Šest sati koji su potresli svet

Američki novinar DŽon Rid je svojedobno napisao „Deset dana koji su potresli svet“, odličan prikaz Oktobarske revolucije iz prve ruke. Sto dve godine posle te knjige svet je dosta drugačiji, pa su drugačiji i oktobri i potresi. Čini se da smo zaista omekšali, jer prošle sedmice za „šest sati koji su potresli svet“ nije bilo potrebno da padne Zimska palata, već je bilo dovoljno da se sruši Fejsbuk. Fejsbuk, Instagram, Votsap i neke druge platforme nestale su sa interneta prošlog ponedeljka, malo pre šest po podne po našem vremenu. Da ovaj sajt ili ona aplikacija ne rade koji minut ili koji sat, nije neobično. Neki Guglovi servisi, uključujući tu i slavni Jutjub bili su sat vremena nedostupni krajem prošle godine. A ovog juna internet-čitaoci nakratko su bili odsečeni od Gardijana i NJujork tajmsa. To što je internet virtualan, ne znači i da je neranjiv. Ali jeste bilo čudno da se sve pomenute igračke Fejsbuka pokvare u isto vreme. I bilo je potrebno skoro šest sati da ih stručnjaci vrate u život. Nisu za to bili krivi hakeri, kao što je isprva pomislio veći deo sveta, niti je bilo potrebno da Fejsbukov stručni tim u kalifornijskoj Santa Klari industrijskom brusilicom seče zaštitni kavez da bi pristupio serverima, kao što je isprva tvrdio NJujork tajms. Sve u svemu, reč je bila o grešci u rutinskom održavanju. Ničeg rutinskog, međutim, nije bilo u posledicama, pogotovo van prvog sveta. U Evropi i Severnoj Americi ljudi su mahom pohrlili na Tviter da se tamo informišu i da druge informišu o najnovijim duhovitostima koje su smislili na račun izuma Marka Zakerberga i kompanije. Ironično, i sam Fejsbuk je morao da se služi prostorom svog velikog rivala Tvitera kako bi korisnike obaveštavao šta se zbiva. Bilo je i ljudi, mnogo ljudi sa drugačijim idejama za iznenadno slobodno vreme, pa je čuveni Pornhab ponosno zaključio da mu je poseta skočila za više od deset procenata dok nije bilo Fejsbuka i ostalog. Prevedeno u glave - dodatnih pola miliona korisnika po satu. Ali glave koje mi prvosvetaši smatramo jeftinijima bile su baš u nevolji. „Stotine hiljada Haićana u domovini i inostranstvu grizlo je nokte zbog Votsapa. U toj zemlji od 11 miliona stanovnika Votsap je mnogima neophodan kako bi jedni druge obaveštavali o nasilju bandi u određenim četvrtima ili sa rođacima u SAD razgovarali o transferu novca i drugim bitnostima. Migranti koji iz Haitija pokušavaju da stignu u SAD oslanjaju se na Votsap da bi jedni druge pronašli i delili važne informacije, poput onih o bezbednim prenoćištima“, zapisao je Asošijejted pres. Da li može i gore od toga? Može uvek. U Siriji, čija je infrastruktura onakva kakva jedino može da bude nakon deset i po godina rata, ko god može, komunicira internetom. Naser el Muhaviš, sirijski doktor koji nadzire pandemiju na teritoriji koju drže pobunjenici, kaže za AP da je Votsap glavno sredstvo komunikacije sa preko petsto terenskih radnika. Kada je on pao, pokušali su Skajpom, ali ovaj prvi se bolje drži na klimavoj mreži. „Prava panika je nastala u bolnicama koje leče obolele od kovida. Izgubile su vezu sa snabdevačima kiseonikom, jer oni nemaju sedišta, i sa njima se obično komunicira Votsapom“, objašnjava Asošijejted pres. Najzad, i milioni Afrikanaca koji se služe Votsapom osećali su se odsečeno od sveta. Ako je uopšte moguće da se još više osećaju tako. „LJudi slabo shvataju uticaj tri ili četiri kompanije na korisnost kompletnog interneta“, rekao je za AP Mark Tinka, telekomunikacioni inženjer iz Ugande. Ne ide, naravno, da se u ovakvom tekstu ne pomene i biznis, pa podsetimo da se mali privrednici širom sveta, pogotovo tokom pandemije, oslanjaju na Votsap ili Instagram za mrežnu prodaju. Nemoguće je proceniti koliko će novca izgubiti zbog onih šest sati, jer u svetu biznisa posledice traju mnogo duže. Što se tiče velikih privrednika, dodajmo i da je Blumberg preneo kako je Mark Zakerberg izgubio nekih šest milijardi dolara. Ostalo mu je svega nekih 120 milijardi, zbog čega je na spisku najbogatijih pao ispod Bila Gejtsa. E sad, bio bi dobar stilski štos reći „šest sati vrednih šest milijardi“ ili nešto slično, ali osiromašenje Marka Zakerberga ne može se pripisati samo tome. Zabavno je da se ilustracija ovdašnje poslovice o „nesreći koja nikad ne ide sama“ ovih dana može pronaći u vedroj Kaliforniji. Fejsbuk je pao 4. oktobra, a dan ranije identitet je otkrila Franses Hogen, nekada zaposlena u ovoj kompaniji, danas uzbunjivačica koja je Volstrit žurnalu otkrila silesiju poverljivih informacija, poput internih dokumenata, analiza, prezentacija, zapisa razgovora zaposlenih. Volstrit žurnal time se bavio celog septembra, a dan posle pada, 5. oktobra, Hogen je svedočila pred američkim Senatom. Svedočila je zapravo pred potkomitetom senatskog komiteta za trgovinu, što zvuči kao birokratska šala, ali to što je Hogen pričala nije bilo nimalo smešno. „Fejsbuk doslovno raspiruje etničko nasilje. Fejsbuk zna, i priznao je, da je rangiranje sadržaja na osnovu interakcije opasno ako ne postoje sigurnosni sistemi, ali te sisteme nije ponudio na većini svetskih jezika. I to izaziva nasilje, poput onog etničkog u Etiopiji“, preneo je Gardijan deo svedočenja Franses Hogen. O čemu se radi u drugoj rečenici? Istraživači iz organizacije za ljudska prava Globalni svedok juna ove godine su jednostavno „lajkovali“ stranicu posvećenu mjanmarskoj vojsci. Na njoj, čini se, nije bilo ničeg spornog, ali je onda algoritam Fejsbuka istraživačima sam predložio da pogledaju i nekoliko drugih stranica posvećenih istoj vojsci. „Nismo morali sami da tražimo; algoritam nas je odveo na stranice koje su podsticale ili slavile nasilje“, rekla je Rouzi Šarp, istraživačica Globalnog svedoka. I Šarp i Hogen tvrde, ukratko, da algoritam Fejsbuka promoviše objave i stranice koje podstiču na nasilje samo zato što su te i takve objave i stranice već popularne, samo zato što su već „lajkovane“, komentarisane i deljene. U toj mrtvoj petlji ekstreman sadržaj lako nađe put do vrha. A takav sadržaj postoji zato što Fejsbuk baš nije zainteresovan za to da se ostalim jezicima posveti onoliko koliko se posvećuje engleskom. „Jesu oni unajmili desetine hiljada ljudi da pregledaju sadržaj. Ali jedan komad statistike koju je objavio Volstrit žurnal baš iskače - samo 13 odsto borbe protiv dezinformacija vodili su van SAD. A van SAD se nalazi 90 odsto tržišta Fejsbuka. Ta platforma ima ogroman negativan uticaj na politiku zemalja poput Filipina, Poljske, Brazila, Mađarske, Turske - i ništa ne čine da to poprave. Odgovaraju samo na pi-ar pritisak u SAD, jer se boje da će pasti vrednost deonica“, rekao je za Bi-Bi-Si tehnološki novinar Dejvid Kirkpatrik, autor knjige Fejsbuk efekat. To, naravno, nije sve od Franses Hogen i Volstrit žurnala. U procurelim dokumentima stoji i da je kompanija barem od 2019. proučavala uticaj svojih mrežnih proizvoda na mlade mozgove. I stalno pronalazila da su štetni, pogotovo za tinejdžerke. Na jednom slajdu interne prezentacije iz 2020. pisalo je da Instagram pogoršava sliku o sopstvenom telu za trećinu tinejdžerki. „Tinejdžerke krive Instagram za anksioznost i depresiju“, pisalo je na nekom drugom. Kada se sve to stavi na kamaru, neki istraživači misle da bi pad Fejsbuka mogao da bude i trajniji. Sa druge strane, ima li nekoga ko nije znao da su lažne slike života koje emitujemo na Fejsbuku i Instagramu štetne i za nas i za druge? Pa opet, svet se nije mnogo potresao.