Priroda se mora braniti od štetočina

Kada je proslavljena pozorišna i filmska glumica Svetlana Ceca Bojković u maju prošle godine u bari Reva stala pred kamion i raširenih ruku, sa osmehom na licu, sprečila da se istovari građevinski otpad, bilo je to njeno formalno legitimisanje borca za zaštitu prirode Srbije! Preko noći, bez namere da svoj profesionalni integritet meša sa političkim angažmanom, ova glumica je postala simbol borbe za „čistu Srbiju“. NJeni porivi za angažman, kako je rekla, bili su čisto egzistencijalni: „To je borba za ono šta ćemo da jedemo, kakvu ćemo vodu da pijemo, te kakav ćemo vazduh da dišemo. A to su tri bazične stvari života. Kada su napali prirodu, prešli su crvenu liniju.“ Upornim, istrajnim, ali i medijski suptilnim angažmanom u borbi za očuvanje prirode, možda i odlučujuće je uticala da njene kolege, javne ličnosti, ali i pre svih obični građani, ustanu u odbranu poslednje linije normalnog života u Srbiji. Svetlana Bojković (1947) u ovom trenutku igra tri različite predstave u tri pozorišta: Ateljeu 212, Jugoslovenskom dramskom i u pozorištu na Banovom brdu. Ponekad snimi neku seriju, i kaže da joj je dosta. Hoće ovo proleće da sačeka na vazduhu, u prirodi. Za svoje velike glumačke igre dobila je sve što postoji od prestižnih nagrada u Jugoslaviji i Srbiji – Zlatnu arenu, Dobričin prsten, „Žanku Stokić“, Oktobarsku nagradu Beograda, Zlatnog ćurana za životno delo, Sterijinu nagradu za životno delo, filmsku nagradu „Pavle Vuisić“ za životno delo... Sada je, odlukom NIN-a, zbog svog jasnog stava i nesebične aktivnosti da se sačuvaju zemlja, voda i vazduh, proglašena za ličnost 2021. godine! Kakva je razlika između svih najvećih priznanja koja je dobila tokom više od pet decenija uspešne karijere, i ovog poslednjeg: „Velika je razlika, i to u korist ovoga. Gluma je deo mog života, vrlo važan, naravno, tačnije ona je moj život i moj posao. Ovo priznanje se odnosi, zapravo, na onu, do sada skriveniju, stranu moje ličnosti koju su ljudi, na moju veliku radost, prepoznali. Ne kažem to da bih nešto sebe istakla, već kažem to jer mi je drago, pošto ja u svemu ovome nemam nikakvih ličnih interesa. Ja sam samo deo naroda u ovoj zemlji koji zastupa gledište da se priroda mora negovati i braniti od štetočina. Mnogi su spremni da kažu kako je to što branite prirodu od štetočina, zapravo vaš politički aktivizam? Nažalost, takav epitet daju upravo političari, jer oni, očigledno, u svojoj ograničenosti, znaju samo na taj način da razmišljaju. Oni su usmereni samo na politiku, a politika se danas, u celom svetu, pa i ovde, meša u sve živo. Politika u ime profita ruinira prirodu, a priroda, kada je ozleđena, uzvraća udarac. O tome se u političkim krugovima očigledno ne razmišlja, pa kad god se neko usprotivi ili saopšti svoj kritički stav, oni to smatraju političkim govorom jer se, zaboga, mešaš u njihov posao. I da odmah raščistimo. Imate li nameru da se kandidujete za gradonačelnicu Beograda? Ne, da odmah budem jasna. Nemam nameru da ulazim u politiku. Oni koje to uznemirava, mogu biti mirni. Nećete se kandidovati ni za predsednicu Srbije? Ne, jer nemam želju da menjam svoj život kojim sam zadovoljna, zato što sam ga van svake partije i politike časno i pošteno zaradila. A vi se nećete smiriti kad je reč o odbrani Srbije od štetočina? Neću, nikako. Za mene je to odbrana zemlje, vazduha i vode. Kako se umetnik odluči na tu vrstu aktivizma? Sve je to vrlo jednostavno i jasno. Ako se desi atak na prirodu, desi se atak na tvoje zdravlje, atak na celo tvoje potomstvo, jer posledice uništavanja prirode će trajati generacijama. Zašto bismo od jedne lepe i plodne zemlje pravili deponiju?! Jer, na delu je jedna vrsta pretvaranja Srbije, kao periferije Evrope, u jednu vrstu deponije koja će služiti Evropi da ona bude čista, da pravi električne automobile, a kod nas će ljudi umirati od zagađenja vazduha, neće imati zdravu hranu, kao što je sada, hvala bogu, još uvek imaju. I tako, umesto da ulažemo u ono što nam je priroda dala, a to su baš zemlja i voda, kod nas se to iz političkih i profitabilnih razloga ruši. Lepo sam pitala na jednom protestu u ime čega se to ruši? Da li je profit zamenio Boga? Izgleda da jeste. Zar nismo i mi kao narod mnogo krivi za to? Pogledajte šta radimo sa rekama, koliko otpada bacamo u njih? Krivi smo jer nismo razvili svest o tome koliko prirodu treba negovati i čuvati. Kao dete iz velikog grada, nisam imala tu svest, jer su dece grada nekako bila odvojena od prirode. Odavno mislim da se deca u vrtićima, a potom u osnovnoj školi, pa dalje celog života, moraju učiti da upoznaju svet oko sebe. Kad kažem svet, mislim na prirodu. Imala sam priliku da skoro pet godina živim u Finskoj i dovoljno vremena da upoznam tu zemlju i tamošnju prirodu, a što je najvažnije i njihov odnos prema prirodi. I ne samo u Finskoj, već i u Norveškoj, Švedskoj... Kada sam spoznala kakav je odnos ljudi na severu Evrope prema prirodi, shvatila sam da mi niti poznajemo niti volimo prirodu. A oni doživljavaju prirodu kao deo svoga bića. Kakav je naš odnos prema prirodi? Mi se ponašamo prema njoj kao da je to nešto što nam je dato i priroda će sve da istrpi. Sada se pokazuje na svetskom, na globalnom nivou, da neće da trpi. A mi nemamo elementarnu svest o tome kako se treba ponašati. Znam adrese u Beogradu gde sa spratova bacaju đubre u kontejner, jer ih mrzi da izađu iz kuće. Toliko se priča o uređenju Beograda, za koje mislim da je neukusno i vrlo diskutabilno, a mi nemamo ni dovoljan broj kontejnera. Posle posete tadašnje nemačke kancelarke Angele Merkel Beogradu, koja je preporučila da se ovde kopa litijum, narednih dana u Politici je objavljena vest da je Beograd iz Nemačke dobio 150 kontejnera. Na ceo Beograd, 150 kontejnera! Pa, kako ih nije sramota! Koliko god ste odavno slavni i omiljeni kod publike, aktivizam vas je učinio dodatno popularnom osobom. Ima li to samo prijatnu stranu ili ne? Prijatna strana je da mi svakog dana na ulici prilazi veliki broj ljudi, među kojima je puno mladih, i veoma mladih, koji isto govore: Hvala vam što to radite! Mene to raduje jer vidim da se povodom prave teme budi svest kod građana, kao da se oslobađaju iz mraka. Desilo mi se desetak puta da taksisti nisu hteli da mi naplate vožnju. Insistirala sam da platim, ali oni su odbijali istim rečime: Ovo nije zbog glume, već zbog ovoga što radite! Nisam doživljavala ništa neprijatno, osim glupih komentara u nekim tabloidima o tome kakvu bundu nosim i koliko cigareta pušim. Na to zaista ne obraćam pažnju jer kad nemaju šta drugo da kažu, oni se bave takvim glupostima. Za mene i mnoge druge borce za zdravu zemlju, vole da kažu kako smo lažni ekolozi, lažnjaci. Ako nastavite, oni mogu reći i da ste lažna glumica? Mogu, naravno, oni arbitriraju u svemu, pa mogu i o glumi, ali mene to takođe neće uzbuditi. A šta će vas uzbuditi? Uzbudiće me ako ovo ne uspe. A ja verujem da će ovo buđenje svesti kod nas da uspe. Da se suprotstavi bezumnim potezima vlasti i ekonomskih moćnika u ime boljeg života u ovoj našoj zemlji. Kad sam jednom ušla u to, ja ne napuštam. Dogodila se jedna vrlo značajna stvar, rekla bih velika promena u našem društvu. Sa ovim ekološkim pokretom, u Srbiji su se prvi put, u poslednjih pedesetak godina, nekako prirodno spojili međusobno razumevanje i interesi ruralne i urbane Srbije. Građani su shvatili da moraju da misle o tome šta će sutra da jedu, sa koje zemlje će da se hrane, koju vodu će da piju, koji vazduh da udišu. A pogođeni su i proizvođači naše hrane i moramo svi da se ujedinimo kako bismo na najbolji način ulagali u poljoprivredu. To jedinstvo koje do sada nisam primetila u ovolikoj meri, predstavlja ozbiljnu snagu u koju verujem. To jedinstvo koje pozdravljate je dobro odmaklo od prve i druge Srbije, od svih drugih podela u Srbiji koje često vlast inicira i na njima insistira? O, da!Uvek se pitam šta oni podrazumevaju pod elitom. Da li sebe? Ne, vas. Je li? Ali, naravno, pežorativno. Da. Oduvek se znalo šta znači elita. Oduvek. Međutim, ova vlast je danas to preokrenula onako kako to njoj odgovara. Pošto oni, svakako, elita nisu. Ni po obrazovanju, ni po ponašanju, ni po kvalitetu rada, ni po komunikacijama, ni po kulturi...ni po čemu. Kolika je opasnost od današnjih podela u Srbiji? Mislim da to i nije tolika opasnost koliko izgleda u prvom trenutku. Ali, problem je u tome što se te podele permanentno podstiču, pa tako postaju opasne. Ako se rasprši ovo što treba da se rasprši, svi će pobeći gde koji stigne u koju mišiju rupu, pa će zaboraviti gde je ko bio. Tim premeštanjima iz stranke u stranku prisustvovali smo poslednjih trideset godina. Za nas je samo velika neizvesnost ko će doći kao nova vlast i šta će raditi. Razgovaramo posle referenduma o promeni dela Ustava o pravosuđu. Kakav je vaš odnos prema referendumu? Moj odnos je da sam zaokružila, naravno, ne. Toliko su oni izgubili poverenje kod mene, da sve što oni predlože odmah treba glasati suprotno. Toliko je laži, toliko je nekih njihovih tajnih akcija, toliko nerazrešenih afera, toliko svega lošeg, da jednostavno više nemaju kredibilitet. Pogledajte samo tu njihovu priču o Rio Tintu. Ujutru kažu jedno, u podne sasvim drugo, uveče treće, sve laž do laži. I kako da im verujemo?! Sve se događa iza neke tamne zavese, kao i većina poslova ove vlasti. Laž je u iskazu predstavnika vlasti danas postala sasvim legitimna. Odavno ste mi kazali da kad govorite o kulturi ne mislite samo na kulturne delatnosti i na umetnost, već da je to za vaš mnogo širi pojam? Ja to stalno govorim u želji da se razumemo šta je kultura. Za mene je kultura sve, kultura je zapravo način života. A mi živimo u jednom javno zagađenom prostoru. U svakom smislu zagađenom. Postoji kultura dijaloga, kultura ishrane, kultura uređivanja enterijera, kultura odevanja...Kultura nisu samo muzeji, pozorišta, koncerti, galerije, bioskopske dvorane..., kultura je kako živimo i kako se ponašamo. Uz to, zaboravljamo da su kultura i obrazovanje neodvojivi. A školstvo je takođe devastirano. Danas je digitalna tehnologija potpuno izbrisala čitanje knjiga kao disciplinu. To je tragično. Čitanje knjiga je nezamenljivo, to je jedno aktivno učešće čoveka u doživljaju umetničkog dela. To je danas retka pojava među mladim ljudima. I studije su postale problematične. Imate ove opskurne privatne fakultete i jedan opskurni vlasnik nekog opskurnog fakulteta se hvali kako su njegovi studenti sa Megatrenda uglavnom zaposeli ministarstva Vlade Srbije. Nikada nije bilo da se ljudi sa kupljenim diplomama i lažnim doktoratima nalaze na rukovodećim funkcijama, da oni predstavljaju najbolji deo jedne vlasti. A sa ovom vlašću je upravo tako. Ova vlast se nedavno proslavila i svojim poništavanjem konkursa kojim su Želimir Žilnik, Goran Marković i Srđan Dragojević dobili novac za svoje filmove, ali je Upravni odbor Filmskog centra Srbije poništio tu odluku? Veoma cenim svu trojicu i oni zasluženo imaju etablirani renome u ovoj zemlji i van njenih granica. Ta odluka UO FCS je sramna. I tu je, kao nažalost u svemu, umešana politika. To je osveta ove vlasti Goranu Markoviću koji je njen izraziti protivnik, ali su mislili da to zabašure tako što će kazniti svu trojicu. Sada smo došli u situaciju da je taj Upravni odbor nelegitiman, on je jedno nepostojeće telo. Od prvobitnih devet članova, iz UO je izašlo njih četvoro. Ostalo ih je petoro, ali nelegitimnih, jer nemaju predstavnika Filmskog centra. Niko iz Filmskog centra ne želi da bude u UO čija je predsednica inicirala odluku o poništenju konkursa. Nedavno je preminuo moj kolega Vladan Živković koji je takođe bio član UO, a pre neki dan je ostavku u UO podneo i reditelj Aleksandar Conić. Tako UO ima predsednicu i još dva člana. Rečju, Upravni odbor Filmskog centra Srbije više ne postoji. Ali, oni idu dalje, kao što se sve u ovoj (ne)državi dešava. I nama jedino ostaje da vidimo kako će se tim povodom oglasiti ministarka kulture. Međutim, linč Gorana Markovića koji je tim povodom usledio je jedna teška sramota. Uključivši i onu gospođu koja je nedavno postala neka ministarka, koja je kao lekar dala dijagnozu, anamnezu bolesti reditelja Gorana Markovića. Pa, stanite, to je takva bruka i sramota da ja nemam reči. Na kraju krajeva, kad sve ovo prođe, i kad prođu naši životi, uvek će se znati ko je Goran Marković i šta je njegovo delo, i o tome će suditi i buduće generacije. A niko neće znati ko je bila osoba koja se potpisala ispod te sramote. Osećate li se danas hendikepiranom jer ne možete da idete u svet i vidite nešto što vas zanima, jer nam je korona onemogućila pre svega putovanja? Ja sam dosta putovala i videla dosta toga što me je zanimalo. Posle svega sam se uverila da mi nismo, kad je o umetnosti reč, mnogo lošiji niti manje kvalitetni nego što su to umetnici drugde u svetu. Čak smo u nekim stvarima i bolji. Nemam tu frustraciju, uopšte. Ako ne mogu da putujem, neću patiti. Uostalom, imamo mi dosta posla ovde u svom dvorištu. Mene zanima kako će ovo kod nas da se razrešava, u kom pravcu će se odvijati, to je primarno čime sam zaokupljena. Da se nešto ovde menja nabolje. U te promene spadaju i izbori u aprilu? Svakako. Međutim, ti izbori ne zavise samo od nas, naroda. Pitanje je, pre svega, ko će se kandidovati. Hoće li se opozicija ujediniti ili ne, na koliko će se strana rasparčati. Još uvek svi kriju karte, pretpostavljam da tako i treba. Znam samo da ne valja ni ova velika usitnjenost kakva postoji danas na političkoj sceni Srbije. Vi se nećete ni za šta kandidovati? Poslednji put vam kažem, NE! Hoćete li se još jednom popeti na nečiju pozornicu tokom predizborne kampanje, kao što ste dali podršku Borisu Tadiću? Ne. Jednom sam to uradila, i bilo je dosta. Mogla bih samo da podržim nečiji dobar i jasan ekološki program. Po ko zna koji put, ovih dana se opet reprizira serija Bolji život. Dragan Bjelogrlić, tada sasvim mlad, i vi, pokazalo se da do danas najduže trajete. Kao glumci, on i kao reditelj, i kao ličnosti na javnoj sceni čija reč ima posebnu težinu? Ima nešto što sam davno uočila, još u mladosti. Primetila sam, iskustveno, da reč nekih ljudi u koje i ja spadam, ima veću specifičnu težinu nego reč nekih drugih. Ne znam zašto je to tako, ali znam da sam govorila isto što i neko drugi, ali se na mene obraćala velika pažnja, taj drugi nije bio primećen. Ja sam zbog toga što sam rekla možda imala i loše posledice, taj drugi je prolazio ko pas kroz rosu. Tako sam shvatila da moja reč ima specifičnu težinu i to sam prihvatila. I Bjelina reč ima jednu dobru specifičnu težinu. To je tako, sviđalo se to nekome ili ne. Je li vam žao što niste neku deceniju mlađi, pa da se posvetite politici? Mnogi govore kako vam baš dobro ide to obraćanje narodu? Nikako. Umetnost i politika ne idu zajedno. Oni su prirodno u suprotnosti, osim ako ne kalkulišeš, a ja nisam ta osoba, nisam kalkulant. Umetnost mora da bude subverzivna i kritična. Tako je uvek bilo. Tako mora da bude i danas, posebno kada imate vlast u kojoj su ljudi sa dna isplivali na površinu i oni vladaju. Neobrazovani, nesposobni i nemoralni, a karijeristi kojima su najvažniji novac i profit. Radmila Stanković