Elektrofašizam, nikad jači

Pisao sam već da je Mokra prva u Kraljevini Jugoslaviji imala struju. Tako je Nikola Tesla odlučio i poslao svog inženjera sa hidrocentralicom u Mokru. Danas belopalanačka Elektrodistribucija, bez milosti, isključuje struju siromašnim platišama, ne samo u Mokri, već i u okolnim selima, pa i u Beloj Palanci. Struja je sve skuplja, a raja sve siromašnija. A Tesla je lepo hteo i izumeo da struja bude besplatna. Ali, Morgan i Rotšildi drugačije su mislili... Još je Andre Gorc, francuski marksista, pisao o elektrofašizmu, protiveći se izgradnji atomskih centrala u Francuskoj, ali i širom sveta. Gorc je, naime, govorio da su „atomske centrale pre svega fabrike plutonijuma koje, uzgred, proizvode i struju“! Zato sam, 1989. godine, posle višegodišnje antinuklearne kampanje i doneo Zakon o moratorijumu na izgradnju atomskih centrala u SFRJ. Naravno, taj zakon ne bi mogao da bude donet bez dr Jelke Miljković, predsednice Komisije za zaštitu životne sredine Savezne skupštine. Ona je moj predlog zakona uvrstila u dnevni red skupštinskog zasedanja. U pauzi sednice prišao mi je admiral Stane Brovet i unoseći mi se u lice, drsko rekao: „Znate li šta radite?“ Odgovorio sam kratko: „Da, znam šta radim!“ Zakon o moratorijumu je izglasan. Dve godine kasnije, 1991. bio sam šanker u Plavom jahaču pošto mi je plata u NIN-u zbog inflacije pala na osam maraka. Jednog dana, u kafić mi je Stipe Šuvar doveo Jovu Miloša, koji je u kabinetu ministra Franje Herljevića bio zadužen za međunarodni terorizam. Jovo Miloš mi je, u Plavom jahaču, mrtav hladan saopštio da se na kolegijumu kod Franje Herljevića dva-tri puta raspravljalo o mojoj fizičkoj likvidaciji pre donošenja zakona protiv atomskih centrala. Od moje likvidacije se odustalo zato što su zabeležene moje veze sa Bader-Majnhofom, čije je pripadnike Tito izručio u zamenu za ubice ambasadora Rolovića u Stokholmu. A zabeležen je i moj susret sa Žoržom Habašom, šefom vojnog krila PLO i to pre nego što ga je primio Stane Dolanc, čovek u to vreme moćniji od već bolesnog Tita. I Dolanc me zvao kod sebe, na dalmatinski pršut i korčulansko vino, ne bi li utvrdio otkud ja sa Habašom u kultnoj beogradskoj kafani? I, šta se danas dešava? Ove nedelje javlja se, čuj, Rade Basta, direktor JKP Beogradske elektrane, da kaže kako bi trebalo ukinuti moratorijum na izgradnju nuklearnih elektrana?! Zar tako nešto ne treba da zatraži ministar energetike ili premijerka Ana Brnabić? I ćorav vidi da je Rade Basta podmetnut kao probni balon ne bi li se oslušnulo javno mnjenje. Ali, avaj, skoro cela Srbija ima preča posla, oplakuje Tomu Zdravkovića nakon što je odgledala Tomu. K. G. Jung, moj guru iz Švice, skreće mi pažnju na nešto drugo: „Ne vidiš li da se kroz TV seriju o Jovanki Broz tiho rehabilituje Aleksandar Ranković, koji je bio i predsednik Državne nuklearne komisije, a zna se da je Tito hteo atomsku bombu. U Nuklearnom institutu u Vinči užurbano su počela nuklearna istraživanja, a onda je u vinčanskom reaktoru došlo do ozbiljnog kvara u kome je stradao skoro ceo naučni tim. I, gle, Dragan Bjelogrlić, posle Tome, najavljuje snimanje filma o vinčanskoj nuklearnoj tragediji...“ Tu i moja Crna kaže: „Možda neki novi Leka Ranković hoće da ima atomsku bombu ili to hoće neki novi Tito, ali tvoj Alek, evo, ide kod Putina da traži jeftiniji gas. Mada, atomska centrala je skupa i gradi se i deset, dvanaest godina, a dotle treba preživeti. Jer, elektrofašizam nikad nije bio jači!“