Povratak na početni koncept

Vest da će ove godine biti upriličeno vanredno izdanje Oktobarskog salona obradovala je one koji su pomislili da neće biti u znaku guranja domaćih umetnika u zapećak, prilagođavanja izložbe agendama kustosa, inostranih po pravilu, čiji su honorari bili astronomski, i obavijeni velom tajne. Slično je bivalo i sa ukupnim izdacima izložbe od koje društvo gotovo da ništa nije dobilo. Kritike su pljuštale i na račun „razvodnjenih koncepcija“, kolonijalnog tretiranja publike, kao i uniformnih postavki bez konekcije sa našim podnebljem. Ono što se provlačilo od 2014. bilo je sporno pitanje pretvaranja jednogodišnje priredbe u bijenale. I sam glavni izložbeni prostor pojedinima je bio problematičan, zbog dominacije arhitekture bivše Vojne akademije u Resavskoj nad većinom radova. Ionako pozajmljivane od Muzeja Grada više od decenije. E, sve bi to trebalo da promeni „prestupni“ Salon, bar kako piše u najavi. Istina, nedorečeno, što ostavlja prostora dodatnim nedoumicama. Prva od novina je to da je, umesto umetničkom direktoru, koncepcija poverena organizatoru, Kulturnom centru Beograda (KCB), prema odluci Odbora OS, u čijem sastavu su Gordana Goncić, Danica Jovović Prodanović, Jelena Medaković, Aleksandar Ilić i Vuk Veličković. „Oduzimanje mogućnosti da umetnički direktor javnosti izloži stav o našoj realnosti, znači da je moć ili u neznanju ili na nekom drugom, neprofesionalom, ali politički kontrolisanom mestu“, smatra Maja Ćirić, nezavisna kustoskinja i umetnička kritičarka. Ako neka institucija, što Salon i jeste, nema konkretnog rukovodioca, to znači da se ona oslobađa odgovornosti, a da konce vuče neki „hibridni subjekat iz senke“, Ćirićeva tumači najavljenu specifičnost. Tome u prilog, u KCB-u ne znaju da li će se preko ovogodišnjeg, 59. Salona, smotra vratiti na početni koncept, bilo frekvencijom ili izborom izlagača, kao i ko će je ubuduće idejno voditi. „To su pitanja za Odbor, ali je razumljivo što se ona postavljaju organizatoru (KCB) koji je i sam doprineo činjenici da čak ni stručnoj javnosti nije najjasnije kako Salon funkcioniše. Tako se uloge i odgovornosti njenih stalnih aktera: osnivač – odbor – organizator, mešaju, a oko njih stvara fama“, kaže Zorana Đaković Miniti, pomoćnica direktora za program u KCB-u. Vremenom, pravo „svojine“ lokalnoj sceni sve više je oduzimano, što je kulminiralo u poslednjem sazivu. „Sanjari“, umetničkih direktora Ilarije Marota i Andree Bačina, bili su tako „jedno od najtraumatičnijih izlagačkih iskustava“ vizuelne umetnice Nadežde Kirćanski. Kirćanski je, kao i ostali domaći izlagači, tek iz medija saznala da je selektovana, iako je datum početka OS četiri puta odlagan zbog epidemioloških razloga, zašto su organizatori, zapravo, imali mnogo više vremena za koordinisanje. Zatim joj je kustoski tim predlagao da svoju instalaciju redukuje, na koji način bi imao isključivo dekorativnu funkciju. „O mestu izlaganja sa mnom su raspravljali do poslednje nedelje pred otvaranje. Sa stranim izlagačima nas nisu ni upoznali. A, prilikom vođenja kroz postavku, i to bez prevodioca, i na nivou objašnjavanja očiglednog, zamalo da zaborave na jedan od domaćih radova“, kaže Kirćanski. A sve su to nadležni u KCB mogli da spreče, ili bar ublaže, da su lokalne autore uzeli u zaštitu. Kao i da im honorare isplate pre, a ne posle izložbe, u iznosu od 500 evra, opredeljenih i za produkciju. Na njima je bilo i da nikog pri isplati ne zaobiđu, što im se ipak omaklo. Tako smo dobili postavku koja se topila na letnjim temperaturama, bar u slučaju Muzeja Grada. „Sanjare“ je obišlo svega 2.500 posetilaca. Stoga će prestupni Oktobarac „odstupiti od uobičajenog, tražeći prostore u odnosu na pojedinačne radove“. Kako i kada, kad još nije ni raspisan konkurs? U stvari, još se ne zna ni da li će biti konkursa, ili će umetnici u OS učestvovati po pozivu, kako navode u KCB. Poslednje, a izvesnije, moglo bi biti prilika za nove nepravde, poput favorizovanja već im poznatih autora. Pa čak i pod tim pretpostavljenim, dajdžestiranim uslovima, vremena je malo, a puno posla. Jer, treba sprovesti „temeljnija kustoska istraživanja“, nužna za iole ozbiljnu selekciju, i naći adekvatne izložbene punktove. „Radni procesi, od pisanja koncepta, razgovora sa umetnicama i umetnicima, traženja prostora odvijaće se paralelno“, navodi Đaković Miniti. Ne, po mišljenju Ćirićeve: „Razjediniti redove protivnika (kako Odbor i KCB doživljavaju umetnike, prim. nov.), tako što će se svakom subjektu u okviru gomile podići ego, uz minimalno razumevanje njihovih stvarnih potreba, osnovna je tehnika rata. Zavadi pa vladaj još više“, kustoskinja je slikovita. U tom „ratu“, nijedan učesnik neće ugledati sjaj celine koju bi OS mogao da ima, ona zaključuje. „Zanimljivo bi bilo videti kako se nepostojanje prostora pravda budžetski jer je osnovni nagon Odbora, kako piše u saopštenju, čuvanje budžetske dinamike“, Ćirićeva dodaje, reagujući na lament nadležnih nad tužnom migrantskom sudbinom OS. U najavi „prestupa“, obelodanjuje se i da će se „koncept razvijati u pravcu kreiranja drugačijih mogućnosti za produkciju umetničkih radova“, što zadatak KCB-a čini još zamršenijim. Ako ovo znači „transparentniju raspodelu budžeta, stavljanje produkcije umetničkih radova u prvi plan i drugačiju preraspodelu postojećih resursa“, kao što tvrde u KCB, svi smo na konju. Navedeno ipak Ćirićevoj deluje „kao neozbiljan, nesavremen, srednjoškolski pokušaj proizvodnje diskursa“. „On ukazuje na prebacivanje odgovornosti. Od drugih se traži besplatan konsalting, da bi se u trenutku ponovne izdaje, a pošto su svi koraci napravljeni tako da do te izdaje i dođe, reklo - imali ste priliku“, Ćirićeva smatra. Pa opet Jovo nanovo, u korist inostranih kustosa i izlagača. Pritom, sa pozicije kustoskih praksi, postoji velika razlika u razmeri, konceptualizaciji i zadatku izložbe formata Oktobarskog salona i Beogradskog bijenala. „Kako uopšte mnoštvo ljudi lišenih odgovornosti može da promišlja format izložbe za koju se ne zna šta je od ta dva“, kustoskinja se pita. Zato će potonji naziv, prvi put zvanično upotrebljen za 58. Oktobarski salon proteklog leta, izazvavši različite reakcije, biti „stavljen na javnu raspravu“. Kako - Odbor ne objašnjava. „Pravo je pitanje da li postoji legitimni dokument o preimenovanju Oktobarskog salona u Beogradsko bijenale, jer ako taj dokument ne postoji, kao što upućeni govore, onda je jasno da se radi o pokušaju uklanjanja pogrešnog koraka nekadašnje uprave, a sadašnjeg Odbora OS. Pored toga, kako da ljudi koji gledaju sa strane veruju u ideju o Beogradskom bijenalu kad se i odgovorni stalno predomišljaju“, poentira Ćirićeva. Nešto od predomišljanja je i istorijske prirode. „Činjenica je da Salon ni nakon 60 godina od svog osnivanja nije dovoljno transparentna i jasno konceptualno postavljena izložba. U postjugoslovenskom kontekstu OS nažalost opet nije uspeo da izgradi stabilnu i dovoljno relevantnu poziciju u odnosu na lokalni i internacionalni kontekst savremene likovne umetnosti“, kažu u KCB. Rebrendiranje Oktobarca je važno, ali ne sme da bude prva i jedina stavka za javnu raspravu, smatra Kirćanski. „Čak iako uzmemo da su baš svi propusti bili odgovornost stranih kustosa i kustoskih timova, ko ih, zaboga, postavlja“, ona dalje problematizuje. Od koje instance umetnici treba da očekuju podršku i zaštitu u opisanim, ponižavajućim situacijama? Da li Odbor OS i KCB mogu prosto da okrenu novi list i da se svi obradujemo, njeno je pitanje. Možda, ali teško pod nazivom Počelo je u Beogradu. „Ideja da nešto što traje više od pola veka tek počinje, politički je manipulativna i profesionalno neobaveštena“, kaže Ćirićeva. To znači da se ne veruje u zrelost manifestacije ili da je ona toliko urušena da mora iznova da se gradi. Pozivanje na Beograd, opet, ukazuje na nepoznavanje dostignuća institucija u Novom Sadu, Čačku, Subotici, Nišu...“, ukazuje Ćirićeva. Kad sve saberemo i oduzmemo, šta očekujemo od ovogodišnjeg Oktobarca? Maja Ćirić to da će pojedinci, računajući lični interes, u njemu naći neku vrednost. „Taman toliku da scena bude još više razjedinjena kada se ponovo dogodi nešto autodestruktivno i autokolonizatorski na narednom izdanju“, kaže. Slučajno, jubilarnom. Sve to bi značilo – korak unazad, uključujući i negiranje kustoske profesije, sposobne da reši krizu u koju je Salon zapao. Nadežda Kirćanski se nada da će učesnici imati pravo i priliku da u potpunosti odraze diverzitet i kvalitet lokalne scene. Poželjan bi bio i „rad u zdravom kolektivnom okruženju, i u atmosferi poštovanja ličnih poetika, kao i izlagačkih uslova“. I plus, da svi umetnici budu plaćeni za svoj rad. U KCB-u se uzdaju da će prilike dozvoliti da se realizuju sve zamisli (počev od trenutka kad nastanu, prim. nov.). I, to će se postići za 25 miliona dinara, koliko je iz budžeta opredeljeno za prestupnu manifestaciju. A šta očekuje publika, sita svake vrste ekscesa? Da dobije nešto što će je nagnati da obilazi opredeljene lokacije, i da će uspeti da ih prepozna, poslovično neobeležene. Dragana Nikoletić