Bez podrške ljudi ne može se nigde krenuti i ništa promeniti

Dok troje sagovornika NIN-a šaljivo blokira jednu beogradsku ulicu pozirajući našem foto-reporteru, teško je poverovati da je reč o licima sa bilo kakve poternice. No to su oni, družina iz organizacije Kreni-Promeni, svi do jednog plaćenici CIA, prema ozbiljnim istraživanjima eminentnih režimskih glasila. Dobro, agenti CIA sigurno nisu, jer niko normalan ne bi slao skupe obaveštajce da blokiraju Beograd kada taj posao bez problema obavi i besplatni sneg, ali spisak njihovih nedela je poduži i bez te stavke. Branili su park na Banovom brdu, napravili kampanju podrške uzbunjivaču Aleksandru Obradoviću, sprečavali gašenje studentske poliklinike, tražili da se oslobode uhapšeni u toku vanrednog stanja. Učestvovali su i u odbrani novobeogradskog Bloka 37, Prirodnjačkog muzeja, Reve. Tražili su da se svote koje su lokalne samouprave odredile za novogodišnja slavlja preusmere na lečenje dece. Ti su gresi kulminirali ekološkim protestima protiv Rio Tinta. Nisu znali da će televizije postati toliko zainteresovane za njih kada su se 2018. i 2019. bunili prvi put - protiv televizije. „Savo Manojlović i ja smo tada sarađivali na kampanji U ime kulture. NJome smo hteli da se izborimo za više kulturnog sadržaja i kažnjavanje rijaliti programa, i izveli smo je sa nula dinara budžeta. Veći deo tima Kreni-Promeni je posledica te kampanje. Javno smo zvali ljude da nam se pridruže, obilazili smo gradove, držali obuke o društvenom organizovanju“, priseća se Marina Pavlić, izvršna direktorka organizacije Kreni-Promeni. Savo Manojlović, direktor kampanja ove nevladine organizacije, kaže da su tada izbrusili pristup kojeg se drže i danas. „Tada smo ustanovili da su nam uvek potrebni konkretno pravno rešenje, javni pritisak kroz medije i uključeni građani. Verujemo da pojedinac ne može da napravi promenu, već da to mogu samo ljudi ujedinjeni oko strategije.“ Manojlović odmah skreće pažnju na to da buna protiv Rio Tinta iskopavanja litijuma u Srbiji jeste imala uspeha zbog dobrog preseka vremena i teme, ali da je bila tek jedna karika u lancu. „To ljudima možda deluje kao eksplozija, ali mi zapravo vidimo kako smo tokom prethodne dve godine rasli. Verujem da ni u ličnom, ni u društvenom životu ne postoji jedan magičan štapić kojim rešavate sve probleme. Postoji pobeda po pobeda koju ostvarujete. Na kraju se desi momenat koji ljudi percipiraju kao tačku preokreta, ali taj trenutak nije bitniji od onog u kome smo odlučili da, recimo, nastavimo borbu za park uprkos pretnjama. A taj trenutak nije bitniji od momenta u kome smo prelomili da radimo kampanju sa nula dinara budžeta i da stvorimo mrežu volontera. LJudi moraju da budu svesni da je magična tačka preokreta došla nakon niske pobeda, ali i poraza. U njoj nastajete.“ Primer takve male pobede jeste i Luka Tripković, slikar i pisac čiji je roman Osmeh pod gorom maslinovom 2016. bio u užem izboru za NIN-ovu nagradu za roman godine. „Krajem 2019. sam gostovao na RTS-u, i onda me je Nikola Arsenić iz Kreni-Promeni, koga sam poznavao, pitao da li bih na sako okačio bedž U ime kulture. Dopao mi se taj subverzivni momenat, počeo sam da pratim šta ti ljudi rade, i ulili su mi poverenje da znaju šta rade, zašto to rade i da ne rade stihijski“, podseća se Tripković. Tripkovićeva niska počela je bedžom, a nastavila se pisanjem sada već slavne reklame protiv Rio Tinta. Lične niske povezuju se u ljudski lanac. „Priča Kreni-Promeni postoji zahvaljujući desetinama, stotinama, možemo reći i hiljadama ljudi. Ta reklama ne bi uspela da nije imala fenomenalan tekst Luke Tripkovića. Sama ideja je pala na pamet studentu Nikoli Arseniću. On je kontaktirao sa ljudima. Glumci Jelena Stupljanin i Viktor Savić pristali su da učestvuju. Ako na protestu sve deluje fenomenalno, to je zato što imate volontere koji su pozivali i odgovarali na mejlove, Marinu Pavlić koja je osmislila protokol. Kada se pojavim i pozovem ljude na sledeći korak, to je možda najvidljivije, ali je samo jedan od segmenata. Želim da istaknem koliko su bitni svi koji sada po Srbiji kače pamučna pluća koja mere zagađenje. Kada nam negde zabrane da ih okačimo, javljaju se građani koji traže da ih okačimo na njihovim terasama. Na kraju krajeva - ništa ne bi bilo moguće bez bilo koga od ljudi koji dođu na protest. Najhrabriji su građani iz unutrašnjosti, koji nemaju zaštitu. Nije lako pristupiti medijima, ali je posle toga put lakši. Mi koji imamo takav pristup, zaštićeniji smo. LJudi iz unutrašnjosti ga nemaju, i oni su pravi heroji. I oni su krenuli i promenili“, podvlači Manojlović. Nikada nije naodmet reći još neku reč o buntovnicima koji ne žive u Beogradu. Glavni grad krase manje-više sve ugledne državne institucije, i zbog toga deluje kao epicentar ludila, ali režimsko besnilo daleko je teže u unutrašnjosti. U manjim sredinama kontrola je kompletna, a budući da svako svakog poznaje, pobunjeni čovek nema gde da sakrije. „Nije retkost da hodate sa aktivistima, i shvatite da šapuću. U prvih nekoliko navrata sam se začudila, a onda shvatila da je to njihova realnost. LJudi su uplašeni, jer oni koji na lokalu imaju hrabrost da iskorače, da kažu da drugačije misle, trpe silne sankcije. Naša je uloga da ih podržimo, stanemo uz njih, čuvamo im leđa”, dodaje Marina Pavlić. Naravno, „prijateljskih upozorenja“ ne manjka ni u Beogradu. I nekada najozbiljnija stižu zbog manjih akcija. „Najozbiljnije pretnje definitivno su stigle zbog odbrane parka na Banovom brdu. Prećeno mi je zatvorom, prećeno mi je porodici, ali tada sam shvatio - ako govorite u javnosti, u jednom prolaznom periodu prebacujete pritisak na sebe, ali javnost je naposletku jedina koja može da vas zaštiti. U suprotnom ćete utonuti u strah. Kada je prva barijera probijena, sve ostalo je lakše, jer imate ljude iza sebe. Zato se osećam veoma bezbednim. Ovaj narod pokazuje solidarnost“, smatra Manojlović. Nedavno je pokazao i brojnost. I sam Luka Tripković bio je iznenađen dok je vodeći naloge Kreni-Promeni na društvenim mrežama imao dobar pogled na blokirani teren. A i podršku iz neočekivanog izvora. „Imao sam širu sliku. Za vreme prvih blokada delio sam priče iz cele Srbije, od podneva do tri ujutru, i bilo ih je toliko da mnoge nisam stigao da podelim. LJudi su bili izuzetno zainteresovani, svi su nas označavali, svi su hteli da se vidi njihova blokada, gde god da je. U jednom trenutku sam se osetio kao dispečer. Vladajuća stranka je, sećate se, slavila rođendan u beogradskoj Areni. Stizale su mi poruke od ljudi koje su na tu proslavu dovozili autobusima: `Upravo smo saznali da idemo preko Brankovog mosta, hajde ga sad blokirajte, pa da ne dođemo. Imate našu podršku`. To vas podseti da su neki od tih ljudi primorani da prisustvuju. I broj gradova i broj ljudi u blokadi, a pre svega njihova hrabrost, bili su iznenađujući“, priča Tripković. Savo Manojlović ponavlja da su blokade dale uspeha i zbog zahteva i zbog plana i zbog mase. „Broj ljudi je nas organizatore sačuvao od hapšenja, a sprečio je i veće nasilje. Prvi put smo imali situaciju u kojoj nasilnici beže. Pokušavali su da izazovu incidente, ali zbog mase ljudi oko njih, povlačili su se. To je i poruka da smo garant bezbednosti jedni drugima.“ Marina Pavlić kaže da tim Kreni-Promeni ima osam članova i oko trideset ljudi koji su angažovani na nedeljnom nivou. Saradnici se menjaju zavisno od fronta, pa tako ekološku kampanju „Istina o zagađenju“, onu sa famoznim plućima, čini osamnaest organizacija i pet pojedinaca. Time podvlači značaj volontera i raznovrsnosti podrške, kao i Savo Manojlović. „Volontera ima stotinak, a nikada neću zaboraviti kako je Kristina, koja je sa svojim studentskim timom sakupila najveći broj potpisa za akciju U ime kulture, bulevarom vukla štand koji je bio veći od nje. Voleli bismo da promenimo kulturu razmišljanja, da gledamo oko čega ljudi mogu da se okupe. Svesni smo da ne možemo da u jednom momentu rešimo sve društvene probleme. Ako bismo radili sociološki fotorobot, ima i starije generacije, koja nam piše, koja potpisuje peticije, ali konačno jasno vidimo veliki broj mladih. Non-stop se pričalo da su mladi apatični, a ja sam tvrdio da nisu. Mi smo te aktivne mlade videli i u prethodnim kampanjama, i U ime kulture, a sada smo videli eksploziju mladalačke energije. I raznovrsni su - podržavaju nas, kako nekada kažem, od KST-a do Beton hale.” Na pitanje „šta dalje“, sve troje sagovornika ima spremne odgovore. „Bilo bi sjajno da završimo priču o iskopavanju litijuma, ali to je samo jedna od kampanja. Najveći srpski stručnjaci poput Ratka Ristića, Dragane Đorđević, Nenada Kostića, govore da litijum ne možemo da eksploatišemo i obrađujemo na ekološki održiv način. Zbog toga treba i oterati Rio Tinto i zabraniti bilo kakvu dalju eksploataciju litijuma. Naredni korak je skupiti 30.000 potpisa kako bi parlament odlučivao o narodnoj inicijativi, a potrebno je i da se sa ekološkim i pravnim stručnjacima osmisle forma i sadržina akta koji bi sprečio to iskopavanje. Takođe ćemo podržati peticiju protiv kopanja zlata na Homoljskim planinama, i pratiti korupciju, a nismo ni završili sve u vezi sa akcijom U ime kulture“, zaključuje Manojlović. Marina Pavlić kaže da jedan uspešan korak otvori „501 novi“. „Svaki uspeh probudi nadu kod ljudi. Svaki put kad se nešto desi, mnogo ljudi nas zove, predlaže teme, na lokalu pokreće svoje inicijative. Poznat je zrenjaninski problem sa vodom, urgentna tema na kojoj se ne radi sedamnaest godina. Podržaćemo tamošnju organizaciju ZRAK.“ Luka Tripković, takođe, ima ideje o tome šta bi se dalje moglo „u ime kulture“, pogotovo na planu slikarstva, a sumira onako kako bi se očekivalo od pisca. „Ono što se dešava ovde, prelazi mogućnosti svake imaginacije, svake distopije. Uvek će biti borbi i pobeda koje treba izvojevati, i to je to.“ Marko Lovrić