Moramo da povučemo kočnice na vozu istorije

Najnoviji podaci jasno pokazuju da, čak i nakon (vrlo nejednakog) širenja vakcinacije, ne možemo da priuštimo opuštanje i povratak u staru normalnost. Ne samo da pandemija nije gotova (broj zaraženih ponovo raste, očekuju nas nova zatvaranja), nego se na horizontu pomaljaju i nove katastrofe. Potkraj juna 2021. godine, „toplotna kupola“ – meteorološki fenomen gde greben visokog pritiska zarobljava i pritiska topli vazduh, zbog čega temperature rastu, a područje pod njim prokuvava – na severozapadu SAD i jugozapadu Kanade uzrokovao je rast temperatura do skoro 50 stepeni, pa je Vankuver bio vreliji od Bliskog istoka. Ova meteorološka patologija je samo vrhunac mnogo šireg procesa: tokom poslednjih godina, temperature u severnoj Skandinaviji i Sibiru su redovno prelazile trideseti podeljak. Svetska meteorološka organizacija je pokušala da utvrdi najvišu ikada zabeleženu temperaturu severno od Arktičkog kruga, nakon što je meteorološka stanica u sibirskom gradu Verhojansku 20. juna brojala do 38 stepeni. Ruski gradić Ojmjakon, za kojeg se smatra da je najhladnije naseljeno mesto na Zemlji, bio je u junu topliji (31,6 stepeni) nego ikada. Ukratko: „klimatske promene prže severnu hemisferu“. „Toplotna kupola“ možda jeste lokalni fenomen, ali proističe iz globalnih poremećaja koji očigledno zavise od ljudskog mešanja u prirodne cikluse. Katastrofalne posledice ovog toplotnog udara po okeanski život već su opipljive: „’Toplotna kupola’ je ubila verovatno milijardu vodenih životinja na kanadskoj obali, kažu stručnjaci. Naučnici iz Britanske Kolumbije kažu da je vrelina naprosto skuvala mušlje: ’Obala uglavnom ne krcka pod nogama.’“ Vreme generalno postaje sve toplije, a ovaj proces kulminira u lokalnim ekstremima koji će se pre ili kasnije spojiti u seriji globalnih prekretnica. Katastrofalne poplave u Nemačkoj i Belgiji u julu 2021. su primeri tih prekretnica i ko zna šta će još uslediti. Katastrofa nije nešto što će početi u skorijoj budućnosti, ona je ovde, i ne dešava se u nekoj udaljenoj afričkoj ili azijskoj zemlji, već baš ovde, u srcu „razvijenog zapada“. Prosto rečeno, moraćemo da se naviknemo na život s nekoliko istovremenih kriza. Toplotni udar je makar delom uslovljen bezobzirnom industrijskom eksploatacijom prirode, ali njegovi efekti zavise i od vrste i stepena društvene organizacije. Početkom jula 2021. godine, temperature su u južnom Iraku nabubrile na preko 50 stepeni, a u isto vreme se desio i potpuni kolaps snabdevanja električnom energijom (ne rade klime, ne rade frižideri, ne rade svetla), pa se tamošnji život pretvorio u pakao. Potonju kataklizmu je nesporno uzrokovala ogromna korupcija iračke države, u kojoj su milijarde dolara nakvašene naftom nestale po privatnim džepovima. Ako se ovim i brojnim drugim podacima pristupi trezveno, zapaziće se jedan jednostavan zaključak. Za svaki živi entitet, kolektivni ili individualni, poslednji izlaz je smrt (zbog čega je Derek Hampfri s pravom svoju knjigu za samopomoć samoubicama iz 1992. naslovio Poslednji izlaz). Ekološke krize koje u poslednje vreme eksplodiraju vode nas ka kolektivnom samoubistvu kao mogućem, ali prilično realnom poslednjem izlazu za čovečanstvo. Imamo li šanse da izbegnemo nestanak ili je već prekasno? Da li nam preostaje samo da samoubistvo učinimo što bezbolnijim? I, šta da radimo u takvoj nezgodaciji? Pre svega, treba da izbegnemo ustaljenu mudrost prema kojoj trebamo da menjamo način života, jer smo deo prirode, a ne njen centar – da ograničimo individualizam, razvijemo novu solidarnost i prihvatimo svoje skromno mesto u ekosistemu planete. Ili, kako je to sročila DŽudit Batler, „da li će svet biti naseljiv za ljude zavisi od bujne zemlje u čijem centru nisu ljudi. Opiremo se toksinima u životnoj sredini ne samo da bismo mogli da živimo i dišemo bez straha od trovanja, već i da bi voda i vazduh vodili svoje živote, čiji su centri nezavisni od našeg.“ Ali, ne zahtevaju li globalno zagrevanje i druge ekološke pretnje upravo naše kolektivno i odlučno učešće, ne zavisi li krhka ravnoteža raznih oblika života na Zemlji od naših direktnih intervencija? Kada kažemo da porast prosečne temperature ne sme da pređe dva stepena, govorimo (i pokušavamo da delamo) kao generalni direktori života na zemlji, a ne kao skromna vrsta. Regeneracija zemlje očigledno ne zavisi od toga da „naša uloga bude manja, a pažljivija“ – zavisi od toga što je naša uloga po sebi gigantska, šta god inače govorili o svojoj konačnosti i smrtnosti. Ako treba da brinemo i o životu u vodi i vazduhu, to znači da smo ono što je Marks nazivao „univerzalna bića“, u smislu da smo sposobni da iskoračimo iz sebe, stanemo na sopstvena ramena i sebe osmotrimo kao minorni trenutak u totalnosti prirode. Beg u udobnu skromnost naše konačnosti i smrtnosti kao opcija ne postoji, reč je o lažnom izlazu iz katastrofe. Kao univerzalna bića, treba da naučimo kako da uvažimo svoju životnu sredinu i njenu kompleksnost koja uključuje i ono što doživljavamo kao đubre ili zagađenje, ali i ono što nam neposredno izmiče pošto je preveliko ili presitno („hiperobjekti“ Timotija Mortona). Za Mortona, ekološki pristup nije „boravak u netaknutom prirodnom rezervatu, već je uvažavanje procesa kojim se korov probija kroz pukotinu u betonu, a potom i uvažavanje samog betona. On je takođe deo sveta i deo nas. Realnost stanuje u ’čudnim strancima’ – stvarima koje su ’doznatljive, a opet začudne’. Ova čudna čudnost je, piše Morton, nesvodivi deo svakog kamena, drveta, terarijuma, plastičnog Kipa slobode, kvazara, crne rupe ili marmozeta kojeg neko može susresti; njenim uvažavanjem se udaljavamo od pokušaja da vladamo nekim predmetom i pomeramo se ka učenju da poštujemo taj predmet i njegovu neuhvatljivost. Tamo gde su romantičarski pesnici pisali rapsodije o lepoti i uzvišenosti prirode, Morton govori o njenoj sveprožimajućoj čudnosti; tako kategorija prirodnog uključuje sve što je strašno, ružno, veštačko, štetno i uznemirujuće.“ Zar savršeni primer te mešavine nije sudbina pacova u Menhetnu za vreme pandemije? Menhetn je živi sistem ljudi, bubašvaba… i miliona pacova. Tokom lokdauna, svi restorani su bili zatvoreni, a pacovi koji se hrane bačenom hranom su ostali bez izvora prehrane. Ovo je dovelo do njihove masovne gladi: mnogi su pacovi nađeni kako jedu svoj porod. Zatvaranje restorana koje je promenilo prehrambene navike ljudi, ali koje ljude nije ugrozilo, predstavljalo je katastrofu za pacove, kao drugove. Drugi sličan incident u skorijoj istoriji bi mogao da se nazove „vrabac kao drug“. Na početku Velikog skoka unapred, neke 1958. godine, kineske vlasti su ptice proglasile „javnim životinjama kapitalizma“, pa su sprovele veliku kampanju ubijanja vrabaca, jer se sumnjalo da su ponaosob jeli otprilike 1,8 kila žitarica godišnje. NJihova gnezda su uništavana, jaja su razbijana, a ptići su ubijani; milioni ljudi su u grupama lupali u šerpe da vrapci u gnezdima ne bi mogli da se odmore i da bi popadali na zemlju, mrtvi od iscrpljenosti. Ovi masovni napadi su vrapčiju populaciju doveli na ivicu opstanka. Međutim, kineski lideri su do aprila 1960. godine hteli - ne hteli morali da shvate da vrapci ne jedu samo žitarice, već da jedu i brojne insekte na poljima. Prinosi pirinča su se posle kampanje značajno smanjili umesto da se povećaju: istrebljenje vrabaca je poremetilo ekološku ravnotežu, a insekti su uništili useve, jer nije bilo njihovih prirodnih grabljivica. Međutim, bilo je prekasno: populacija skakavaca se povećala i preplavila je zemlju. Tu su bile i druge ekološki štetne posledice Velikog skoka unapred, poput rasprostranjene seče šuma i neznalačke upotrebe otrova i pesticida. Smatra se da je ovaj ekološki dizbalans dodatno pogoršao Veliku kinesku glad u kojoj je umrlo između 14 i 15 miliona ljudi. Kineske vlasti su naposletku morale da uvezu 250.000 vrabaca iz Sovjetskog Saveza kako bi oporavile njihovu populaciju. Šta onda možemo i šta treba da uradimo u današnjoj, nepodnošljivoj situaciji – nepodnošljivoj zato što moramo da prihvatimo da smo tek jedna od vrsta na Zemlji, ali da smo kao univerzalni rukovodioci života na njoj istovremeno obremenjeni nemogućim zadatkom? Nismo uspeli da skrenemo u neki drugi, možda lakši izlaz (globalne temperature rastu, okeani su sve zagađeniji…), pa sve više deluje da će pretposlednji izlaz, onaj pre finalnog (kolektivnog samoubistva čovečanstva), biti neka verzija onoga što se ranije zvalo „ratni komunizam“. Ovde ne mislim na nekakvu rehabilitaciju „stvarno postojećeg socijalizma“ iz 20. veka ili na kontinuitet s njim, a još manje na globalno usvajanje kineskog modela. Više mislim na seriju mera koje se same nameću. Budući da i Zemlji i nama preti opasnost od nestanka, vanredno stanje nalik ratnom koje će trajati najmanje nekoliko decenija deluje neminovno. Da bismo uopšte mogli da računamo na ostvarenje minimuma uslova za život, neophodna je mobilizacija svih resursa. Pred nama su nečuveni izazovi, poput raseljavanja desetina, a možda i stotina miliona ljudi zbog globalnog zagrevanja. Odgovor na „toplotnu kupolu“ u SAD i Kanadi ne može se svesti samo na pomoć pogođenim područjima, već mora da podrazumeva i rešavanje njenih globalnih uzroka. I, kao što trenutna katastrofa u južnom Iraku pokazuje, predupređenje društvenih eksplozija će zavisiti od postojanja državnog aparata sposobnog da održi makar minimalno blagostanje u uslovima katastrofe. Sve ove stvari mogu – nadam se – da budu ostvarene, ali samo kroz snažnu i obavezujuću međunarodnu saradnju, društvenu kontrolu i regulaciju poljoprivrede i industrije, uz promene u našim osnovnim prehrambenim navikama – manje junetine – uz globalnu zdravstvenu zaštitu, itd. Na drugi pogled, jasno je da predstavnička demokratija sama po sebi neće biti dovoljna za izvršenje tog zadatka. Mnogo snažnija izvršna moć, sposobna da sprovede dugoročne obaveze, moraće da se kombinuje s lokalnim samoorganizovanim grupama, kao i sa međunarodnim telom kadrim da nadjača volju svojeglavih nacionalnih država. Ne govorim o novoj svetskoj vladi – takav entitet bi bio moguće poprište neizmerne korupcije. Ne govorim ni o komunizmu u smislu ukidanja tržišta – tržišno takmičenje bi imalo svoju ulogu, ali nadgledanu i kontrolisanu od strane države i društva. Zašto onda koristim pojam „komunizam“? Zato što ono što ćemo morati da uradimo sadrži četiri aspekta svakog istinski radikalnog režima. Prvo, tu je voluntarizam: potrebne promene nisu utemeljene u nekoj istorijskoj nužnosti, već će se sprovesti uprkos spontanim tendencijama istorije – kako Valter Benjamin reče, moramo da povučemo kočnice na vozu istorije. Dalje, tu je egalitarizam: globalna solidarnost, zdravstvena zaštita i minimum pristojnog života za sve. Dalje, tu su elementi nečega što tvrdokornim liberalima ne može da ne deluje kao „teror“, a čije smo arome imali prilike da tu i tamo osetimo dok smo se borili protiv tekuće pandemije: ograničenje mnogih ličnih sloboda, novi modeli kontrole i regulacije. Konačno, tu je i poverenje u narod: sve će biti izgubljeno bez aktivnog učešća običnih ljudi. Ovo nije morbidna distopijska vizija, već rezultat jednostavne, realistične procene našeg usuda. Ne krenemo li ovim putem, desiće se jedna totalno luda situacija čije su naznake već prisutne u SAD i u Rusiji: moćna elita razrađuje plan svog preživljavanja u gigantskim podzemnim bunkerima u kojima na hiljade ljudi može da živi mesecima, s izgovorom da bi vlade trebalo da funkcionišu čak i u takvim uslovima… ukratko, vlast bi trebalo da nastavi svoj posao čak i kad na Zemlji ne bude više ljudi nad kojima bi trebalo da ispoljava svoj autoritet. Vladajuće političke i poslovne elite se već spremaju za taj scenario, što znači da znaju da se zvonce na alarmu upalilo. Iako slika nekih megabogatih ljudi koji žive negde u svemiru nije realistična, teško je ne primetiti da megabogati pojedinci (Mask, Bezos, Brenson) organizuju privatne letove u svemir. To jeste fantazija, ali je fantazija bega iz katastrofe. Dakle, šta čeka nas koji nemamo gde da bežimo? NIN pravo na objavljivanje dobio od autora. Prvobitno objavljen na sajtu Jacobin