Opasno potezanje tankog konopca

Trenutni odnosi NATO i Rusije liče na opasno potezanje konopca u kojem su suprotstavljene strane dogovorno promenile pravila igre – cilj nije pobediti, već istanjiti uže taman do granice pucanja. Kada su se ruske i američke diplomate susrele u Ženevi 10. januara, znalo se da diskusije koje su u Briselu usledile dva dana kasnije, a kojima su se priključili predstavnici svih trideset članica NATO, neće biti lake. Debate koje su se odigrale 13. januara, ovaj put u Beču i pod pokroviteljstvom Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, bile su samo nastavak prethodnog dijaloga čije je zaključke ugrubo i unapred mogao da predvidi svako iole upućeniji u problematiku. Članice NATO su odbile ruske zahteve za pravnom garancijom da se Alijansa neće širiti po bivšim sovjetskim republikama, prevashodno Ukrajini i Gruziji, dvema državama kojima je članstvo davno obećano. Odbijeni su i zahtevi da se do sada razaslate trupe povuku. S druge strane, Rusija je odbila da deeskalira situaciju u militarizovanim zonama: još 2014. godine anektiranom Krimu, te naročito regiji Donbasa u kojoj oružani sukob ruskih separatista i ukrajinske države i dalje traje, takođe od 2014. godine, uprkos Minskom mirovnom sporazumu potpisanom u septembru iste godine. Kada je Rusija sredinom decembra 2021. pojačala stisak na figurativnom kanapu s početka teksta – rasporedivši prema tadašnjim procenama oko 100.000 vojnika duž efemerne rusko-ukrajinske granice, na šta je Ukrajina imala spreman, istovetan odgovor – činilo se da je nova ratna eskalacija pred vratima. Kremlj je kretanje vojske opisao ka puke vojne vežbe – pa čak i dopremanje tenkova iz dalekog Vladivostoka – a rusko ministarstvo odbrane zabiberilo je početak sastanka NATO članica i Rusije, najavivši nove vojne vežbe na ukrajinskoj granici dan uoči njegovog početka. Zvanični deo diskusije je zaključen dvama uveravanjima – da će Rusija „platiti visoku cenu“ ako se odluči na ofanzivu, te da se baš zbog toga i jedna i druga strana obavezuju na nastavak dijaloga i mirno razrešenje situacije. Sastanci Rusije i članica NATO ustanovljeni su 2002. godine sa ciljem međusobnog približavanja vojno-političkih blokova nakon kraja Hladnog rata. Međutim, niti je NATO isti kao pre 20 godina – uostalom, jedva je preživeo vladavinu Donalda Trampa u Americi, čiji bi ga novi mandat možda i dokusurio – niti se Rusija danas batrga u brlogu votke, blata i nemoći kao devedesetih. Ako su sastanci tada osmišljeni kao vid pasivizacije Rusije, njihova prava svrha tek sada dolazi do izražaja. O tome svedoči činjenica da je sastanaka do sada bilo dvanaest i da su se svi održali od 2016. godine do danas, iako je 2014. NATO jednoglasno obustavio skoro svu saradnju s Rusijom. Opet, niko ozbiljan nije očekivao da trinaesti sastanak, koji je trajao bezmalo četiri sata, donese sreću. Ne zbog zloslutnog rednog broja, ne ni zbog odluke Rusije da zatvori štab NATO-a u Moskvi, nakon što je NATO proterao osmoro ruskih diplomata iz Brisela, već zbog celokupne geopolitičke situacije koja najviše nalikuje šahovskoj pat-poziciji. Jedini sledeći zamisliv korak je prevrtanje figura s table i skliznuće u nove sukobe. Uostalom, još od pregovaranja u jeku balkanskih ratova iz devedesetih godina prošlog veka nije bilo sastanaka koji su izazivali ovoliku pažnju međunarodne zajednice. Svi želimo mir, i to je u redu. Zašto se onda svi spremaju za rat? Niko to neće reći, naravno. Ukrajinski predsednik i donedavni glumac Volodimir Zelenski zatražio je nove runde dijaloga, ujedno naznačivši da je spreman na kompromise. Koje vrste – nije rekao, pa smo ostali bez odgovora na to da li bi zvanični Kijev mogao priznati otcepljenje Krima i regije Donbasa. Generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg imao je istu poruku, ali rečenu nešto otresitije – novi sastanci zavise od ruske raspoloženosti i raspoloživosti, ali pregovaranja o ključnim pitanjima biti neće. Zamenik ruskog ministra spoljnih poslova Aleksandar Gruško naznačio je da će Rusija na „odvraćanje odgovoriti kontraodvraćanjem, na zastrašivanje kontrazastrašivanjem“, a na kontraobaveštajni rad Zapada recipročnim traženjem slabosti protivnika. Opravdano je pretpostaviti da to nije reciprocitet za koji se na sastanku deklarativno zalagala Vendi Šerman, prekaljena zamenica američkog državnog sekretara. Naposletku, američki predsednik DŽozef Bajden je izjavio da se zvanični Vašington u slučaju novog rata neće mešati na vojnom planu, ali da će zvaničnoj Moskvi uvesti nezapamćene ekonomske sankcije. Grupa demokratskih senatora već je sastavila obuhvatnu listu predloženih mera kojima bi se Kijev finansijski potpomogao, a Rusija ekonomski unazadila. NJen bankarski sektor bio bi isključen iz međunarodnih finansijskih tokova, a sankcije bi se odnosile i na najviše ruske zvaničnike, uključujući predsednika Vladimira Putina. NJegov kabinet je ovaj predlog nazvao „prelaženjem granice jednakim prekidu odnosa“. A to je ono što trenutno ne sme da se desi – ulozi su jednostavno previsoki. S druge strane, sankcije koje su Rusiji uvedene 2014. nisu se pokazale kao dovoljno efikasne u osujećenju onoga što se na Zapadu sagledava kao Putinova neocaristička pretenzija. Istovremeno, grupa republikanskih senatora sastavila je nacrt zakona kojim bi Ukrajina dobila status pridružene države-kandidatkinje, dakle na pola koraka od punopravnog članstva, čime bi joj se otvorio širi vojnologistički prostor za manevar. Ovaj nacrt bi omogućio i da se Rusija diplomatski prokaže kao država koja potpomaže međunarodni terorizam. Očekivano, ako bi sankcije Putinu iz neruske perspektive bile jednake prekidu diplomatskih odnosa, usvajanje ovog zakona bilo bi isto što i prećutna objava rata. No, s obzirom na vojnu uzdržanost Amerike, taj bi rat morao da vodi neko drugi. Uz to, šansa da oba doma Kongresa zaista usvoje ovaj zakon veoma je mala, s obzirom na drugo, manje važno navlačenje konopca – ono između demokrata i republikanaca u Vašingtonu. Mala je šansa i za hapšenje Petra Porošenka, bivšeg ukrajinskog predsednika, koji je 15. januara na društvenim mrežama objavio da se „vraća u Ukrajinu da bi se borio protiv ruske agresije“. Porošenko, koji je posle svrgavanja Viktora Janukoviča s mesta predsednika 2014. godine Ukrajinu vodio kroz gubitak Krima i rat u Donbasu, do 2019. je približio Kijev i Brisel pod plaštom tehnokratskog nacionalizma. Nakon poraza od Zelenskog na predsedničkim izborima, protiv njega je podignuta optužnica na osnovu saznanja da je potpisivao ugovore o kupovini uglja od ruskih separatista. Ove je optužbe negirao, ali je za svaki slučaj emigrirao u Poljsku. Iako se bliži vreme da se pojavi pred sudom svoje zemlje, njegova odluka da u to medijski uplete i trenutne rusko-ukrajinske tenzije iznenadila je mnoge. Za aktuelne vlasti u Ukrajini, on je simbol korupcije, oligarhije i dvostruke igre. Za zvanični Kremlj, on je državnik koji je trajno unazadio odnose dveju država, možda i do granice nepopravljivosti. I, dok Ivana Klimpuš Cincadze, bivša potpredsednica ukrajinske vlade i trenutna predsednica skupštinskog odbora za priključenje EU, u Putinovom odnosu prema Ukrajini – ali i Belorusiji prošle godine, kao i Kazahstanu poslednjih nedelja – vidi težnju ruskog predsednika da postane novi generalisimus, naročito s obzirom na to da se 2022. obeležava stogodišnjica kraja ruskog građanskog rata i stvaranja Sovjetskog Saveza, zvanični Kremlj uporno potcrtava da samo štiti svoje interese. Možda nije red da se Ukrajini otfikari deo teritorije, ali bi i dalje širenje evroatlantskog bloka u sfere ruskog uticaja bilo ravno zabadanju prsta u oko. S druge strane, NATO će morati da se dobrano rastrese kako bi dokazao da nije puka okoštala birokratska institucija s puškom u ruci i prljavom biografijom. Alijansa je poslednji strateški dokument usvojila 2010. godine, što dovoljno govori o tome koliko programski zaostaje za dešavanjima. U njemu se Rusija i dalje pominje kao potencijalni partner, a o Kini nema ni reči. Prvi geopolitički takmac se u međuvremenu razgoropadio, a drugi se probija na prvo mesto rang-liste velesila. Proaktivan pristup je iz evroatlantske perspektive ne samo neophodan, nego i neminovan i izvesno će biti određen do madridskog samita NATO-a u junu. Pitanje je šta će sve podrazumevati – Amerika prvo mora da obnovi prisne odnose s Evropom, naročito s Nemačkom i Francuskom, dvema zemljama koje su prema Moskvi poslednjih godina nastupale diplomatski pre negoli ratoborno. Potom će morati da uspostavi konsenzus koji će zadovoljiti zemlje bivšeg Varšavskog pakta – pre svih Poljsku – koje dijalog vide kao mlaćenje prazne slame. Paradoksalno, budućnost odnosa NATO-a i Rusije će umnogome zavisiti od ponašanja Kine. Amerika će, iako opredeljena za kraj neprestanih ratova, morati da se prema Pekingu pozicionira kopanjem šančeva. Nevolja je što će preko jaraka prolaziti kineski projekat „Pojas i put“ koji podrazumeva blisku ekonomsku saradnju s evropskim državama oličenu u finansiranju velikih infrastrukturnih projekata. Taj strani element će izvesno potkopati i ono malo unutarevropskog jedinstva koje je preživelo pandemiju, a ukoliko Kina u sukobu Rusije i zapadnih zemalja odabere neutralnu poziciju – onu koja bi, recimo, slivala pare i radnike na Zapad, a političku i vojnu podršku na uslovni istok – partija potezanja konopca može trajati unedogled. Stefan Slavković