Od Nobelove nagrade za mir do prve linije fronta

Nakon više od godinu dana od početka građanskog rata u Etiopiji, jednako smo daleko od rešavanja njegovih uzroka kao i prvog dana sukoba. Sukobljene strane – Tigrejske odbrambene snage (Tigray Defence Forces – TDF), svojevrsna narodna, dobrovoljačka vojska predvođena nekadašnjim etiopskim generalima, čiju okosnicu čine pripadnici decenijama vladajućeg Narodnooslobodilačkog fronta Tigraja (TPLF - Tigray People’s Liberation Front), ali i njihovi politički neistomišljenici, u saradnji s Oromskom oslobodilačkom armijom (OLA - Oromo Liberation Army) sa jedne, i Etiopske nacionalne odbrambene snage (savezna armija) potpomognuta raznim etničkim milicijama i vojskom susedne Eritreje, sa druge strane – vratile su se, gotovo, na početne pozicije. Hronološki, TPLF je zadao prvi udarac, dajući etiopskom premijeru Abiju Ahmedu odlučujući razlog (casus belli) koji je dugo čekao. Svega nekoliko nedelja kasnije federalna armija zauzela je Mekele, prestonicu sedmomilionskog Tigraja, Eritreja je napala Tigrajce „sa leđa“ i stvar je delovala rešena, bar na vojnom planu. Međutim, Tigrajci – prekaljeni ratnici – gerilskim vidom borbe popuno su preokrenuli tok događaja, povratili većinu teritorije, isterali Eritrejce i nastavili prodor južno u etiopske regione Afar i Amharu, stigavši čak na stotinak kilometara od savezne prestonice Adis Abebe. Sledi novi preokret. Premijer Etiopije lično staje na čelo vojske u novoj ofanzivi koja vraća situaciju u početno stanje. Ipak, verovatnije je da su obrtu doprineli borbeni dronovi pristigli iz Turske i UAE nego vojničko umeće premijera, čija je ranija vojna karijera uglavnom bila kabinetsko-obaveštajnog tipa. Međutim, veštom medijskom kampanjom, Abij je uspeo da uspeh ofanzive poveže sa svojim učešćem i, bar donekle, povrati poljuljani legitimitet. Nakon smirivanja sukoba isplivali su brojni, svirepi ratni zločini počinjeni od svih strana uključenih u sukob. Nijedna strana ne negira da su njeni pripadnici počinili zločine ali svi tvrde da su baš oni najviše stradali, a počinili najmanje zločina. Pojedinci tvrde da je na teritoriji Tigraja počinjen, ili bar planiran, genocid. U današnje vreme optužbe za genocid izriču se olako, ali žestina humanitarne blokade koja je bila nametnuta Tigraju od strane centralne vlasti može navesti na zaključak da je namera bila da narod Tigraja pati. Otkud tolika mržnja? Reč je o narcizmu (bolje reći šovinizmu) malih razlika. Kada bi (možda isuviše odvažno) pokušali da izvučemo paralele sa Balkanom mogli bi reći da su Tigrajci i Eritrejci kao Srbi iz Srbije i Srbi iz Republike Srpske. Reč je o veoma sličnim narodima, iste vere, i to orijentalno-pravoslavne, i istog jezika koji se, možda, razlikuje u narečju. U slučaju Tigrajaca i Amharaca (drugi po veličini narod u Etiopiji, koji se najviše borio protiv Tigrajaca), možemo se poslužiti paralelom između Srba i Bugara, s tim što su Amharci značajno brojni od Tigrajaca. Trebalo bi još istaći da su Oromci (najbrojniji narod u Etiopiji) potpuno drugačiji i da oni svoje „mesto pod suncem“ (unutar Etiopije ili van nje) traže nezavisno od odnosa Mekele – Adis Abeba i koji su, u nedavnoj prošlosti, sa Tigrajcima imali uspone i padove odnosima, ali koji su spremni da na nesporazume zaborave pošto procenjuju da sadašnji savez sa Tigrajcima može da doprinese i njihovoj stvari. A gde je tu Nobelova nagrada za mir i koje su političke posledice celog ovog zamešateljstva? Kada je 2019. godine Abij Ahmed dobio Nobelovu nagradu za mir kao nagradu za pomirenje s Eritrejom, svi su bili oduševljeni činjenicom da je istok Afrike dobio novu političku zvezdu. NJegova životna priča bila je baš onakva kakva je Etiopiji bila potrebna: rođen u multietničkoj, multireligijskoj porodici, poznaje nekoliko etiopskih jezika, oficir sa ratnim iskustvom (doduše štabnim), a neukaljan ratnim zločinima i korupcijom. Samo oni retki koji su dobili priliku da imaju više dodira sa njegovim likom i delom su bili obazrivi. Iz ove perspektive možemo reći da je Nobelova nagrada Abiju poslužila kao igrokaz pred obračun sa Tigrejcima. Mir sa Eritrejom je sklopljen da bi se obezbedila podrška u zaleđini Tigraja, a sama nagrada kao pojačivač medijske reputacije i legitimiteta. Avaj, nije prvi put da su ljudi iz Nobelovog komiteta bili brzopleti. Kako se sukob rasplamsavao sve češće se postavljalo pitanje karakteristično za sve lidere zemalja „periferije“: čiji je on čovek? Kineski nije, o njima je u izjavama govorio prilično loše, nekad i preko granice dobrog ukusa. Za Ruse je previše zatvoren, iako Rusija i Etiopija imaju tradiciju dobrih odnosa. Ako je nekad i bio, Abij više nije „američki čovek“. To možemo reći nakon što su SAD suspendovale Etiopiju iz najvećeg američkog programa pomoći podsaharskim ekonomijama AGOA. Dve države koje podržavaju Abija su UAE i Turska, o čemu svedoči priliv vojne opreme koja je preokrenula ishod rata. Neće biti iznenađujuće ukoliko Abij zaboravi svoj pređašnji antikineski narativ, ne bi bio prvi afrički lider koji je to uradio, a Etiopija je isuviše dobra prilika da bi Kinezi bili zlopamtila. Rusija se takođe ponaša kao kredibilan partner i njena uloga u Africi sve više jača. Na unutrašnjem planu Abijev kredibilitet je u velikoj meri potrošen, što ne znači da on neće vladati još izvesno vreme. Međutim, on više neće moći da „prodaje“ svoju harizmu, ni na unutrašnjem ni na spoljnopolitičkom planu. Ogoljen je, „njegova zvezda je potamnela“. Teško je prognozirati kakva je dalja sudbina Etiopije kao države. Postoje ozbiljne indicije da je ofanziva Tigrajaca ka jugu zaustavljena međunarodnim pritiskom, ali da na severu, u još neoslobođenim delovima Tigraja, tek počinje. NJen uspeh doveo bi do izlaska TDF na sudansku granicu, čime bi se omogućilo toliko potrebno dostavljanje humanitarne pomoći stanovništvu, koje Abij blokira, ali i, verovatno, oružja tigrajskim borcima. Adis Abeba je diplomatski i transportni centar Afrike. Očigledno nikom nije bilo u interesu da u gradu zavlada haos. Takođe, Tigrajci su se suočili sa rizikom da previše razvuku svoje snage i budu izloženi ponovnom napadu Eritrejaca iz pozadine. U pogledu političkih zahteva Tigrajci unisono zahtevaju samoopredeljenje, ali je sadržina tog pojma maglovita. Nije moguće sa sigurnošću reći da li to podrazumeva secesiju, dodatnu autonomiju, varijaciju modela „jedna država dva sistema“, ili nastanak nečega što podseća na Pridnjestrovlje ili turski deo Kipra. Centralna vlast je prezauzeta medijskim preuveličavanjem svoje kvazipobede, dok Oromci u tišini čekaju svoju priliku. Etiopska istorija svedoči da centralna vlast nije opstala dugo kada se bori protiv saveza različitih etničkih grupa kakav imaju TDF i OLA, ali autor ovog teksta i dalje ostaje pri svojoj izvornoj tvrdnji da Etiopija neće doživeti sudbinu Jugoslavije i nestati kao politički entitet. Etiopski prostor poznaje državotvornu tradiciju gotovo 1.500 godina. Etiopija će, najverovatnije, nastaviti da živi kao nešto labavija konfederacija sa ograničenom de facto kontrolom nad regionom Tigraj.