Na pragu „žestokih dvadesetih“, ili još jedan ćorak

Za NIN iz Brisela Predviđanja su uvek teška – naročito kada se tiču budućnosti Mark Tven, američki pisac 1835-1910. Pojedini traženi modeli automobila trenutno u Nemačkoj koštaju više ukoliko su polovni nego ako se poruči novo vozilo. Razlog tome je da fabrike kasne sa isporukama jer nedostaju elektronski sklopovi koji se proizvode u Kini i drugde u Aziji. U 2021. iz nemačkih fabrika izašlo je za petinu manje motornih vozila nego 2020, pa se proizvodnja drumskih vozila smanjila na nivo iz 1975. Pritom je automobilska industrija među ključnim delovima nemačke privrede. Međutim, nijedno od 48 poslovnih udruženja, koje je nedavno odgovorilo na upite Instituta nemačke privrede u Kelnu, ne očekuje da će 2022. opasti njihova proizvodnja ili promet. Takvo pouzdanje još nije zabeleženo. Optimizam privrede se zasniva na činjenici da se ne pamti kada je bilo više zaostalih isporuka koje još moraju da se ispune. Nastale su pre svega zbog uskih grla u pribavljanju sirovina i poluproizvoda, uz istovremeno snažno povećanje potražnje. Ono što je dobro za nemačku privredu, najveću u Evropi, uglavnom koristi i ostatku kontinenta. Ponajviše zemljama istočne i jugoistočne Evrope. Tri decenije posle sloma državnog socijalizma to područje preraslo je u „produženi radionički sto“ nemačke industrije. Sa Poljskom, Češkom, Slovačkom i Mađarskom, Nemačka ukupno trguje više nego sa Kinom, Amerikom, Rusijom ili Francuskom. Pre svega kroz promet mnogih poluproizvoda namenjenih uglavnom trećim tržištima. Tako se u limuzine „audi“ ugrađuju motori iz mađarskog Đera, a pojedini delovi za te motore stižu iz Subotice gde ih proizvodi nemački Kontinental. Nemački auto u kineskim izlozima proizvela je bitnim delom (jevtina) radna snage na istoku i jugoistoku Evrope. Mnoge grane nemačke i evropske privrede u celini očekuju ubrzan rast ulaganja u ovoj godini, pre svega u tehnologiju za dostizanje klimatske neutralnosti i digitalni preobražaj. Nemačka privreda trenutno ima ušteđeno, prema navodima ekonomskog dnevnika Handelsblat, približno 700 milijardi evra sopstvenog novca. Državni investicioni fondovi su takođe puniji nego ikad dosad. Uz to, EU stavlja svojim članicama na raspolaganje oko 750 milijardi evra kroz kredite i bespovratna sredstva iz zajedničkog fonda za obnovu posle pandemije. List kaže da su pandemija i nastupajuće klimatske promene delovali kao „turbo“ ubrzanje na tehnološki napredak: svuda neviđenim tempom nastaju nova rešenja i proizvodi. Ono što sreću kvari je nedostatak kvalifikovane radne snage. Prirodan priraštaj već odavno pada maltene svuda u Evropi, a pošast je dodatno učinila svoje. Nemačka bi morala da omogući da se useli 400.000 ljudi godišnje kako bi očuvala sadašnji broj stanovnika. To nije izvodljivo uprkos najavama nove vlade u Berlinu da će bitno olakšati useljavanje. Jedan od bitnih odraza smanjenja broja stanovništva biće povećanje mogućnosti radništva i zaposlenih – svuda u proizvodnom lancu, znači i na istoku i jugoistoku Evrope - da zahtevaju i dobiju povišice primanja, kraće radno vreme i druge olakšice. Veći troškovi rada zajedno sa naglim rastom cena energije podstiču inflaciju. Trenutno je dostigla pet odsto godišnje u Nemačkoj, više nego ikad tokom protekle tri decenije. Nervoza zbog poskupljenja nadovezuje se na strepnju od mogućih lomova u odnosima Zapada sa Kinom i Rusijom. Sve to umanjuje optimizam da će dvadesete godine 21. veka biti nešto kao ponavljanje „žestokih dvadesetih“ u prošlom stoleću. Nemačka, Holandija i drugi veliki izvoznici u EU zavise od nesputane svetske ekonomske razmene. Međutim, trenutno bauk „deglobalizacije“ kruži na Zapadu, najavljuje se međusobno ekonomsko „otkačinjanje“ SAD i Kine, ispituju se mogućnosti skraćivanja dužine lanaca snabdevanja (znači smanjenje zavisnosti Zapada od kineskih i azijskih proizvođača) i druge dalekosežne promene na koje EU i države u njenom okruženju tek treba da se pripreme. A nad svim se nadvija strepnja da li će 2022. i naredne ostati godine opasnog življenja u stisci kovida-19 i drugih virusa i pandemija koji bi mogli da slede. Umesto zaleta u svetlu budućnost, postoji strepnja da za EU započeta decenija ne bude ponovo „ćorak“ kao posle 2008. godine kada je dužnička i finansijska kriza teško narušila samopouzdanje Unije i zapadnog modela u celini. I to samo kratko pošto je posle propasti sovjetskog sistema kapitalizam ostao sam na svetskoj sceni, prema rečima američko-srpskog velikana političke ekonomije, Branka Milanovića (Kapitalizam, sam. Budućnost sistema koji vlada svetom, Akademska knjiga, Beograd, 2020). Prevlađujući ružičasti izgledi u privredi, ipak, bodre mnoge analitičare da i političku budućnost kontinenta vide u sličnim bojama. Smena vlasti u Nemačkoj protekla je jesenas brže i bezbolnije nego što su mnogi očekivali posle 16 godina nadmoći konzervativne kancelarke Angele Merkel. NJen naslednik Olaf Šolc potrudio se da pokaže da će on, iako iz socijaldemokratske partije, slediti njen metod: strpljivo, odmereno, razložno traženje „srednjeg puta“, prihvatljivog za najveći deo nemačkog društva i međunarodne zajednice. Međutim, međunarodna situacija uvek se iznova „usložnjava“ (kako je odavno utvrđeno u filmu Petera Bača…), pa Šolca verovatno očekuju mnoge teške odluke. Pre svega, ekonomske trzavice SAD i Kine mogu da prerastu u otvoreno političko, pa i vojno sučeljavanje, a tu bi se Nemačka i EU našle u neugodnom stisku. Još gora je mogućnost da Rusija i Zapad skliznu u nasilnu raspravu o granicama širenja NATO i sudbini Ukrajine. „Iznutra“ u EU, desničarski režimi u Poljskoj i Ukrajini mogli bi da blokiraju rad ustanova Unije kako bi sprečili da samo njima, zbog kršenja načela demokratije i pravne države, bude uskraćen novac iz Brisela. Spisak mogućih manjih i većih političkih kriza je dugačak. Ipak, ono što najviše podgreva nadu da će zamajac integracija unutar EU da se iznova zahukta je očekivanje da će Šolc na čelu levo-liberalne koalicione vlade da prilagodi stav Nemačke u odnosu na zajednička ulaganja i dugove promenjenim međunarodnim ekonomskim i političkim prilikama. Francuska, Italija, Španija, Portugalija i Grčka na jugu zahtevaju da se olabave stege koje nameće Pakt stabilnosti EU, ugovoren još 1993. NJegova svrha je da se u normalnim privrednim vremenima uspostavi uravnotežen državni budžet i ograniče javni dugovi. Na taj način bi se omogućilo da se u lošim vremenima zaduživanjima finansira manjak u budžetu, a u dobrim vremenima na osnovu povećanih primanja u budžetu smanjuje državno zaduženje. U brojkama to znači da državni dug ne sme da bude veći od 60 odsto godišnjeg bruto društvenog proizvoda, a godišnji manjak u budžetu najviše tri odsto BDP-a. Pakt stabilnosti je stavljen van snage do početka 2023. da bi se prebrodile posledice pandemije. Jug EU želi da izbegne da vraćanjem Pakta na snagu ekonomski oporavak bude pridavljen. Veruju da „zeleni“ i digitalni preobražaj kontinenta ne može da se ostvari bez velikih javnih ulaganja, za koje će i ubuduće biti neophodan zajednički novac Unije. Takozvane štedljive članice poput Austrije, Holandije i nordijskih zemalja se protive tome. Smatraju da je protiv zakonskih načela EU i politički neprihvatljivo za birače u njihovim državama da se preuzimaju dugovi drugih zemalja u Uniji. Činjenica je, međutim, da i Holandija i Nemačka trenutno prelivaju ogroman državni novac u obnovu puteva, pruga, energetskog sistema, klimatske poduhvate, stanogradnju i socijalna davanja. Nemačka i Holandija su i najveći izvoznici u EU, a druge države u Uniji njihovi najveći kupci. Ako mušterije ostanu bez novca, prodavci neće moći da im prodaju koliko dosad. Šolcova koalicija je na mukama kakav stav da zauzme u pregovorima sa najbližim saveznicima u Uniji. Oni zahtevaju da nemačko stremljenje prema što tešnjem povezivanju u Uniji bude praćeno i bitno većom novčanom podrškom takvom cilju. Vladu u Berlinu u velikoj meri, međutim, sputava to što nemački sudovi ne dopuštaju „maštovito“ tumačenje propisa o tome za šta sme da se koristi novac poreskih obveznika. Šef francuske države Emanuel Makron sazvao je za mart ove godine sastanak EU na vrhu s ciljem da se raspravlja o ekonomskom modelu za Uniju posle okončanja pandemije. Odabrao je zgodan trenutak pred predsedničke izbore 10. i 24. aprila. Predložio je teme koje će se svakako dopasti francuskim biračima i mnogim drugima u Evropi: kako povećati javna ulaganja, uspostaviti minimalne nadnice u svim članicama EU, pravednije oporezovati transnacionalna preduzeća, uvesti stroža pravila za međunarodnu trgovinu i investicije, podstaći tehnološki razvoj EU u ključnim oblastima kao što su nove vrste baterija, mikročipovi, svemirska tehnologija… Jaka i modernizovana Francuska nije sama po sebi dovoljna da bi EU napredovala brzim koracima, ali je neophodan preduslov. Ukoliko Makron osvoji još jedan predsednički mandat, nastojaće da ostavi traga u istoriji EU, očekuje se da će podsticati stvaranje sopstvenih odbrambenih snage EU i njen suverenitet u odnosu na supersile, prokrčiti put daljoj demokratizaciji unutar Unije, da će raditi na novom Paktu stabilnosti finansija članica, izmeniti Šengenski sporazum o propusnosti granica unutar Unije i nastojati da kontroliše migracije, podsticati digitalne tehnologije, borbu protiv klimatskih promena…Najbliži saveznik mu je italijanski premijer Mario Dragi, „super Mario“, kako ga zovu zemljaci, jer mu je pošlo za rukom da pokrene privredni rast u zemlji (doduše, Dragi bi mogao uskoro da postane šef države, a mnogi se boje da bi to iznova otvorilo prostor za beskonačna međupartijska prepucavanja u Italiji). Nova vlast u Berlinu je obećala u svom koalicionom sporazumu kako će zaleći da se produbi integracija unutar EU. Iz Madrida, Lisabona, Beča i Atine može da se očekuje podrška takvim planovima. Protivljenje sledi najverovatnije iz severnoevropskih i istočnoevropskih država. Svi ti lepi planovi mogli bi i da propadnu jer nigde nije upisano da će Makron zaista pobediti na izborima. Zaokret udesno u Francuskoj, a možda u doglednoj budućnosti i u Španiji i Italiji, mogao bi da izazove nove potrese u EU. Nad EU nadvija se i dilema kako da se izađe na kraj sa „otpadničkim državama“ – zvanjem kojem su pre svega Poljska i Mađarska sve bliže. Vlasti u Varšavi i Budimpešti na suprotnoj su strani po mnogo čemu od onoga što je milo „starim“ članicama: ugnjetavaju slobodu štampe i izražavanja, odbacuju vrednosti i politiku EU u oblasti migracija i davanja azila, ne prihvataju prvenstvo zajedničkih zakona usvojenih jednoglasno u EU nad nacionalnim pravom. Najvažnije sredstvo uz pomoć kojeg ustanove EU u Briselu mogu da privedu razumu raspomamljene nacionaliste i autokrate u Varšavi i Budimpešti je da im uskrati milijarde evra iz fondova za obnovu posle pandemije. No, takva odluka je ravna objavi političkog rata, a ustanove EU nisu napravljene da mašu velikom batinom. Oklevaju da pređu sa pretnji na dela nadajući se da bi mađarski samodržac Viktor Orban mogao da bude smenjen ili barem bitno oslabljen na parlamentarnim izborima u aprilu. Svoju sudbinu on predstavlja kao pitanje da li će Mađarska biti odbranjena od navale migranata i nastojanja „onih u Briselu“ da nametnu nadnacionalnu vlast suverenim članicama. Iako novi Sejm, poljski parlament, neće najverovatnije biti biran pre 2023, vlasti u Varšavi će nesumnjivo u međuvremenu pažljivo pratiti kako će Orban da prođe u okršaju sa zapadnim državama. Uz to, Rusija zvecka svom snagom svojim oružjem na istoku, tako da će poljskim nacionalistima možda da prođe apetit za dalje inaćenje sa zapadnim „prirodnim saveznicima“. To što je Orbanu, rečima, pritekao u pomoć bivši američki predsednik Donald Tramp, može više da mu šteti nego da mu koristi. Jer, noćna mora, od koje se zapadni Evropljani više plaše nego pretnji ruskog predsednika Vladimira Putina ili duge ruke iz Pekinga je povratak Trampa u Belu kuću na izborima u novembru 2024. Takav ishod ponovo bi teško narušio transatlantski savez i dodatno kompromitovao celokupan model liberalnog kapitalizma i demokratije. Autor je šef briselskog biroa Nemačkog instituta za međunarodne i bezbednosne poslove (SWP) u Berlinu Tekst izražava isključivo stavove autoraDosadašnji model razvoja regiona iscrpeo je svoje mogućnosti Kraj predstave Postsocijalističke države u Evropi mogu da sustignu nivo produktivnosti i životnog standarda na zapadu kontinenta jedino kroz prelazak na „zelene“ i digitalne tehnologije na osnovu bitno uvećanih ulaganja u obrazovanje, istraživanja i razvoj. Ovaj zaključak proizlazi iz mnogih novijih istraživanja. Dosadašnji model, zasnovan velikim delom na stranim ulaganjima i izvozu kroz „podizvođačke poslove“ sa velikim učešćem ljudskog rada uz bitno niže nadnice nego na Zapadu, iscrpeo je svoje mogućnosti. Posebno zbog predstojećeg odbacivanja motora sa unutrašnjim sagorevanjem i započetog prelaska na električni pogon u automobilskoj industriji. Motorna vozila čine, na primer, 30 odsto slovačkog izvoza, a ta grana je bitna i za većinu drugih zemalja tog regiona, uključujući Srbiju i Severnu Makedoniju: na istoku i jugoistoku se nalazi približno polovina od preko osamdeset fabrika motornih vozila u Evropi. Ričard Grivson, zamenik direktora Bečkog instituta za uporedna međunarodna istraživanja, upozorio je da bi socijalne i ekonomske posledice bile „razorne“ ukoliko ne bi bilo prilagođavanja novom, digitalnom dobu bez fosilnih goriva – moglo bi da se dogodi nešto slično sunovratu posle propasti državnog socijalizma. Činjenica je, međutim, da neophodan kapital za prelazak na „novo doba“ članice EU na istoku i jugoistoku Evrope mogu besplatno ili po povoljnim uslovima da namaknu iz strukturnih fondova EU i njenih novih fondova za oporavak od posledica pandemije. Srbija i druge zemlje regiona van EU nemaju tu ogromnu pogodnost iako su ekonomski trajno „užlebljene“ u Uniju. One su zavisne od stranih ulaganja i novih zaduživanja. Oko 75 odsto trgovine Zapadnog Balkana je sa EU, pre svega sa Nemačkom i Italijom. Deficit zapadnog Balkana u trgovini sa EU tokom protekle decenije premašio je 100 milijardi evra. Postoji, doduše, mogućnost da će zapadnoevropske firme deo svoje proizvodnje u Aziji da presele na istok i jugoistok Evrope da bi predupredile nove prekide u lancu snabdevanja. To, međutim, ne bi promenilo načelni problem da se sedišta korporacija zajedno sa centrima za istraživanje i razvoj nalaze na Zapadu, gde se ostvaruju i najveći prihodi. Istok i jugoistok se otimaju da dobiju nove fabrike za zapadne proizvode takmičeći se sa što jevtinijom radnom snagom i izdašnim državnim podsticajima koje plaćaju svi građani kroz porez. Planovima o premeštanju „azijske“ proizvodnje stoji na putu i smanjenje raspoložive radne snage na istoku i jugoistoku Evrope zbog iseljavanja, starenja i pada prirodnog priraštaja stanovništva. Tesla u dvorištu Mercedesa i Folksvagena Tesla, američki proizvođač električnih automobila, otvoriće u 2022. „Gigafaktori“ blizu Berlina, centar za proizvodnju vozila i baterija za njihov pogon. To je prilično uzdrmalo zemlju folksvagena, mercedesa i drugih sinonima za dobre automobile, jer nemačke marke prilično kasne sa uporedivom ponudom. A buduće tržište električnih vozila upravo se deli.Zrači li atomska energija „zelenom“ bojom Razdor između Francuske i Nemačke izaziva pitanje da li će EU uvrstiti nuklearnu energiju među tehnologije koje će ubuduće biti podsticane kao „čiste“ i biti deo „zelenog preobražaja“ Unije. U poslednjim časovima stare godine, Evropska komisija je upisala takav predlog Pariza u svoje planove. Kao i nemački zahtev da zemni gas važi kao prelazno prihvatljiv izvor energije. Nemačka je pred Novu godinu isključila još tri nuklearna reaktora. Preostala tri biće zatvorena do kraja ove godine. U toj državi postoji najšira saglasnost da je posle kataklizme u Fukušimi 2011. budućnost nuklearne energije zapečaćena. Uz to, partija Zelenih je nastala na borbi protiv atomske energije. Ona u međuvremenu u Nemačkoj i mnogim drugim državama EU i šire važi za ubitačnu pretnju po čovečanstvo. Francuska, međutim, želi da pored postojećih pedesetak atomskih centrala pokrene proizvodnju takozvanih malih modularnih reaktora i time osigura „čistu“ energiju za budućnost. Dosad jedini prototip takve centrale pušten je u pogon u Rusiji.