Kratak spoj visokog napona

Ako je i počela kao godina „velikih promena u energetskoj politici naše zemlje“ i početka ozbiljne energetske tranzicije, kako je 2021. nazvala ministarka rudarstva i energetike Zorana Mihajlović, završila se, malo je reći, energetskim karambolom. Kraj prošle godine obeležili su energetska kriza i drastični skokovi cena energenata na svetskim tržištima, ali i niz havarija u postrojenjima EPS-a, koje su ovu cenovnu krizu, u srpskoj studiji slučaja, dodatno komplikovali. Nesporazumi između resorne ministarke i doskorašnjeg prvog čoveka EPS-a nisu nikakva novina, ali je njihov sukob i međusobno prebacivanje odgovornosti za nastalu situaciju kulminirao. Umesto da odavno bude smenjen, ako ni zbog čega drugog, ono zbog činjenice da je funkciju v.d. direktora obavljao nezakonito već godinama, Milorad Grčić podneo je pre nekoliko dana ostavku i pritom upozorio predsednika Aleksandra Vučića i Vladu Srbije da „Zorana Mihajlović ne sme da vodi srpsku energetiku posle aprilskih izbora, jer ako ona ostane, Srbija neće opstati“. Grčić, doduše bez priloženih dokaza, optužuje Zoranu Mihajlović da radi suprotno interesima domaće energetike i najvećeg elektroenergetskog sistema, da zastupa interese privatnih investitora i zapadnih ambasada, a kao jedini dokaz toj tvrdnji nudi pismo kojim se ministarka obratila Američkoj privrednoj komori, tražeći od njih pomoć u borbi protiv nestašnih direktora javnih preduzeća, koji svojim delovanjem sprečavaju tranziciju i preporod srpske energetike. Zbog čega je ministarka nadležna za te direktore, na poziciji izaslanika države kao jedinog vlasnika EPS-a, imala potrebu da se obraća Američkoj privrednoj komori, umesto svom stranačkom šefu ili predsednici Vlade, ako već nije u mogućnosti da sama disciplinuje doskorašnjeg direktora EPS-a, ne znamo, jer iz Ministarstva energetike nisu odgovorili na pitanja NIN-a do zaključenja ovog broja. Sa druge strane, takav gest nameće razna pitanja, a najvažnije od njih moglo bi biti čiji je zapravo EPS. Ko njime upravlja i u čije ime? Da li je do pre neki dan bio Grčićev, pošto je Zorana Mihajlović, gostujući u jeku gotovo svake energetsko-medijske drame na jednoj TV stanici sa nacionalnom frekvencijom, izjavljivala kako su javna preduzeća država u državi, priznajući tako da je nemoćna da se obračuna sa čelnicima preduzeća u kojima je država jedini vlasnik, a ona nadležni ministar, ili je pak stranih investitora koji ne direktno, ali indirektnim putem utiču na kreiranje državne energetske politike? Pod uslovom da takva uopšte postoji. Ili ona zapravo i ne postoji upravo da bi se strateške odluke donosile ad hok, u zavisnosti od interesa, kako domaćih, tako i inostranih aktera? Ima li ikoga ko bi poverovao da je Grčić mogao da bude na čelu EPS-a bez podrške prvog čoveka SNS-a, pa i da se od direktorske fotelje oprosti javnim obraćanjem u koje prethodno njegov stranački šef nije imao uvid, kao i da Zorana Mihajlović nije imala drugu adresu za pritužbe na direktore, osim Američke privredne komore? Uostalom, uvek je umesto žalopojki u TV emisijama i u pismima stranim investitorima, mogla da odabere ostavku. Predmet njihovog najnovijeg spora je Zakon o korišćenju obnovljivih izvora energije koji je Skupština Srbije, sa još tri druga zakona iz iste oblasti, usvojila aprila 2021. Iako je proglašavan prvim velikim korakom ka svetloj energetskoj budućnosti Srbije, nekoliko meseci kasnije ispostavilo se da je taj zakon donet očigledno prerano za srpske prilike, a sve u nameri da se ispoštuju neki rokovi zadati briselskom agendom. I umesto da bude rešenje za problem energetskog kaskanja, postao je novi kamen spoticanja. I izazvao je revolt ne samo EPS-a, nego i Elektromreže Srbije, ali i Agencije za energetiku. Oni, naime, tvrde da resorno Ministarstvo nije uvažilo nijednu njihovu primedbu na ponuđena zakonska rešenja, te da nije tačno da su oni tek puki kočničari energetske tranzicije. Upozoravaju da doneti zakon mora biti promenjen, jer će u suprotnom korist od ovakvog rešenja imati samo privatni investitori u vetro i solarne elektrane, a štetu će trpeti državna energetska mreža, odnosno država, privreda i građani. U odgovorima koje je NIN dobio iz EPS-a navodi se da je ovo preduzeće svoje primedbe dostavilo Ministarstvu rudarstva i energetike još u februaru 2021, ali da su se oni na to oglušili. „Nakon toga obraćali smo se više puta i ukazivali na to da su proizvođačima energije iz obnovljivih izvora obezbeđeni podsticaji za proizvodnju struje i slobodno plasiranje energije na drugim tržištima uz zaradu, dok je preuzimanje balansne odgovornosti nametnuto samo garantovanom snabdevaču, odnosno EPS-u. Time se rizikuje delimični ili potpuni nestanak napajanja električnom energijom u celoj Srbiji“, kažu u EPS-u i poručuju da sada, kada je u toku usaglašavanje podzakonskih akata, još jednom upozoravaju da ukoliko ostane ovakvo zakonsko rešenje, posledice mogu biti nesagledive. „Naša osnovna primedba bila je na odredbu da garantovani snebdevač preuzme balansnu odgovornost, a da će ostali proizvođači energije iz obnovljivih izvora to uraditi kasnije, kada se uspostavi likvidno unutardnevno tržište. Ali se ne precizira kada će oni postati balansno odgovorni, što znači da ovakvo rešenje taj proces samo usporava, ako se on ikada i desi. Naša primedba je bila na to da EPS ima obavezu da zaključuje ugovor o tržišnoj premiji sa proizvođačem, odnosno ne otkupljuje energiju, ali je balansno odgovoran. Dok kod malih proizvođača je predviđeno da se ugovara fid-in tarifa, mi otkupljujemo energiju i opet smo balansna strana“, navode u EPS-u i preciziraju da to njima stvara praktično nelojalnu konkurenciju i ugrožava konkuretnost. Drugim rečima, odgovornost za tržište električne energije je na EPS-u i EMS-u, a proizvođača je više. Važeći zakon nameće državnoj kompaniji ne samo brigu o količini proizvedene energije, nego i trošak svakog ulaska novih kapaciteta iz obnovljivih izvora u elektroenergetski sistem ili pak njihovog izlaska iz istog. „Kada, primera radi, neki vetropark od 500 megavata prestane sa radom, EPS mora da nadoknadi tu nedostajuću energiju, a isto i obrnuto. Kada ta snaga ulazi u sistem treba EPS da izbaci iz svog sistema neki drugi stalni izvor, na primer, termo. To iziskuje ogromne troškove“, objašnjavaju oni uz napomenu da je ovakvo zakonsko rešenje u kojom proizvođači struje iz obnovljivih izvora imaju samo privilegiju, a EPS odgovornost dovelo do drastičnog povećanja zahteva za priključenje, pa kada bi se to i desilo, dovelo bi do pogoršanja likvidnosti EPS-a, ali i drastičnog povećanja cene struje za privredu i građane. Dodatno, u EMS-u tvrde da postojeća rešenja, osim standarda propisanih u EU, nude i dodatne pogodnosti investitorima u OIE, zbog kojih oni imaju interes da ulažu u ove kapacitete, a pritom nemaju obavezu da brinu o balansu, koji je natovaren na pleća EPS-a. Tvrde da imaju zahteve za instaliranje čak 11.000 megavata struje i da nema postepenog ili kontrolisanog ulaska energije u narednih 30 godina, već nekontrolisanog forsiranja integracije OIE u narednih pet do deset godina, a konvencionalne elektrane EPS-a to ne mogu da balansiraju. Zato će, kažu u EPS-u i EMS-u, korist od ovoga imati privatni investitori, a štetu državna preduzeća. Suština je, dakle, da EPS mora smisliti kako će obezbediti dodatnu struju ukoliko vetra ili sunca nema, kao i kako će smanjiti proizvodnju, kada sunca i vetra ima. „Za priključenje dodatnih 3.500 megavata iz OIE trebalo bi imati u rezervi konstantno između 700 i 1.000 megavata, a trenutna regulaciona rezerva odobrena od Agencije za energetiku je 380 megavata. Što je više instalisanih kapaciteta iz OIE, to i rezerva mora biti veća“, kažu u EPS-u. Željko Marković, stručnjak za energetiku u konsultantskoj kući Dilojt objašnjava za NIN da su ovi problemi posledica dugogodišnjeg neulaganja u EPS. „Da je EPS ulagao u svoje kapacitete, da ima više energije iz OIE ili da ima reverzibilne hidroelektrane gde je moguće čuvati struju upravo kako bi se balansiralo, ali i kako bi se njome trgovalo na efikasniji način, problem ne bi bio ovakav. Vi kada imate skladište, vi imate ne samo mogućnost da balansirate, nego i da uvozite struju kada je jeftina, a onda kada je skupa i velika potražnja na tržištu, izvozite. Ovde se zaboravlja da je EPS ne samo proizvođač električne energije nego i snabdevač i trgovac strujom, pa mora da se ponaša i tržišno“, kaže Marković za NIN. On objašnjava da se na svetskom nivou samo jedna četvrtina zahteva za korišćenje OIE na kraju i realizuje, što implicira na zaključak da će od zahteva za 11.000 megavata biti na kraju realizovano samo dve do tri hiljade, ali ni to neće da se desi brzo. „Neće se to ništa desiti preko noći, pa da nepovratno ugrozi EPS. On jeste u pravu što strahuje od ovakve situacije, jer mu je zakon nametnuo obavezu da bude balansno odgovorna strana, ali ne mislim da će to dovesti do kolapsa sistema“, ističe Marković. Čini se, međutim, da je sistem sve bliže kolapsu, nikako samo zbog ovog spornog zakonskog rešenja, već najpre zbog činjenice da se EPS-om pogrešno upravlja decenijama. Dok se u teoriji on proglašava jednim od nosilaca ekonomskog razvoja, u praksi je to preduzeće za partijska, socijalna, unutrašnja i spoljna politička potkusurivanja. Preko ovog preduzeća se godinama unazad vodi socijalna politika, na njegovo čelo postavljaju se partijski direktori, preko njegovih kapaciteta se lome i unutrašnja i spoljna politika i zadovoljavaju različiti interesi, a istovremeno se od EPS-a traži da proizvodi dovoljno struje, da obezbedi redovnu snabdevenost po niskim cenama, ali i da vodi tržišnu bitku sa privatnim investitorima, da posluje racionalno i na kraju obezbedi profit, dovoljan ne samo za svoj razvoj, nego i za dividendu u državnu kasu. Posledice ovakve politike i ne mogu biti ništa drugo do havarije i sve lošije poslovanje, uz odsustvo bilo kakvog strateškog planiranja. Doneta su četiri zakona, uključujući i onaj o OIE, da bi se zadovoljili neki rokovi, a da prethodno nije obnovljena Strategija razvoja energetike koja bi jasno pokazala kuda se Srbija zaputila, pa i odgovorila na pitanje da li je sporni Zakon o korišćenju OIE u skladu sa onim što piše u toj strategiji, odnosno da li je na tom strateškom putu ili nije? Šta će značiti ta tranzicija, koliko će se koje godine proizvoditi struje i iz kojih kapaciteta? Kako će i u kojim rokovima gasiti pojedine termokapacitete, a na koji način će nadoknađivati tu energiju? Hoće li se ili neće graditi termoelektrana Kolubara B? Kada će se graditi reverzibilne hidroelektrane Bistrica i Đerdap 3, pošto NIN saznaje da je i to jedna od tački sporenja aktuelne ministarke i EPS-a? Naime, i jedan i drugi projekat stari su najmanje 30 godina, ali kako saznajemo iz više izvora, plan EPS-a je najpre izgradnja Bistrice, a tek nakon nekoliko godina i Đerdapa 3, pošto je u pitanju komplikovaniji projekat za čiju realizaciju je neophodan i dogovor sa susednom Rumunijom. Tvrdi se da je i uporedna analiza koju su radili Energoprojekt hidroinžinjering i Elektroenergetski koordinacioni centar pokazala da je efikasnije najpre graditi Bistricu. Sa druge strane, Zorana Mihajlović u poslednje vreme češće pominje upravo Đerdap 3, za koju je, navodno, zainteresovana kontroverzna američka kompanija Behtel. Ona je u Srbiji poznata po izgradnji Moravskog koridora, a izabrana je upravo dok je resorom saobraćaja i infrastrukture upravljala sadašnja ministarka energetike, dok je u nekim drugim državama čuvena po aferama i skupom asvaltu. Kada se u sve ovo, dovoljno već zamršeno, dodaju i OIE i aktuelizovanje priče o tome da srpskoj energetskoj stabilnosti i nezavisnosti osim uglja može doprineti jedino nuklearna elektrana, te da se zato treba manuti priče o tome da su dovoljni vetar i sunce, kao najčistiji izvori energije, sve postaje još komplikovanije. I umesto dokumenta u kojem bi stajali odgovori na ova pitanja, pa i na spekulacije da ministarka radi u interesu nekih stranih faktora, javnosti se plasiraju jeftine međusobne optužbe, uglavnom bez dokaza. Rezultat takve energetske politike vidljiv je već sada, a preti da to tek postane. EPS će 2021. završiti lošije nego onu prethodnu, sa deficitom u proizvodnji energije. U tom preduzeću kažu da nije tačno da trenutno uvoze gotovo trećinu neophodne struje, već da je to između 12 i 20 odsto, ali da se gotovo svake zime dešava da se iz domaćih izvora ne može proizvesti dovoljno. Pošto, kako tvrde, oni finansiraju taj uvoz, a ne građani Srbije, preko budžeta, više uvoza, pogotovo po visokim cenama, znači automatski lošiji krajnji rezultat i manje novca za investicije. A to onda znači manje proizvedene energije u nekim narednim godinama, odnosno sve veće kaskanje za privatnim proizvođačima, ali i skuplju struju ukoliko država ne odluči da baš po svaku cenu, pa i da do kraja upropasti EPS, čuva socijalni mir. Petrica Đaković