Predizbori, srpska verzija

Tako rade dobri đaci: nakon više znakova opadanja rejtinga, Aleksandar Vučić je hitno preduzeo akcije kontrole štete. Cena je nebitna, fokus je na glavnom cilju – obezbediti produžetak vlasti na glasanju 3. aprila koje, prvi put posle deset godina, „preti“ da ne bude samo formalnost, već stvarni izbor puta u budućnost. Na suprotnoj strani, u ulozi opozicije autokratskom načinu naprednjačkog vladanja su, čini se - loši đaci. Uprkos iskustvima, nema dogovora o složnom (ne obavezno jedinstvenom) nastupu u borbi za demokratizaciju Srbije. A ne pomažu ni „nabačene lopte“ - umesto da iskoristi situaciju u kojoj je moćni vođa prvi put vidljivo (politički) ranjen i maksimalizuje napad, opozicija nastavlja da gubi vreme i energiju odmeravajući snage u sopstvenim redovima. Ništa, ipak, nije gotovo. Nakon što su ekološki protesti pokazali iznenađujuću snagu s potencijalom rasta, vlast je teatralno otkazala projekat Jadar, vredan 2,4 milijarde dolara. Ali, nije nam to rekao sam Vučić, iako obično govori o svemu i svačemu za šta nije nadležan. Zadatak da saopšti odluku koja bi trebalo da iz zemlje protera prilično ozloglašenu kompaniju Rio Tinto i tako pred izbore „ugasi“ neprijatnu temu, pripao je premijerki Ani Brnabić. Iz njenog nastupa, pripremanog po poznatoj matrici radikalskog obraćanja javnosti, moglo se zaključiti da je nekadašnja pripadnica nevladinog sektora sada potpuno spremna za bilo koju ulogu u naprednoj budućnosti – od premijerke, preko predsednice SNS-a (u slučaju da Vučić zaista abdicira) pa do gradonačelnice Beograda. Ipak, koliko god prijao naprednjačkim biračima i ublažio njihov eventualni utisak da vlast pokazuje slabost, intenzitet „buke i besa“ s kojim je Ana Brnabić pristupila obaveštavanju javnosti o „kapitulaciji“ izazvao je i neke neprijatne posledice. Zajedničkim saopštenjem oglasile su se ambasade SAD, Nemačke i Velike Britanije, a sve da bi odbacile njene navode da te države finansiraju političke ili ekološke proteste u Srbiji. A nije baš da smo na to navikli, naprotiv: pre bi se moglo govoriti o tradiciji nereagovanja istih tih zemalja na optužujuće izjave srpskih zvaničnika, obrazloženih čuvenom strategijom „stabilokratije“. Nevezano za način na koji je saopštena, sama vest o izbacivanju Rio Tinta iz igre odjeknula je širom sveta, i te kako zainteresovanog za litijum sakriven na jugozapadu Srbije. Pisalo se svašta, pominjana je i reakcija na tretman Novaka Đokovića u Australiji, „domovini“ Rio Tinta, a jedna od, politički gledano, najzanimljivijih rečenica pojavila se u nemačkom Frankfurter algemajne cajtungu: „Upadljivo je što beogradske vlasti nisu bile toliko predusretljive kada su u pitanju protesti protiv drugih industrijskih projekata koji opterećuju životnu sredinu i zagađuju, a koje mahom vode kineski vlasnici“, piše list. Cela akcija, ipak, nije sasvim eliminisala ekološku temu, uprkos svim neslaganjima među grupacijama koje su do sada organizovale ekološke proteste. Uspešnije je potisnuta priča o referendumu o ustavnim promenama koji, suprotno zvaničnim tvrdnjama, naprednjacima nije doneo samo dobre vesti. Jeste da se nisu trudili oko ubeđivanja glasača onoliko koliko se trude na izborima, o čemu govori slab odziv (30 odsto), ali nije bilo potpune pasivnosti: ima svedočenja da su građani dobijali pozive iz kol-centra SNS-a, a poruka kako se „pravilno“ glasa („da“) stigla je čak i od voditeljke centralnog Dnevnika RTS-a. Na kraju, prema računici koju je medijima izneo politikolog Vujo Ilić, pokazalo se da se svega oko 1,2 miliona glasača može smatrati „tvrdim“ biračkim telom SNS-a, što znači da im za pobedu u aprilu fali bar oko 800.000 glasova. Iako se Vučić trudio da uveri javnost da se i među onih 39,24 odsto birača koji su glasali protiv ustavnih promena nalaze uglavnom pristalice SNS-a, analitičari ne veruju u to i govore o porazu naprednjaka u brojnim gradovima, prvenstveno najvećim, u Beogradu, Novom Sadu, Nišu… Još jedna priča o pokušaju atentata na predsednika Srbije odlično je, zato, poslužila da se – ako ne baš sasvim Rio Tinto, onda makar referendum – izbrišu iz memorije birača. Tvrdnja o upozorenju Europola da je Vučićev život ugrožen, za sada je rezultirala samo talasom pisama podrške naprednjačkih funkcionera i tabloidnom kampanjom protiv uobičajenih sumnjivaca iz opozicije, ali ne i nekim hapšenjem. Zato, ostaje mogućnost da se priča o atentatu nastavi i nakon izlaska predsednika iz voza iz koga je, posredstvom TV Pink, narodu objašnjavao kakva mu opasnost preti, ali i kako stojimo sa rezervama oljuštenog belog pirinča. I sve to uz još jedan „mamac“ najmlađim biračima, kojima je obećao još po sto evra, ukoliko ostane na vlasti. Ta vrsta otvorene kupovine glasova deluje kao još jedan pokazatelj slabljenja rejtinga SNS i samog Vučića, ali ne i kao razlog za opoziciono slavljenje. Jer, jasno je da se Vučić neće srušiti sam i da je potrebna ozbiljna akcija, koja se i dalje ne vidi. Iako su nakon prvih vesti o rezultatima referenduma održanog 16. januara sa nekoliko opozicionih adresa stigli pozivi da se razlike, ipak, stave po strani i na izborima nastupi jedinstveno, već narednog vikenda učinilo se da ima više argumenata za pretpostavku da bi se i dogovoreni savezi mogli raspasti. Krizu je izazvala činjenica da je umesto zajedničke promocije najavljenog zajedničkog predsedničkog kandidata grupacije koja okuplja Stranku slobode i pravde, Demokratsku stranku, Narodnu stranku, Pokret slobodnih građana i druge, iz SSP stigao jednostrani zvanični predlog da se za poziciju predsednika Srbije bori Zdravko Ponoš, bivši potpredsednik NS. Ko god bio u pravu – oni koji tvrde da je Dragan Đilas time stavio partnere pred svršen čin, ili oni koji veruju da je to bio način da se izbegne „ucena“ NS i ceo proces izbora kandidata napokon otkoči i započne kampanja – rezultat je bio isti. Obnovljena je sumnja u mogućnost međustranačke saradnje, što ne može delovati motivaciono za birače. Do pojave ovog broja NIN-a na kioscima rasplet bi trebalo da bude poznat, a nagoveštaji koji su u vreme njegove pripreme stizali iz različitih članica saveza ukazivali su na veliku mogućnost postizanja dogovora o podršci Ponošu. Neka ostanu zabeležene i zvanične informacije koje su postojale u ponedeljak: Đilas je tvrdio da neće odustati od Ponoševe kandidature, NS je saopštila da se očekuju rezultati dva istraživanja javnog mnenja kojima su merene šanse nekoliko potencijalnih kandidata, a lider te stranke Vuk Jeremić rekao je da je prvi izbor NS Miroslav Aleksić, ali da postoji spremnost da se pruži podrška i Ponošu. „Za“ Ponoša bez rezerve se izjasnio PSG, a Zoran Lutovac je obećao odgovor nakon razgovora unutar DS, a potom i „sa svim partnerima u Savezu“. Nepoznanica je i da li se spisak stranaka koje bi mogle da stoje iza Ponoša tu završava. Iz Koalicije Moramo ranije su stizali pozivi na dogovor o zajedničkom predsedničkom kandidatu, ali ne i blanko spremnost na podršku onome u čijem izboru nisu učestvovali. Uprkos nekim medijskim spekulacijama da bi i Dveri mogle podržati Ponoša, sva je prilika da se to neće desiti, jer NIN saznaje da će Boško Obradović i zvanično svoju predsedničku kandidaturu obelodaniti 27. januara, kada ovaj broj NIN-a već bude u rukama čitalaca. Konačna odluka čeka se i od Borisa Tadića, koji još drži otvorenom mogućnost da se sam kandiduje. Da bi to trebalo da učini, smatra Nenad Čanak, koji, između ostalog, tvrdi da bi time bila „ispravljena nepravda koja mu je, na jednim od prošlih izbora, bila naneta štetočinskom kampanjom takozvanih belih listića“. O Ponošu kao opozicionom predsedničkom kandidatu negativno se izjasnio Rade Veljanovski iz Građanskog demokratskog foruma, koji je najavio izlazak na beogradske izbore, ali i podršku predsedničkom kandidatu koji bude „oponent Vučiću“. „Ponoš je pristojan čovek, ali ne može da ostvari rezultat“, rekao je Veljanovski. Svog kandidata najavili su i Suverenisti (Saša Radulović, Milan Stamatović i Jovana Stojković), a saznali smo i ko podržava kandidaturu novinara Srđana Škora - pokreti „Da se struka pita“, bivšeg funkcionera NS Vladimira Kovačevića, „Za sve moje ljude“ lekara Dejana Žujovića i „Buđenje“ iz Šapca, kog predstavlja advokat Vladimir Terzić. Od predsedničke kandidature ne odustaje ni Miloš Jovanović, uprkos potresima zabeleženim u POKS-u, koalicionom partneru njegovog DSS-a... Sama činjenica da neće biti jednog izazivača Aleksandru Vučiću – ukoliko on bude kandidat naprednjaka - u postojećem izbornom sistemu, ne bi morala biti razlog za opozicioni očaj: njima je bitno samo da kandidat vlasti ne dobije više od 50 odsto glasova u prvom izbornom krugu, što bi za ovakvu vlast bio ozbiljan udarac. Nakon toga, postojala bi šansa za dogovor o protivkandidatu vlasti, ko god bio. Ima osnova i za procene da bi više (solidnih) kandidata na birališta izvuklo više birača – ali samo pod uslovom da naprave dogovor o nenapadanju i da ih nema previše. Što ne deluje verovatno. Neka ostane zabeleženo i ovo: u susednoj, takođe autokratskoj, Mađarskoj, parlamentarni izbori održaće se istog dana kada i predsednički i parlamentarni izbori u Srbiji. Mađarska opozicija je zajedničkog kandidata za mandatara izabrala na predizborima još u oktobru. Vera Didanović