Rast se do 2008. bazirao na forsiranju lične potrošnje i ubrzanom zaduživanju

Žao mi je što je uvaženi profesor Madžar srozao stručni i naučni nivo naše živahne polemike zalaženjem u teorije zavere o fabrikovanju statističkih podataka i pričama o nekakvom „političkom interesu“ da se „iskažu što više stope zaposlenosti“. Takođe, žao mi je što profesor očigledno nije uzeo u razmatranje naša iscrpna, višekratna objašnjenja i argumentaciju po pitanju statistike radne snage i dinamici produktivnosti u periodu od 2012. do 2019. i umesto toga raspravu je preusmerio u sferu politike, sa obiljem paušalnih i netačnih podataka koji neminovno vode do pogrešnih (politički obojenih) zaključaka. Ovoga puta profesor je svoju priču o neregularnosti statistike radne snage uvezao u priču o akumulativnosti srpske privrede, sa, rekao bih, vrlo neozbiljnim tvrdnjama o stranim direktnim investicijama (SDI) i, ništa manje neozbiljnim, podelama na „naše“ i „strane“ investitore. Naime, profesor žali što nema više „domaćih“ investitora, misleći na državljane i pravna lica Republike Srbije, kao ulagača u kapitalna dobra i osnivača fabrika u smislu, kako kaže profesor, da su investicije „finansirane isključivo iz domaćih sredstava i tako da se u stoprocentnom iznosu mogu iskazati u domaćem vlasništvu“. Fenomen investicionog „patriotizma“ i primer koji navodi prof. Madžar je, u savremenim uslovima privređivanja, koliko arhaičan i anahron toliko i, sa ekonomske tačke gledišta, besmislen; dovoljno je uzeti za primer Evropsku uniju u kojoj slobodan protok kapitala predstavlja jedno od osnovnih ekonomsko-političkih načela koji pitanje državljanstva investitora i njegove nacionalne pripadnosti čini izlišnim i prevaziđenim - štaviše i politički nekorektnim. Takođe, profesor je izgleda zaboravio da je, sa stanovišta makroekonomije i nacionalnih računa, svako preduzeće osnovano na teritoriji Republike Srbije rezident, bez obzira na strukturu vlasništva tj. učešće nerezidenata u kapitalu. Fabrika Koka-kole u Srbiji je ništa manje „domaća“ i srpska nego Pošte Srbije ili bilo koje drugo preduzeće u kojem je vlasništvo u stoprocentnom iznosu „domaćeg“ porekla. Na stranu ovakve „romantičarske“ ideje o nacionalnom poreklu kapitala i investicija, postavlja se pitanje šta je za profesora alternativa, kako on kaže, „neodmerenom oslanjanju na SDI“ u generisanju rasta srpske privrede? Visoke stope štednje građana i privrede (kao izvora finansiranja investicija u kapitalna dobra) moguće je obezbediti samo rastom BDP-a i investicijama u kapitalna dobra, a bez stranih direktnih investicija to je, profesor to dobro zna, vrlo teško i bilo je još manje moguće u periodu 2000–2014. godine. Tek nakon 2014. godine mi možemo zapravo govoriti o domaćoj štednji, tj. akumulaciji kada su radikalno izmenjeni model rasta kao i principi ekonomske, monetarne i fiskalne politike. Da li je trebalo čekati da se domaća akumulacija stvori tek tako, sama od sebe i niotkuda nakon zatiranja srpske privrede tokom dvehiljaditih putem stečaja, likvidacija i rasprodaje ono malo kapitala što je preostalo od razarajućih 90-ih? Da li možda profesor predlaže da se smanjivanjem zarada zaposlenih stvori ta nekakva autohtona akumulacija domaćim privrednicima koju bi oni „pohrlili“ da pretoče u „patriotska“ ili „domorodačka“ kapitalna dobra? Osim, duhovitih i politički obojenih doskočica, nisam u profesorovom izlaganju video bilo kakvo ekonomsko-političko rešenje za pitanje akumulativnosti srpske privrede i finansiranja investicija i rasta naše privrede. Takođe, profesor nije dao konkretno objašnjenje šta je zapravo akumulativnost i šta je njen osnovni izvor? Ono o čemu profesor govori odnosi se prvenstveno na akumulativnost i investicioni kapacitet „domaće“ privrede. Akumulativnost privrede je direktno korelirana sa njenom rentabilnošću, jer osnovni izvor akumulacije preduzeća jeste njegova dobit (neto dobit) koja mu preostaje nakon što iz ostvarenih prihoda podmiri sve rashode i koju može upotrebiti (zajedno sa amortizacijom) za kapitalna ulaganja. A kako je izgledala rentabilnost srpske privede u periodu 2000–2020. može se videti na grafikonu 1. Možemo videti da je u celokupnom periodu od 2000. do 2014. naša privreda kontinuirano generisala gubitke (ukupan neto dobitak umanjen za neto gubitak). Preciznije, pre 2015. u samo tri godine privreda je zabeležila pozitivan neto rezultat (2006, 2007. i 2011.) i tek 2015. je zapravo prešla u zonu pozitivnog neto dobitka i od tada, uključujući i 2020, neprekidno posluje rentabilno (sa pozitivnim čistim neto dobitkom). Ne treba biti mnogo pametan pa zaključiti da su mere fiskalne konsolidacije iz 2014. kao i rast SDI glavni uzroci ovog, slobodno možemo reći, istorijskog preokreta u rentabilnosti naše privrede koji traje od 2015. kada zapravo možemo govoriti i uopšte diskutovati o akumulativnosti, o kojoj priča profesor Madžar. Upravo u ovom periodu privreda ulazi u ciklus rasta koji prati ubrzani rast investicija u kapitalna dobra kao i rast učešća investicija u BDP-u. Period nakon uspešno sprovedene fiskalne konsolidacije (2015. pa nadalje) karakteriše, kao što sam već istakao, novi model rasta baziran pre svega na intenzivnoj kapitalizaciji privrede i rastu kako privatnih, tako i javnih investicija posebno u domenu velikih infrastrukturnih projekata, koji pružaju bazičnu logistiku privredi i predstavljaju fundament neophodan za dalji rast investicija i proizvodnje. Svakako, usled rasta zarada i zaposlenosti rasla je i lična potrošnja, ali po stopi petostruko nižoj u odnosu na rast investicija (u periodu 2015–2019. prosečna stopa rasta investicija iznosila je 10,4%, dok je lična potrošnja međugodišnje rasla 2,0%). Kao rezultat ove investicione ekspanzije, u posmatranom periodu učešće investicija u kapitalna dobra u BDP-u povećano je za 5,5 procentnih poena - sa 17,0% u 2015. na 22,5% u 2019. U istom periodu, odgovarajući udeo lične potrošnje umanjen je za 3,7 procentnih poena - sa 70,7% u 2015. godini na 67,1% u 2019. U grafikonu broj 2 dajem uporedni pregled kretanja investicija u osnovna sredstva i lične potrošnje u poslednje dve decenije u Srbiji, gde se jasno može zapaziti uzlazna trajektorija investiranja u kapitalna dobra u periodu 2015–2019, koja očigledno i direktno korelira sa pozitivnim kretanjima u pogledu rentabilnosti srpske privrede, tehničko-tehnološke opremljenosti i zaposlenosti i, naposletku sa rastom BDP-a i produktivnosti. Začuđujuće je da prof. Madžar kao argument, i to još u afirmativnom smislu, poredi stope rasta iz perioda 2000–2008. sa stopama rasta u periodu 2012–2019. Čak i ako bismo stavili po strani pitanje početne niže osnovice obračuna (ruinirane privrede Srbije koja 2000. tek izlazi iz ruševina bombardovanja i političkih i ekonomskih potresa), model rasta u periodu 2000–2008. sa forsiranjem lične potrošnje i ubrzanim zaduživanjem predstavlja sve ono što prof. Madžar sam naziva „Sodomom i Gomorom“. Upravo u tom periodu se i desilo ono što on smatra najvećim „smrtnim grehom“ kada su u 2006. i 2007. godine prosečne zarade nominalno povećavane za čak 24% i 27% (u odnosu na prethodnu godinu) a realno za 11% i 20%, dok je istovremeno realni BDP u ove dve godine rastao svega 5,1% i 6,4% respektivno. Ozbiljna stručna javnost je znala još daleko pre 2008. godine da je potrošački model ekonomije - uspostavljen 2004. i održavan sve do 2012 - neodrživ, da su političke odluke o povećanju javnih plata i penzija (plate 2006. i penzije 2008. za 30%) kontraproduktivne za stabilnost u prisustvu već visoke inflacije i da je spoljnotrgovinska neravnoteža na kritično visokom nivou (deficit spoljnotrgovinske razmene dostiže 24% BDP-a u godinama pre 2008), te da će finansijska kriza u Srbiji izbiti i bez „trigera“ svetske finansijske krize koja je došla na već plodno tle. Poređenje stopa rasta u periodu pre i nakon 2012. godine, ne uzimajući u obzir makroekonomski i ekonomsko-politički kontekst i ambijent je takođe neozbiljno. Profesor kao da je zaboravio razarajuću monetarnu i fiskalnu nestabilnost koju je dotadašnji potrošački model rasta generisao pre svega ubrzanim zaduživanjem, tačnije nekontrolisanim zaduživanjem od 2009. pa nadalje, što je bila kompenzacija zaustavljenog privatnog zaduživanja u oktobru 2008. godine. To, privatno zaduživanje do 2008. godine, bilo je takođe nesputano i podstaknuto prekograničnim pozajmljivanjem i preduzeća, i banaka, uzrokovanim politikom rasta javne potrošnje, koja je imala za posledicu rast spoljnotrgovinske neravnoteže (spoljnotrgovinski deficit od 24% BDP-a u 2008, dok je sada oko 8%), što je nužno odvelo državu u rapidno zaduživanje posle 2008. godine. Zbog takve situacije, MMF je 2011. nametnuo fiskalna ograničenja (fiskalna pravila) – javni dug 45% BDP-a i ograničenje na povećanje javnih plata i penzija, da bi ova pravila bila pregažena i MMF zbog toga, prekinuo aranžman sa Srbijom u februaru 2012. Reč je o dramatičnoj nedisciplini koja je državu dovela na ivicu bankrota. Pomenuto zaduživanje omogućilo je u međuperiodu nezdrav fiskalni stimulans i negativni ili vrlo slab nivo stopa rasta (na primer 0,7% u 2010. i 2% u 2011, u 2009. negativan -2,7%) bio je moguć samo zahvaljujući tom stimulansu, baziranom na zaduživanju koje je vodilo slomu ekonomije. Mračnija strana ovog zaduživanja i ubrizgavanja novca u kanale finansijskog i privrednog sistema jeste uništenje svih državnih banaka, koje su razlivale novac prema „burazerskim“ kompanijama koje su potom i same iščezavale u bankrotstvima od kojih je najdramatičniji bankrot Agrobanke (sve odreda su otišle „pod led“ izuzev Komercijalne banke). Setimo se, pored Agrobanke i drugih banaka pod državnom kontrolom. Svetska ekonomska i finansijska kriza imala je uticaja na sve, i u evropskom okruženju, i na rast, i na zaposlenost. Ali naša finansijska kriza bila je proizvedena pre svega iznutra. U periodu pre 2008. godine ekonomska politika je podstakla razvoj spoljnotrgovinske neravnoteže i neobuzdane javne potrošnje, a onda posle 2008. potrošnju je forsirala zaduživanjem sa posledicom ubrzanog rasta duga i fiskalne neravnoteže (deficita javnih finansija i preko 7%). Dakle, i da nije bilo udara svetske finansijske krize u 2008. godini, Srbija bi u istoj, ili u sledećoj godini upala u finansijsku krizu zbog pogrešno vođenih makroekonomskih politika. U 2012. godini i donekle u 2013. godini naša makroekonomska politika nije mogla trenutno zaustaviti zaduživanje jer bi to rezultiralo zaustavljanjem privredne aktivnosti, nego je morao biti pripremljen program fiskalne konsolidacije, ne samo na rashodnoj strani nego i u pogledu fiskalne discipline – bolje naplate poreza i doprinosa, reformi u sistemu i sl. Ako se i održao neki nivo privredne aktivnosti od 2008. do 2012, bilo je to po cenu stvaranja enormnog rizika krize javnog duga i gaženja aranžmana sa MMF-om. Bio je minut do dvanaest da se zaustavi ubrzani sunovrat i to je postignuto sinergijskim politikama: štednjom, disciplinom, reformama i privlačenjem novih investicija. Fiskalna konsolidacija u 2014. zajedno sa započetim ciklusom rasta od 2013. godine a, održivo i dinamično od 2015, uz izgradnju makroekonomske stabilnosti (cene, kurs i drugo), učinila je Republiku Srbiju privlačnom destinacijom za strane direktne investicije, koje su u 2018. dostigle 3,2 milijarde evra, što će se izvesno dogoditi i ove godine (procena je do 3,5 milijardi evra). Taj trend rasta SDI vuče i rast domaćih investicija, kao i rast broja domaćih firmi koje rade za velika strateška preduzeća sa stranim kapitalom, i u godinama neposredno iza nas raste i udeo ukupnih investicija u BDP-u. Ove godine, po procenama ukupnih investicija bićemo već na 23% BDP-a, pre par godina bili smo na 18%. Reč je o dvocifrenim stopama rasta investicija. Rast ukupnih investicija praćen rastom zaposlenosti, lične potrošnje i standarda na zdravim osnovama, relaksacija servisiranja duga (emisija evro bonda i kupovina na međunarodnom finansijskom tržištu), rast stranih direktnih investicija – garantuju sve veće stope rasta BDP-a (oko 7% u ovoj godini konzervativno procenjujući i 4,5% u 2022. godini). U tom smislu, tvrdnja prof. Madžara da je Srbija „društvo koje u raspodeli forsira lična primanja kao izvor i činilac potrošnje na račun privrede koja je po prirodi stvari okrenuta razvoju“ - delimično je tačna sa važnom napomenom da se to može prvenstveno odnositi na istorijski period 2000–2012, a koji on neozbiljno u ovoj ozbiljnoj polemici ističe u afirmativnom smislu. Tada se, da upotrebimo profesorovu frazu, Srbija zaista našla pred „ambisom razvojne bezizglednosti“ iz koje je izvučena tek 2015, fiskalnom konsolidacijom i uvođenjem novog modela rasta baziranog na investicijama u kapitalna dobra i SDI. Na kraju, osvrnuću se na nekoliko vrlo čudnih i očigledno pogrešnih podataka i previda koje profesor navodi kao „empirijske podatke“ u svojoj argumentaciji i izvođenju ništa manje pogrešnih zaključaka. Najpre, ne znam odakle profesoru neverovatan podatak da su ukupna lična primanja porasla za 94% (?!) u periodu 2012–2019. Prosečna zarada je u posmatranom periodu porasla nominalno 36,4%, a realno 11,3%. Istovremeno, BDP je nominalno povećan za 42% dok je i realni BDP rastao brže od rasta prosečne zarade (18,6% prema 11,3%). Takođe, učešće mase zarada (bruto 2) u BDP-u je neznatno povećano sa 38% u 2012. na 41% u 2019. (što je prvenstveno uzrokovano rastom zarada u javnom sektoru i rastom minimalne zarade, kao i rastom zaposlenosti). Ako imamo u vidu da privreda od 2015. posluje rentabilno uz ubrzane stope rasta BDP-a i produktivnosti, teško da bismo mogli da prihvatimo pesimističku tvrdnju prof. Madžara da privreda u „raspodeli BDP-a prolazi sve lošije i lošije“. Imajući u vidu priliv SDI, moglo bi se reći zapravo suprotno i upravo su dobra rentabilnost poslovanja i niže zarade u poređenju sa industrijskim zemljama Zapada ono što strane investitore najviše privlači u Republiku Srbiju. Ne znamo, takođe, odakle prof. Madžaru ništa manje čudan podatak o padu produktivnosti rada od 13% u periodu 2012–2019. U našem prethodnom odgovoru smo pokazali da je produktivnost u 2019. u poređenju sa 2012. godinom manja za svega 3%. U 2012, produktivnost je, merena kao odnos realnog BDP-a prema ukupnoj zaposlenosti prema ARS-u, opala sa 1,77 miliona dinara u 2012. na 1,71 milion dinara u 2019. i zadržala se na istom nivou u 2020. usled minimalnog pada BDP-a, što je samo po sebi vanredan uspeh i još jedan pokazatelj uspešnosti novog modela rasta koji je u efektivnoj primeni od 2015. U našem odgovoru smo ukazali i na razloge pada produktivnosti u periodu 2012–2017, što nije naročita specifičnost Srbije, kao i na osetan rast produktivnosti u poslednjim godinama pre pandemije kada je (2018. i 2019) rast BDP-a bio brži od rasta zaposlenosti za 3,1 i 1,8 procentnih poena. Kao zaključak, izraziću želju i poziv uvaženom profesoru Madžaru da se sledećeg puta na stranicama NIN-a vidimo sa konkretnim ekonomsko-političkim predlozima i inicijativama za rast i razvoj privrede Srbije – bez nepotrebnog cinizma, pesimizma, fatalizma, pogrešnih i paušalnih podataka, a naročito bez teorija zavera o falsifikovanju statističkih podataka i nepotrebnih napada na RZS, za koji je Evrostat upravo ovih dana, na bilateralnom dvodnevnom sastanku, izrekao odlične ocene.