Srbija privredni rast plaća brojem umrlih i obolelih

Velika poskupljenja hrane, energenata i sirovina poslednjih meseci i nedelja nisu zapravo toliko važni pokazatelji kretanja cena u narednom periodu, jer ne spadaju u baznu inflaciju. S druge strane, problem je što nisu dovoljno informativni ni podaci o kretanju cena koje ulaze u baznu inflaciju, jer se tražnja oporavlja brže od ponude, što za posledicu ima nestašice, ali i potisnuti rast cena u vreme kada je pandemija bila na vrhuncu. Zato je za buduće kretanje inflacije najbolje istovremeno gledati i kako se oporavlja proizvodnja. Ako se proizvodnja i privredni rast vrate na nivo karakterističan za period pre pandemije, ne bi trebalo da dođe do značajnijeg ubrzanja inflacije. Najpovoljnija bi, bar za razvijene privrede, bila inflacija od oko dva odsto, jer je to nivo koji ciljaju i centralne banke, ali nije izvesno da će tako i biti. Ovako na pitanje NIN-a da li je trenutni skok cena samo kratkotrajan ili ne, odgovara Vladimir Gligorov, ekspert bečkog Instituta za međunarodne ekonomske studije. Kažete da trenutni skokovi cena, posebno energenata, ne moraju nužno dovesti do rasta inflacije? Što se cena energije tiče, nema mnogo smisla izvoditi dalekosežne zaključke na osnovu povremenih naglih skokova ili padova. Cenovni udar kao sada sa gasom može da ima dugoročniji uticaj na inflaciju samo ako se prelije na druge cene, a to podrazumeva rđavu reakciju monetarne politike kao sedamdesetih godina prošloga veka. To je sada malo verovatno. Dugoročno posmatrano, prelazak na obnovljive izvore energije bi trebalo da dovede do rasta cena iz svih izvora, jer će se na različite načine računati troškovi po okolinu i zdravlje. Oni se naravno i sada plaćaju, samo ne kroz cenu energije već druge troškove. I sada, ako se upoređuje cena struje iz uglja i iz nekog čistog izvora nije izvesno šta je skuplje, ako se uračunaju društveni troškovi a ne samo oni koje plaća kupac. Zato se uvode ti porezi i druga opterećenja na prljave izvore energije. Znači li to onda da centralne banke ne treba već sada da reaguju na rast cene rigoroznijom monetarnom politikom? Trenutno i nema mnogo smisla monetarnom politikom značajnije uticati na usklađivanje ponude i tražnje posle pandemijskog poremećaja. Nešto bi trebalo i tržište da obavi. Važno je razumeti da je pandemija dovela do značajnog pada proizvodnje, dok je tražnja ostala potisnuta. I sada se usklađuju njihove različite brzine oporavka. Uz to, i to je važnije, posle finansijske krize centralne banke nisu mogle da utiču na kretanje cena najprirodnijim sredstvima monetarne politike, jer je inflacija bila trajno ispod njihovog cilja pa su korišćene neuobičajene mere kako bi se podstakao brži rast cena. Ako sada dođe do ubrzanja inflacije, centralne banke bi mogle njome da upravljaju pre svega politikom kamatnih stopa. Centralne banke, tu mislim na one koje imaju rezerve u sopstvenom novcu, imaju interes da se inflacija poveća i nešto iznad dva odsto kako bi mogle da normalizuju politiku kamatnih stopa na, recimo, nešto iznad tri odsto, mada sada nije lako reći nešto preciznije o tome. Ali, u svakom slučaju to bi omogućilo centralnim bankama da imaju potrebni uticaj na inflaciju, dok su u periodu posle finansijske krize uglavnom gledale da na svaki način izbegnu deflaciju. A kako komentarišete to što pojedini ekonomisti tvrde da centralne banke oklevaju sa povećanjem kamatnih stopa iz straha od dužničke krize u pojedinim državama? Određeno ubrzanje inflacije, kao što sam već rekao, poželjno je i sa stanovišta normalizacije monetarne politike, a i da bi se nadoknadilo izgubljeno povećanje cena, takozvana „potisnuta inflacija“ u vreme epidemije, ali i u dužem periodu posle svetske finansijske krize. Ovde je važno uzeti u obzir to da nije sasvim jasno zašto se na dugi rok inflacija stabilizovala na nivou ispod dva odsto i uz kamatne stope centralnih banaka u blizini nule. Uz to, duži period stagniraju i realne plate čak i kada je privredna aktivnost blizu pune zaposlenosti. To sigurno nije samo iz jednog razloga, ali u meri u kojoj je bio značajan deflatorni uticaj kineske proizvodnje i rast izvoza, potrebno je videti šta će se sada događati sa kineskom privredom i u kojoj meri je taj deflatorni efekat oslabio. Što se dugova tiče, tu postoji nerazumevanje. Sama visina privatnog ili javnog duga nije najvažnija za njegovu održivost, mada može da bude važna kada je reč o zemljama čiji je stvarni novac strani, dolar ili evro uglavnom, pa su i dugovi „strani“ ili su indeksirani u stranom novcu. Inače, dug je problem ukoliko je, pojednostavljeno rečeno, rđavo uložen ili je jednostavno potrošen. To je bio problem sa finansijskom krizom, jer su niske kamatne stope u uslovima povoljnog privrednog rasta dovele do ulaganja koja su se pokazala kao neisplativa kada su kamatne stope povećane kako bi se očuvao poželjan rast cena. To sada nije slučaj. Obično, dakle, centralna banka povećava kamatne stope ako je privredni rast ubrzan više nego što se smatra održivim. Ukoliko to nije slučaj, a sada svakako nije, tada nivo zaduženosti ne bi trebalo da je problem u tom smislu da bi moglo da dođe do masovne nesolventnosti ili do potrebe reprogramiranja javnih dugova. Jer bi trebalo da privredni oporavak utiče povoljno na isplativost dugova, što se onda ogleda i u rastu kamatnih stopa. Sa druge strane, to ne mora da važi za zemlje koje se oslanjaju na dolar ili na evro. Nije isto da li zemlja može ili ne može da štampa dolare ili evre. Ili ne može da štampa ni sopstveni novac kako ne bi izgubila rezerve u dolarima ili evrima. Kada očekujete rast kamatnih stopa i kakve će biti posledice? Kada centralne banke ocene da je privredna aktivnost na putu da obezbedi punu zaposlenost. Verovatno i nešto pre toga kako bi se izbegle nagle promene politike. Koliko mogu da vidim, američka centralna banka namerava da bude aktivnija krajem sledeće godine, ali te namere mogu da se pomere u oba pravca. Ne bi trebalo očekivati bilo kakve nagle i dramatične mere, jer pristup monetarnoj politici je promenjen. Važno je, naravno, da FED bude sposoban da uverljivo komunicira sa javnošću, što može da bude problem, mada Bajdenova administracija nema Trampovu ambiciju da vodi i monetarnu politiku. Posledice bi trebalo da budu povoljne bar dok traje oporavak od epidemijskog pada proizvodnje. Uz to bi povoljno trebalo da deluje i spremnost fiskalnih vlasti, čak i u EU, da preuzmu svoj deo odgovornosti za privredni oporavak. U razvijenom svetu zaista raste zabrinutost da može doći do japanske sekularne stagnacije (puzajući ekonomski rast, prim. aut). Da li će tako i biti, videćemo. Znači li to da nas ne očekuje stagflacija, kako upozorava Rubini, ali i još neki ekonomisti? Ne očekuje. Mada nije uvek jasno šta se podrazumeva pod stagflacijom. Teorijski se misli na stanje kada se ubrzanjem inflacije ne postiže i brži rast. Jer se to ubrzanje rasta cena očekuje i sa njim se unapred računa, pa se time ne utiče na razloge zbog kojih izostaje brži privredni rast. U razvijenim privredama nema trenutno uslova za stagflaciju, jer je sada faza oporavka i rasta zaposlenosti dok inflatorna očekivanja nisu značajno povećana. Zapravo se privrede kreću ka punoj zaposlenosti i traže se povećanja plata, jer povećana tražnja utiče na brži rast cene rada. Ostaje problem sekularne stagnacije posle okončanog oporavka, ali to takođe ne mora da bude stvarna pretnja ukoliko se zaista povećaju javna ulaganja i ako se krene u strukturne promene sa ciljem da se odgovornije računaju troškovi po zdravlje i okolinu, ukoliko se bude ulagalo u obrazovanje i u nove tehnologije. Mogu li se ti pokidani lanci nabavke tako brzo oporaviti, čime bi se izbalansirale ponuda i tražnja? Prednosti globalizacije i internacionalizacije su toliko očigledne da bi taj proces svakako trebalo da se nastavi. Trenutno je problem u gužvi, da se tako izrazim, kod obnavljanja pokidanih veza. To ne znači da će nivo spoljne trgovine da nastavi da se povećava. Razvijenije zemlje i regije teže da imaju diversifikovanu proizvodnju i da se manje oslanjaju na strana tržišta. Ovo je jednim delom posledica tehnološkog razvoja, a drugim delom bi trebalo da ide uz konvergenciju u nivoima proizvodnje. Tako da ne bi trebalo očekivati da će razvijena kineska privreda imati istu ulogu u internacionalizaciji industrijske proizvodnje koju ima sada. Da li će, pak, jačati protekcionizam, to je teško reći, jer je to politička stvar. To je moguće ukoliko se ne dođe do potrebnih sporazuma o svetskoj trgovini, koji nisu na vidiku tako da rizik nije beznačajan. Kakvi izazovi očekuju EU, posebno imajući u vidu da neke članice već imaju ozbiljne makroekonomske probleme? U EU su problemi strukturni. U finansijskoj krizi je postalo jasno da EU nema potrebna sredstva monetarne i fiskalne politike da efikasno stabilizuje privredna kretanja. To je u određenoj meri ispravljeno u međuvremenu. Evropska centralna banka je značajno aktivnija, a povećane su i fiskalne intervencije. Uz to je EU i dalje, i posle Bregzita, veoma uticajan činilac u svetskoj trgovini. Takođe, smanjeni su rizici od kriza javnih dugova bez obzira na to što sami dugovi nisu smanjeni. Finansijski sistem je takođe stabilizovan, i svakako je u boljem stanju nego u vreme pre ili odmah posle izbijanja finansijske krize tako da je sada problem spori rast, posebno u nekim zemljama kao što su Italija ili Grčka. U nekim drugim, a tu spada Francuska, veoma je teško sprovesti potrebne promene u privrednom sistemu. Uz to je potrebno videti kako da se izvrše promene u industrijskoj proizvodnji do kojih dolazi i zbog tehnološkog napretka, a i zato što je potrebno, recimo, automobilsku industriju prilagoditi zahtevima smanjenja zagađivanja okoline i negativnog uticaja na klimu. Politički posmatrano, u svakoj političkoj uniji, gde su po prirodi stvari neka sredstva privredne politike centralizovana, može da bude popularno da se zagovara promena pa da se, recimo, sopstvenom monetarnom politikom i posebno politikom kursa poboljšaju privredni uslovi i rezultati. Ili da se vodi aktivnija fiskalna politika. A onda su tu i populističke teme o identitetu, migrantima, veri, nacionalnim ciljevima i interesima. No, sada, za razliku od vremena posle finansijske krize, privredni interesi čini se da deluju integrativno, za razliku od političkih. Da li je to što smo decenijama ranije živeli sa inflacijom prednost Srbije ili nije? Ne, ta navika bi bila skupa u sadašnjim uslovima. Fiksni kurs bi mogao da bude problem i zato što u prošlosti nije postojala spremnost da se on očuva. Monetarna istorija Srbije jesu povremene devalvacije ili produžene depresijacije kursa, a to onda ide uz ubrzanu inflaciju. Za tu politiku ima više razloga. Jedan je fiskalni, jer je inflacija vid poreza. Drugi je da se subvencionišu državna preduzeća i službe. Treći je da se deprecijacijom podstakne izvoz. Problem sa ovom politikom je što se gubi poverenje u sopstveni novac, a to je poverenje teško povratiti. Opet, fiksni kurs podstiče zaduživanje države u stranom novcu, što je problem ako dođe do devalvacije, jer se poveća teret dugova. Iz tog razloga je nepoželjna brža inflacija, jer ona povećava rizik devalvacije. U svetu raste zabrinutost zbog puzajućeg rasta, a mi govorimo o rastu u Srbiji od sedam odsto. Koliko je to realno? Za ovu godinu ne znam. Mislim da bi bilo bolje da nije, jer se rast kupuje velikim brojem obolelih i umrlih. I to može da bude problem, politički, a i privredni. Na duži rok mislim da uslova za taj rast nema. Javna ulaganja i potrošnja ne mogu da obezbede trajno visoku stopu rasta, jer će se u nedostatku privatnih ulaganja pokazati kao neisplativi. Najveći problem je verovatno demografski, broj stanovništva se smanjuje i sve je starije. Tako da je teško razvijati se uz rast znanja, jer se smanjuje broj mladih ljudi, a i povećavaju se socijalni i zdravstveni troškovi. Tako da su mogućnosti privrednog rasta ograničene. Ovo se neće lako promeniti i zato što je nestabilnost velika, pa tako i neizvesnost, a to ne utiče povoljno ni na ulaganja niti na smanjenje emigracije, a i sve je izraženiji autokratski karakter vlasti. S vremenom, više će se brinuti za očuvanje autokrate na vlasti nego što će podsticati privatnu privrednu aktivnost. Deficit u budžetu je znatno povećan zbog pandemije. Vidite li prostor da se javne finansije uravnoteže, pogotovo što idemo u još jednu izbornu godinu? Pretpostavljam da će se o tome misliti posle izbora. Na kraju će izbor biti isti kao i 2014. i 2015. Korupcija će tražiti svoje, pa će ceh platiti najveći korisnici budžeta. Šta su opasnosti ako neki privremeni rashodi sada postanu trajni? To će zavisiti od političke stabilnosti. Ako je ne bude, ne samo iz unutrašnjih političkih razloga, već i zbog ambicija na Kosovu i u Republici Srpskoj, biće potrebno da se nastavi sa sadašnjom politikom javne potrošnje bez obzira na to da li se zove privremenom ili stalnom. Sada je teško reći koliko će da košta ova vlast kada jednom ode.