Emocionalne elipse

Apsolutni bioskopski trijumf dva srpska mejnstrim filma Tome Dragana Bjelogrlića i Nečiste krvi - greha predaka, Milutina Petrovića, osim komercijalne dobiti, otvara kreativni prostor za jednu filmsku estetiku koja bi posustalom srpskom filmu davala nove smernice. I više od toga: u generalno najkvalitetnijoj godini srpskog filma u zadnjoj dekadi, upravo ova dva filma, osim što su konkurentna, pokazuju da bioskopski profilisan film apsolutno nije nešto čega bi trebalo da se stidimo. Vrline filma Toma lako su prepoznatljive i uočljive. Pitak, natopljen jakom emocijom, koloritan, izvanredan u iznađenoj atmosferi, film Dragana Bjelogrlića je, pre svega, inteligentan film, koji pleni čitavim nizom suptilnih filmskih rešenja. Tako je, zamišljen kao fikcionalizovana romantizacija jedne ljubavne čežnje, one koju je pevač Toma Zdravković gajio spram pevačice Silvane Armenulić, Toma ljubavni film, u kojem se ta ljubav u startu nameće kao nemoguća, osujećena i nerealizovana. U Tomi, između Tome i Silvane sve ostaje u nagoveštajima. Do fizičkog dodira nikada ne dolazi. Film ne sadrži nijednu takvu scenu. Ova osujećenost manifestuje se dvostruko. Na jednoj strani, ona postaje katalizator priče. Na drugoj, ona postaje potka za melanholiju i sadržaj Tomine muzike. Takođe, treba obratiti pažnju kako sve ključne scene filma mi nikada ne vidimo. Ne vidimo Silvaninu pogibiju, ne vidimo LJiljaninu, a na kraju, ni Tominu smrt. Elipsa postaje dominantan stilski postupak, kao što paradoksalnost postaje pravilo ovog pripovedanja. Jaku emociju u Tomi budi upravo ova nerealizovanost gotovo svake emocije, a emocije su, u velikoj većini slučajeva, presečene, abortirane i neuspele. Tomina spram Silvanine, Doktorova spram LJiljanine… Toma je, na drugoj strani, ne manje važnoj, film o muškom prijateljstvu. Iako je lik Doktora u potpunosti izmišljen, on generiše ne samo čitav narativni sklop filma, već postaje i ritmička determinanta. Ovaj registar obuhvata i odnose Tome sa menadžerom (sjajni Kuzmanović) i svojim kolegama (Tozovcem, Cunetom Gojkovićem, Zoranom Kalezićem…). Doktorov odnos s Tomom, ili obratno, postaje okvir za fabuliranje. Takođe, Doktor je u Tomi stabilno vreme sadašnjosti, u kojem se najpre dijagnostikuje Tomina bolest, a potom se, protiv ove bolesti bori neadekvatnom medicinskom disciplinom. Toma je, u svojoj sofisticiranosti, svojevrsni ironijski oksimoron priče o uspehu. Smisao ove ironije je da Toma, na jednoj strani postaje sve uspešniji, tamo gde na drugoj, emocionalno i zdravstveno, sve više propada. Takođe, jedan od velikih zamaha, izveden s dosta uspeha, jeste pristrasna, ali vredna rekonstrukcija epohe. I retrospektivno vreme flešbeka (koje prati Tomine prve muzičke korake i ide u pravcu stvaranja legende), i aktuelno vreme koje film bira za sadašnjost, izvanredan su okvir za kontekstualizaciju zbivanja i duha vremena. Ali, isto tako, izvanredan sociološki i kulturalni bekgraund, u kojem se Toma pozicionira kao akter, i ne ostaje apstraktni romantizovani junak. Glumački udeo nezaobilazan je u celini. Milan Marić izvanredno inkarnira Tomu Zdravkovića, ali su i svi ostali za svaku pohvalu. Pravi glumački podvig ovog filma ostaje Paulina Manov koja u ulozi LJiljane toliko briljira i film boji toliko jakom emocijom, da je ta uloga dostojna Oskara za epizodu. Petar Benčina kao Doktor je odličan, i za svaku pohvalu je što Bjelogrlićevi likovi, upravo zahvaljujući sjajnoj glumačkoj podeli, ostaju puni života, razvijaju se, transformišu i evoluiraju, i mi ih gotovo sve nalazimo u jednom stanju dinamičkog razvoja koje pokazuje da film ima uočljivu progresiju. Upravo je Doktor najuspeliji primer. On je taj koji sopstveni život i uverenja izrotira za čitav krug, i od rigidnog, od života udaljenog pedanta, postaje saučesnik egzistencije. Toma je ona vrsta biografskog filma u kojem se vrlo striktni biografski okvir anulira u korist melodramskih ciljeva. Poetizacija Tominog života imperativno prevladava nad faktičnošću tog života. No, to ne znači da je faktički okvir Tome proizvoljan, i da ne poštuje bazične faktičke parametre… Jedna od velikih veština filma ostaje upravo ovaj balans između fikcionalnosti i faktičnosti. Tamo gde se jedno naoružava drugim, rađaju se najveličanstveniji trenuci ovog filma. S druge strane, Nečista krv - greh predaka je film u kojem reditelj Milutin Petrović čita scenario Vojislava Nanovića, koji čita Boru Stankovića, pa je to film epskog zamaha, nesumnjive ambicije, produkciono bogat, vizuelno impresivan i glumački ubedljiv. To je film povremenih uzleta, znalački režiranih scena (u jednom do dva slučaja, režiranih maestralno), i kao film epohe, nezaobilazan i deficitiran u srpskom filmskom prostoru. No, Nečista krv - greh predaka, nije, nažalost, uza sve svoje kvalitete, u potpunosti uspeo film. Utisak konfuzije koja prati gledanje filma, ostaje prevladavajući. Provokativno zvuči izjava njegovih stvaralaca kako će sve nejasnoće razrešiti TV serija. Naravno, serija nije podrazumevajuća proteza filma, niti moguća logistika za sve njegove nedorečenosti. Brojne su relacije između protagonista u filmu, i nepotpunost u razjašnjenju u njihovim interakcijama neretko je prepreka za razumevanje same priče. Veći broj likova ne prati se s istom vrstom narativne doslednosti i njihovo funkcionalno inkorporiranje u filmsko tkivo ostaje pre svega dramaturški propust. Pogledajmo samo scenu svadbe Hadži Trifunovih sinova: statičko prisustvo njihovih izabranica svedeno je na potpuno izlišan filmski trenutak, primetno disfunkcionalan, u kome su obe potpuno nediferencirane kao likovi i naprosto su filmski suficit. Ženski likovi, koji u filmu značajem prevlađuju, vrlo su naporni za praćenje u njihovim korelacijama, i priroda nekih njihovih odnosa ostaje nerazjašnjena. Takođe, postojeći scenografski okvir filma, iz razloga ekonomskog redukovanja, suženog je fokusa i u smislu istorijske rekonstrukcije insistira isključivo na prednjem planu. Scenografski bekgraund gotovo i da ne postoji. No, ono što film ne pruža u scenografiji, nadoknađuje u jeziku. Za svaku pohvalu je što se u filmu uz srpski, govori turski i albanski. Jezik ostaje bitno određenje svakog etniciteta. Tom vrstom filmske kulture može se pohvaliti malo koji film. Glumački ansambl u Nečistoj krvi… ubedljivo je njegova najkvalitetnija strana. Briljira Dragan Bjelogrlić kao Hadži Trifun a Feđa Štukan u ulozi Albanca naprosto je fascinantan. Izuzmemo li Bjelogrlića koji je oličenje patrijarhata, Katarini Radivojević (Cona) i Anđeli Jovanović (u ulozi Tašane) je, zapravo, pripalo da ne samo iznesu čitav film no da mu daju suštinska obeležja. Dekadentno propadanje jedne bogate srpske trgovačke porodice u Vranju 1850. godine, u okviru kojeg cvetaju intrige, krhki savezi, nestabilna prijateljstva, ženska rivalstva i loše kalkulacije, odvija se na fonu prigušene požude, nerazvijenih emocija, demona taštine i mržnje, a izgaranje od ljubavne strasti, u tom svetu koji je surovo sankcioniše, i nesputana seksualnost, naprosto su nezamislivi. Erotizam Nečiste krvi je erotizam iregularnosti, prekršaja i zabrane, ali je, kao pokretački modus filma, ma kako obuzdavan društvenim običajima, već navestilac nekih drugih vremena. Toma i Nečista krv - greh predaka su disparatni filmovi, no to nikako ne umanjuje mogućnost njihovog poređenja. To su, u izvesnom smislu, po nekim svojim aspektima, komplementarni filmovi. I jedan i drugi film govore o ljubavi, odnosno, o osujećenoj ljubavi. Nečista krv - greh predaka, za razliku od Tome, ovu osujećenost nalazi u prinudi, a Toma dosledno zaobilazi ma koju socijalnu prepreku i gradi svoj jednostrani emocionalni naboj. Nečista krv pokazuje vreme koje je za emocije imalo i propisalo određene limite, te tako carstvo prinude kategorizovalo kao jedini postojeći okvir. LJubavna osujećenost filma Toma je osujećenost ali prostora slobode u kojem ljubav nije, kao u Nečistoj krvi, zamenjena etikom, no je celokupna etika podređena ljubavi i rađa jednu etiku ljubavi. U Nečistoj krvi se zbog ljubavi strepi, drhti, pati, preti, sveti, izdaje, izneverava, laže i na kraju ubija!… Ništa od toga u Tomi, gde Tomin osmeh ostaje merilo svih stvari. U Bjelogrlićevom filmu merna jedinica patnje je privid lakoće s kojom se podnosi, a Nečista krv raščišćava s prividima i ljubavnu stegu i sputanost donosi ne kao sudbinu (kao u Tomi) nego kao prokletstvo. Etika Nečiste krvi ostaje etika jedne izdvojene mikrozajednice (ali i etika jednog dela naroda), sporna, kompromitovana, rigidna i nepotrebna, ali ipak etika. Etika Tome je etika dobrote i ona prevladava, trijumfuje i, što je najvažnije, menja nabolje i oplemenjuje one koji u njoj učestvuju. Etika Nečiste krvi je, uprkos pobedi principa, etika poraza, a etika Tome je, uprkos odsustvu ma kog principa, etika pobede. Junaci Tome pristaju da se menjaju za razliku od junaka Nečiste krvi. Nečista krv - greh predaka oličava statički princip, a Toma dinamički. Nečista krv petrificira život i u ime zakona višeg smisla, a Toma ga oslobađa, u ime odsustva ma kog zakona. Na Tomi je ostalo da pledira da je život uvek u pravu…