Čovek koji je voleo vozove

Ima taj jedan stari vic o vozovima. Ukratko, voze se Tito, ili Sloba, ili Tadić vozom i voz dođe do kraja pruge i onda Tito naredi da se okupi radni narod da se napravi nastavak pruge, Sloba kaže da se pruga otpozadi premešta napred kako bi voz nastavio da ide, a Tadić naredi da ljuljaju voz spolja kako bi unutra izgledalo da se kreće. Ako bismo taj vic apdejtovali tako da obuhvati i današnjicu, nastavak bi glasio – a Vučić kaže: „Evo ja ću da sedim u vozu koji stoji i pričaću kako se kreće trista na sat, a Pink će da ubedi ljude da je to istina.“ Iako su tabloidi lokaciju sa koje će predsednik dati prvi intervju nakon najnovijih najava da mu se sprema atentat predstavljali nekako konspiratorski, gotovo kao tajnu lokaciju, ispostavilo se da - tresla se gora, rodio se voz. Predsednik se građanima obratio iz voza koji smo nabavili od Švajcaraca, koji još uvek nigde ne saobraća, ali koji će voziti uskoro srpskim prugama 200 kilometara na sat, evo samo što nije, taman pred izbore ima to da krene, ali to se skroz slučajno tako desilo majke mi. Iako smo na osnovu tizera iz tabloida očekivali da će se predsednik obratiti sa neke baš tajne i uzbudljive lokacije, govoriti isključivo o razotkrivenom atentatu i najaviti odsudan obračun sa mafijom, dobili smo intervju sa čudnjikave lokacije, u društvu čudnjikavo odevene voditeljke, u kojem predsednik nije pričao ništa bogzna šta čudnjikavo, već sve one njegove uobičajene stvari, baš kao i u svakoj predizbornoj kampanji. Kao i većina onih koji se celog života bave javnim nastupima i političkim marketingom, predsednik je najpre malo raskravio atmosferu proćaskavši sa mašinovođom ovog voza koji stoji u mestu, a onda je evocirao svoje uspomene iz mladosti vezane za vozove. Na kraju je napomenuo da umalo nije zaplakao kad je video da voz ide 181 kilometar na sat. Sva sreća pa ne zna da koristi ta čuda, kako se zovu, telefon i internet, ne bi bilo dobro da na Jutjubu vidi neki snimak šangajskog „magleva“ koji juri 600 kilometara na sat i to tako što lebdi iznad šina. U ostatku emisije predsednik je bio stamen kao i uvek. Ne plaši njega atentat čak ni kad se unapred zna termin kao sada. NJega vodi ljubav prema Srbiji i spreman je i da pogine za boljitak srpskog naroda, ako baš mora, al’ neće da mora, uhvatiće njih Vulin, kao što su, uostalom, uhvaćeni i osuđeni i atentatori iz Jajinaca i oni koji su na predsednika naleteli autom kod Topčiderske zvezde, a i oni koji su hteli da ga ubiju infarktom. NJegovim infarktom. U ovom intervjuu sa ekskluzivne lokacije saznali smo i da je predsednik Srbije jedan od onih kojima su prodavci „kirbi“ usisivača uspeli da uvale „kirbi“ usisivač, tako da ako ste se ikada pitali „ko je kupovao te usisivače, jer ja ne znam nikoga ko je to kupio“, evo sad smo, hteli ne hteli, saznali za jednog koji je kupio „kirbi“ usisivač. I tako nam sada čovek koji nema dana radnog staža danonoćno drži lekcije o radu, vrednoći i marljivosti, čovek koji je kupio „kirbi“ usisivač priča o vođenju finansija, a čovek koji intervju daje iz voza koji stoji, jer nema pruga po kojima bi se kretao, govori o napretku i svetloj budućnosti. Valjda je bolje govoriti i o tome nego da li je taj Rio Tinto zaista oteran ili je sve samo providna finta?