Gilgameš iz Surduka

Sa Bracom, vlasnikom Festine, bar jednom nedeljno idem u niški Metro, da mu pomognem oko nabavke hrane za restoran. Teglimo svašta u gajbama, od zelene salate i šampinjona, do kutija pastrmki iz Turske. I dobro dođe ta korisna rekreacija. A onda sednemo u obližnji kafić da, uz espreso, odahnemo. Dok je Braca skoknuo do sportske radnje da kupi patike, uđem u knjižaru Lagune da vidim šta to ova izdavačka kuća štampa, a, pritom, moje knjige uporno odbija da izdaje. I oko mi ne stane ni na jedan naslov, ali, ipak, primetim zadnji primerak Gilgameša. A nije mi prvi put da u knjižari kupim zadnji primerak neke važne knjige. Neko je uvek sačuva za mene. Dobro, Gilgameša imam i u kućnoj biblioteci u Beogradu, ali nije naodmet imati ga stalno pored sebe. Jer, Gilgameš te vraća šest hiljada godina unazad, da se setiš šta je tada bilo, kako se živelo, volelo, pisalo. Naravno, ako ti je to dato, ako si kao Gilgameš, „jedna trećina čoveka i dve trećine boga“, a tu proporciju, osećam, nosim u sebi. Sećam se da sam, pre četrdeset godina, napisao neki ep po ugledu na Gilgameša, ali to je bilo nedozrelo delce novobeogradskog bolesnog narcisa... Probudio sam se u prošlu sredu, progutao homeopatske kuglice i još u postelji počeo da čitam Gilgameša. A on, pobedonosni junak, sagradio je zid oko svog prestonog grada Uruka, a sa brega pružala se, pored reke, žitnica, a u gradu Uruku prekrasna kraljeva palata. K. G. Jung, moj guru iz Švice, bdi iznad moje glave, pa će da me savetuje: „Dok čitaš ep o Gilgamešu, počni da razmišljaš da je njegov grad Uruk, zapravo, današnje sremsko selo Surduk! Jer, i Surduk se, kao što znaš, nalazi na litici, ispod koje se survala zemlja ka Dunavu. A kada Gilgameš krene ka Podzemnom svetu, svetu mrtvih, da porazgovara sa Enkiduom, znaj, budi siguran da je pošao ka Đerdapu, jer je tamo Podzemni svet mrtvih!“ Tu me Jung potpuno zašašavio i kako sada, čiste glave, da čitaš Gilgameša, u kome se govori o još jednom Velikom Potopu, posle onog u vreme Noja, a koji se desio, tu, odmah iza Karpata, gde je danas Crno more, koje je Nojevu zemlju i narod potopilo. Ovde mi sine da je Potop, u vreme Gilgameša, mogao da se desi kada se, opet, kiša meteora sručila na Severni pol i kada je led počeo ponovo da se topi pa se Panonsko more opet stvorilo i grunulo kroz Đerdapsku klisuru. I treba li onda dalje objašnjavati da se Podzemni svet mrtvih nalazi ispod Đerdapa, a gde je Gilgameš iz Surduka krenuo da porazgovara sa duhom Enkidua, svog neprežaljenog druga. Ovde se setim da je i Dante u Božanstvenoj komediji smestio pakao u Đerdap, a setim se da je i Milić od Mačve bio opsednut ovom temom, te je na njegovim platnima nebo vazda bilo crveno, a balvani su leteli, leteli na svakoj njegovoj slici. Najzad, meni je Milić od Mačve poklonio sliku na kojoj je Vavilonska kula na beogradskom Kalemegdanu. Sve se to slaže sa mojom teorijom da je i Troja bila na Dunavu. A da nisam sasvim odlepio, Jon Ilijesku, bivši predsednik Rumunije, inače geolog, napisao je knjigu da je Troja bila na Dunavu, u dunavskoj delti. Bajdvej, Gilgameš je u Podzemnom svetu razgovarao sa Enkiduom, a onda se vratio u Surduk, zaspao i umro. A moja Crna me zabrinuto sluša šta mi se sve mota po glavi, pa kaže: „Gilgameš, Dante, Vavilonska kula na Kalemegdanu, Troja na Dunavu, bojim se da te čeka Toponica, mislim, ludnica!“