Muke po Sebastijanu

Nije potrebno biti ljubitelj true crime žanra - knjiga, televizijskih programa, podkasta i drugih medijskih sadržaja koji se bave istragama autentičnih zločina - da bi se razumelo kako u današnje vreme srazmerno veliki broj počinilaca raznih, pa i najtežih krivičnih dela biva otkriven jednostavnim praćenjem njihovih elektronskih tragova. Kako je onda grupa nominalnih pripadnika društvene elite - manje ili više sposobnih, inteligentnih i obrazovanih političara, istraživača javnog mnenja, izdavača i urednika - u jednoj bogatoj državi u srcu Evrope mogla da bude toliko nemarna da i ne pokuša da prikrije digitalne tragove svojih zakulisnih i po svemu sudeći nezakonitih radnji, ostavljajući policiji i pravosuđu obilje materijala na kojima će - ne baš uskoro, ali jednog dana - biti utemeljene buduće optužnice? Moguće je samo jedno objašnjenje: mora biti da je reč o bezgraničnoj aroganciji, nužno praćenoj osećanjem nedodirljivosti. Upravo je arogancija, uz podjednako bezobalnu vlastoljubivost, doakala Sebastijanu Kurcu, sad već po drugi put bivšem austrijskom kancelaru. Pod teretom sumnji da se između 2016. i 2018. manipulacijama i zloupotrebom državnog novca prvo uzdigao do vrha vlasti, a onda i učvrstio na njemu, a suočen s kategoričnim zahtevom Zelenih, mlađeg koalicionog partnera u vladi koju predvodi njegova konzervativna Narodna partija (OVP), Kurc je prošlog vikenda podneo ostavku, iako je do pre koji dan još insistirao da mu to ne pada na pamet. Odranije već u ozbiljnim problemima sa zakonom (o istrazi koja se protiv njega vodi zbog sumnje da je prošlog leta pod zakletvom lažno svedočio pred jednim parlamentarnim odborom, za šta mu preti i zatvorska kazna, NIN je pisao krajem maja), Kurc je na povlačenje - zasad samo s čela vlade - nateran nečim drugim: on i još devet osoba, te tri organizacije, sumnjiče se za korupciju u slučaju koji datira iz vremena kada je bio ministar spoljnih poslova. Veruje se da je, u nameri da preuzme lidersku funkciju u OVP, presudno uticao da ministarstvo finansija istraživačima javnog mnjenja isplati novac za objavljivanje friziranih rezultata anketa u kojima je njegova popularnost prikazivana većom nego što je bila; i da je tabloidu Esterajh, odnosno njegovom izdavaču, istoimenoj medijskoj grupaciji (u istrazi joj se ime ne navodi, ali svi u Austriji znaju o kome je reč) takođe od državnih para plaćano kako bi list afirmativno pisao o Kurcu i OVP. Isplate su možda bile nelegalne, ali je cilj postignut: Kurc je 2017. preuzeo stranku i doveo je do pobede na izborima, a sam postao kancelar. U maju 2019. njegova prva vlada je pala zbog korupcionaškog skandala vicekancelara Hajnca-Kristijana Štrahea, tada lidera desničarske Slobodarske stranke (FPO), ali će se posle vanrednih izbora brzometno vratiti na kancelarsko mesto, na kome će ostati do pre neki dan. Kada su prošle sedmice istražitelji obavili pretres u kancelarskom uredu, ministarstvu finansija i sedištu OVP, dotad trpeljivi Zeleni su se trgli i, ne želeći da kancelarovi problemi dovedu do pada vlade, postavili ultimatum. Ili će se Kurc sam povući - ili će vladi u parlamentu biti izglasano nepoverenje, pa će novu Zeleni sastaviti sa svim ostalim parlamentarnim strankama, a OVP poslati u opoziciju. I to je bilo ono što je Kurca, koji naravno ne priznaje da je išta zgrešio, konačno nateralo na ostavku, na koju, reklo bi se, gleda samo kao na taktičko odstupanje. Jer, vlada nije pala; za novog kancelara instaliran je njemu lojalni dosadašnji ministar spoljnih poslova Aleksander Šalenberg; sam Kurc ostaje lider OVP, a biće i šef njene poslaničke grupe, odakle će sasvim sigurno uticati na Šalenberga i kovati planove za još jedan veliki povratak. Pitanje je samo koliko je još političkih života Kurcu preostalo.