu u borbi protiv pandemije koristila jezik kao da se radi o ratnom stanju, a koji smo mogli čuti u Srbiji. Od prvog slučaja zaražavanja korona virusom u Srbiji, ali pre svega uvođenjem vanrednog stanja u martu 2020. godine, vladajuća elita, čija moć je koncentrisana u rukama jednog čoveka, predstavljala je upravljanje krizom kao da se radi o vođenju rata protiv virusa. Metaforično je proglašen rat, uvedeno je (na neustavan način) vanredno stanje, i najavljena je pobeda u ratu. Prva pobeda nad korona virusom jeste proglašena, makar u službenom glasilu Srpske napredne stranke, u aprilu 2020. godine. Druga pobeda je najavljena početkom masovne imunizacije stanovništva Srbije januara 2021. godine i za sada se čini da proglašenje te pobede i dalje važi – nažalost, nauštrb više hiljada građana koji su u međuvremenu preminuli od kovida-19. Legitimno je postaviti pitanje na koji način se može pokazati da vladajuće strukture koriste pandemiju u svrhu zarobljavanja države. Odgovor se može pronaći u načinu komuniciranja institucija u vezi sa upravljanjem krizom i u načinu na koji se odluke u vezi sa pandemijom donose. U oba slučaja može se zaključiti da se radi o jednom shizofrenom načinu upravljanja krizom. Kada se govori o komuniciranju u vezi sa tokom zaraze, tokom pandemije su prisutna dva potpuno različita modela – od širenja panike od strane donosilaca odluka, do potpunog ćutanja. Tokom vanrednog stanja 2020. godine, vlasti, tačnije predsedniku Republike, nije predstavljalo problem da izgovara da će nam biti mala groblja da sahranimo mrtve. Sa druge strane, sa početkom novog talasa epidemije krajem avgusta, a koji je kulminirao krajem septembra i početkom oktobra ove godine, pri čemu je Srbija prva u Evropi, a druga u svetu po broju zaraženih građana na 100.000 stanovnika, od strane donosilaca odluka imamo potpunu tišinu. Osim praznih pamfletskih fraza da se treba vakcinisati, i da treba poštovati mere, Krizni štab Vlade Republike Srbije je, u verovatno najgorem periodu pandemije u Srbiji, doneo odluku da se ne učini ništa po pitanju mera za suzbijanje zaraze. Odluku je saopštila premijerka Ana Brnabić 2. oktobra 2021. godine, uz izjavu da ona ne veruje u restriktivne mere. Ova odluka i ova izjava teško mogu da se obrazlože logikom upravljanja krizom. Prebacivanje odgovornosti na građane koji neće da se vakcinišu ili koji ne poštuju (nepostojeće) mere čist je politički marketing i beg od odgovornosti da se donesu nepopularne mere pred najavljene izbore u aprilu 2022. godine. Situacija je predstavljena tako da jednostavno nema načina da se epidemija korona virusa, sa dominantnim delta sojom virusa, uopšte kontroliše. Na Kosovu je krajem avgusta i početkom septembra 2021. godine došlo do drastičnog skoka broja obolelih i preminulih od kovida-19, koji je u nekim danima prevazilazio i cifru od dve hiljade zaraženih, što je ogroman procenat imajući u vidu ukupnu populaciju. Prištinske vlasti su uvele mere, poput skraćivanja radnog vremena kafića i restorana, obaveznog nošenja maski u zatvorenom te uvođenja policijskog časa u noćnom periodu. Početkom oktobra, broj obolelih od kovida-19 na Kosovu ne prelazi 30 do 50 dnevno. Primer Kosova se ovde navodi zbog niskog nivoa imunizacije stanovništva, kao što je to slučaj u Srbiji, dok države poput Italije, koje imaju mnogo veći procenat vakcinisanog stanovništva, beleže upola manji broj dnevno obolelih od kovida-19 početkom oktobra u odnosu na Srbiju, a najavljeno je „otvaranje“ čitave zemlje. Urušavanje demokratije i rast autokratskih tendencija u Srbiji za vreme pandemije uočeni su i od strane organizacija poput Freedom House-a i drugih u čijim izveštajima Srbija beleži pad u oblasti vladavine prava, ljudskih prava i sloboda. Jedna od značajnijih odluka kojom je pozitivno pravo ove zemlje potpuno ignorisano radi ostvarivanja političkog uticaja na rukovođenje krizom jeste nepostupanje po Zakonu o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti iz 2016. godine, koji predviđa formiranje posebne republičke stručne komisije za zaštitu stanovništva od zaraznih bolesti, koja bi u svojoj nadležnosti imala razmatranje aktuelne epidemiološke situacije u Srbiji, kao i donošenje zaključaka i preporuka za usvajanje mera. Formiranje Kriznog štaba u tom kontekstu se može posmatrati kao namera da se sve mere za suzbijanje zaraze donose u interesu trenutnih nosilaca najviših javnih funkcija. A upravo potpuno kontradiktorno komuniciranje sa javnošću donosilaca odluka, kao i kontradiktorne odluke (od strogog zaključavanja do proglašavanja pobede nad pandemijom), dovelo je i do svojevrsnog anesteziranja građana, i njihove zbunjenosti, što opet za posledicu ima pad demokratske političke kulture. Osim julskih protesta prošle godine, građani Srbije se nisu skoro nijednom masovno pobunili protiv katastrofalnog upravljanja pandemijom. Slično kao što termin stabilokratija označava davanje prednosti stabilnosti u odnosu na demokratiju, tako termin kovidokratija označava davanje prednosti zarobljavanju države na štetu zdravlja građana. Pandemija je, po definiciji, pretnja po bezbednost Srbije i njenih građana, a dosadašnje upravljanje krizom u Srbiji će se dugo proučavati kao poseban fenomen lošeg kriznog menadžmenta, koji je, makar ovih dana tako deluje, odlučio da se čitavo stanovništvo prokuži, a da takvu odluku (ako uopšte postoji) uopšte i ne saopšti. Ovaj tekst je deo promocije predstojećeg, jedanaestog po redu, Beogradskog bezbednosnog foruma (BSF), koji će se održati u Beogradu od 26. do 28. oktobra. Ova najveća konferencija o spoljnoj i bezbednosnoj politici u regionu tradicionalno okuplja neke od najuticajnijih kreatora politika i donosilaca odluka. Više informacija se može naći na www.belgradeforum.org i društvenim mrežama.