Razlozi za nadu

Naš sagovornik intelektualno obitava na tromeđi politike, ideologije i književnosti, kao što je biografski na različite načine vezan za Sarajevo, Zagreb, a poslednjih godina i za Beograd. Doktorirao je na pariskom Institutu političkih studija i Northwestern univerzitetu u SAD. Nakon angažmana po univerzitetima u Edinburgu, Gracu i Sarajevu trenutno predaje na beogradskom FMK i na Univerzitetu u LJubljani. Autor je nagrađivanih dela fikcije i fakcije, a dobitnik je i francuskog odlikovanja Vitez umetnosti i književnosti. Pod lupu kritike – u etimološkom značenju uspostavljanja granica nekog fenomena, daleko od pukog kritizerstva – stavlja globalne i lokalne političke i ideološke procese. O njima govori za NIN – o krizi kapitalizma koja to nije, o krizi srpskih vlasti koja to jeste, o sve snažnijim ekološkim gibanjima i nacionalističkim refleksima, ali i o specifičnosti aprilskih izbora u odnosu na prethodne. S povratkom države na velika vrata, globalizam kao jedna od dimenzija neoliberalizma kao da je stupio u fazu stagnacije. Da li ćemo pandemiju pamtiti kao početak kraja globalnog kapitalizma? Savremena verzija kapitalizma pod kojom smo živeli zadnjih tridesetak godina uistinu prolazi kroz značajne modifikacije. Država se nije u igru vratila samo protivepidemijskim merama i zaštitom javnog zdravlja, već i upumpavanjem ogromnih finansijskih sredstava u ekonomiju. Situacija je zaista neobična – neoliberali koji su tokom četiri decenije urušavali državu kunući se u nevidljivu ruku tržišta, opet rado prihvataju vrlo vidljivu ruku te iste države, tj. javni novac, kako bi njihovo čedo preživelo. SAD i zemlje EU se odjednom pozivaju na „stratešku autonomiju“ kada je sama premisa globalizacije – jeftina proizvodnje u Kini i Aziji i jeftin transport robe – dovedena u pitanje. Iako su se i diskurs i politike od pojave tačerizma i reganizma osamdesetih nekoliko puta menjali, osnovna paradigma nije i neće. Argumentovana kritika nekog sistema nije dovoljna za njegovu promenu, ona je samo preduslov za moguću promenu, ako se ima vizija kakvu to promenu želimo i plan kako je sprovesti. Ni vizije ni plana zapravo nema, samo nebrojeni predlozi i simptomi krize, od pobede levice u Čileu do desničarskog talasa pod kojim se guši Evropa. I ekološki protesti u Srbiji su kulminirali zatvaranjem međunarodnih saobraćajnica, sprečavanjem slobodnog protoka ljudi, robe i kapitala. Prošle godine ste objavili dve knjige – Nova balkanska levica (s Krunoslavom Stojakovićem) i Aktivistička estetika. Kakva je etika ekoloških protesta, kakve promene su na horizontu? Srbija je poslednjih desetak godina ušla u ozbiljnu kocku, odlučivši da se otvori globalnim procesima. Čak bih rekao da je po tome uistinu predvodnik na Balkanu. Drugo je pitanje šta građani imaju od toga ili šta gube tim strateškim opredeljenjem. Ako ste prodali svoju zemlju raznim arapskim fondovima, ako vam se glavni grad menja pod budnim okom firme iz Persijskog zaliva, ako ste aerodrom prodali Francuzima, ako bez uslova dočekujete kineske investitore, a kredite uzimate i s istoka i sa zapada, to znači da ste čitavu zemlju ubacili u kazino globalnog tržišta. Projekti se retorički predstavljaju kao stvari od nacionalnog značaja dok su ugovori obavijeni velom državne tajne. I sada se u toj dobro razrađenoj shemi pojavljuju nepredviđeni problemi. Ekološka pitanja su bila pokretači protesta i u Bugarskoj i Rumuniji. Ni tamo, kao ni ovde, kapisla revolta nije bila opšta rasprodaja, relaksacija radnog zakonodavstva ili sva sila afera i skandala, već goli opstanak. Ugrožena životna sredina ima dvojak značaj – kanališe postojeće nezadovoljstvo, ali, kad govorimo o etici, nadilazi nužno samo nacionalno pitanje, jer, kao što znate, reke ili zrak nemaju državljanstvo. Ali etika nije jednaka politici ili politikama koje mogu nastati na osnovu etičkog krika. Kako izgraditi politiku iz ekološke etike? Dva su puta. Opet, s jedne strane, ako životna sredina pripada svima jednako, onda to važi i za druga javna dobra. Ako ih delimo, a ne prepuštamo privatnim interesima, tj. ne predajemo ih u ruke bogatih i moćnih, onda nam treba drugačija, egalitarna ekonomska paradigma. S druge strane, ekološka pitanja često prisvaja desnica, koja, vođena mistikom krvi i tla, ugroženost životne sredine prevodi u ugroženost nacije. Čini se da je baš taj argument i ovde uzdrmao agendu vlasti – jer, kako tvrditi da danonoćno, bez spavanja, brinete o svojoj naciji, da branite njene interese i da stalno prokazujete izdajnike i strane plaćenike, ako toliko ljudi tvrdi da ste izdajnik i strani plaćenik baš vi? Nije neobično da velike patriote uništavaju svoju zemlju. Moglo bi se reći da je to i jedina stvarna nacionalistička agenda poslednjih trideset godina. Dovoljno je videti HDZ-ovu Hrvatsku, koja je na nedavnom popisu prvi put spala na manje od četiri miliona stanovnika, ili Srbiju danas, gde se na eksploataciji onoga što je ostalo, prirode i ljudi, udružuju vrlo partikularni lokalni krugovi i belosvetski mešetari koji nikada, za razliku od domoljuba, nisu krili da ih zanima samo profit. Ako je vlast shvatila da je konačno udarila u zid, šta su demonstranti imali da nauče – da nema idealnog političkog subjekta? Svi masovni protesti postavljeni kao „mi dole protiv njih gore“ uglavnom su koktel opredeljenja. Penzionerke, anarhisti, levi liberali, srednjoškolci ili „eko-četnici“ možda istovremeno izlaze na ulice, ali su njihovi krajnji motivi različiti. To se videlo i na primeru „žutih prsluka“ u Francuskoj, gde su se demonstranti često međusobno sukobljavali. Problem je taj vlažni san o nekakvom idealnom, čistom političkom subjektu koji će pobediti na izborima i zemlju svojim liderstvom – obično se sanja neki muškarac, obrazovan i lep za liberale, čvrst za desničare – odvesti u lepšu budućnost. Ta se bajka neće desiti, a prinčevima inače nije za verovati. Paradoksalno, najveća zasluga ove vlasti je što je svojim radom isprovocirala prvo jasno ideološko profilisanje političkih aktera u Srbiji. Fašisti u jednu kolonu, konzervativni nacionalisti u drugu, liberalni centristi u treću i, konačno, zeleno-leve opcije u četvrtu. Trideset i kusur godina je trebalo da se pojave ljudi koji zaista zastupaju leve politike, bez bremena devedesetih kada je etnonacionalistička kiselina uništila levicu. Toj novoj levici, koja se još oblači u nijanse zelenog, okolnosti su nametnute, pa će koaliranja s drugima s kojima ne dele viziju izvesno biti. Ali se njena energija ne bi smela iscrpsti samo u izbornom procesu i elektoralnim igrama, koalicijama i listama, što se već desilo Podemosu u Španiji, slovenačkoj Levici i zagrebačkoj platformi Možemo. Levica treba da učestvuje u institucijama, ali njen legitimitet i snaga ne mogu opstati bez aktivističkog uporišta. Ima li ovdašnja levica od koga da uči, s obzirom na istorijsku kompromitovanost leve ideje koju ste pomenuli? Upravo nam Čile nudi zanimljiv primer koji raskrinkava i našu situaciju. Gabrijel Borić dolazi na vlast na krilima masovnog pokreta koji sada traži konfrontaciju s neoliberalnim modelom, ali i drugačije leve politike od onih viđenih u Venecueli ili Boliviji. Čile je kroz borbu protiv desničarske diktature razvio te raznovrsne pokrete – od studentskih, urođeničkih do feminističkih – koji mogu stati iza jedne takve mlade levice. Jasno je da smo u sasvim drugačijoj poziciji u kojoj mi se čini da se Latinska Amerika oponaša na najgori način. Okretanje rasprodaji prirodnih resursa, dakle ekstraktivizmu, Srbiju gura s poluperiferije u krajnju kapitalističku periferiju otvorenu za globalnu eksploataciju koju omogućavaju vladajući koji će godišnju rentu potom raspodeliti među sobom istodobno naoružavajući policiju da batinom narod drži pod kontrolom. U tom procesu nestaju ljudi koje se brutalno ubija i sakati, ili baca u reke. Ako se Čile želi odaljiti od vlastite istorije, čini se da na Balkanu vidimo želju da se jedan dokazano destruktivni model sprovede do kraja. Rezultat je unapred jasan: opljačkana i pusta zemlja. Kolika je šansa da Beograd dobije gradonačelnika iz redova zeleno-leve opozicije? Sto godina nakon što je Beograd na prvim slobodnim izborima za gradonačelnika izabrao komunistu Filipa Filipovića, Zagreb je s velikom većinom izabrao levog kandidata Tomislava Tomaševića. Možda se to u aprilu desi i u srpskoj prestonici, dakle da se s malim zakašnjenjem proslavi ta stogodišnjica na doličan način. Ali, da ne sanjamo previše, formiranje zeleno-leve koalicije u Srbiji već daje razloge za nadu. Vlasti eksjugoslovenskih država su posle raspada promovisale tri politička stuba – nacionalno, privatno i integrisanje u globalno. Danas ih svi prihvatamo kao istorijsku neminovnost. Ko god da pobedi na izborima u aprilu, tvrdiće se da je tako moralo da bude, iako sad niko ne zna šta će se desiti. Da li smo skloni naknadnoj pameti? Na sastanku NATO-a deset dana pre pada Berlinskog zida niko nije govorio o rušenju zida i kolapsu Sovjetskog Saveza. Pad jugosocijalističkog horizonta doveo je do masovnog friziranja, kako istorije, tako i biografija. Nisu samo rakovački radnici otišli na sastanak s Miloševićem kao radnici, a vratili se u Rakovicu kao Srbi. Svi su se probudili kao Srbi, odnosno Hrvati, pa su onda morali da provere šta to znači – kockice, ikone, zgodno otkriće dede ili strica, ustaše ili četnika – da bi onda u komšiji i kolegi otkrili neprijatelja. Mislim da pre godinu dana niko nije video potencijalni početak pada vlasti u projektu Jadar, a danas je to opšte mesto medijskih i tviter-analitičara. Uz to, izbori u aprilu će se održati u drugačijoj geopolitičkoj situaciji nego pre godinu dana, a kamoli pre tri ili pet. Političari se mogu oslanjati na agencije za istraživanje javnog mnjenja, ali niko se nikome ovde nije zakleo na večnu odanost. Partijska knjižica je komad papira. Lako se cepa. Jedan događaj, jedna vest, jedan trenutak će učiniti da mnogi zaborave koga su podržavali juče i da brzo preuzmu novu društveno podobnu masku. Reč-dve o estetici – pored murala Ratku Mladiću osvanuo je mural Živojinu Mišiću, a jedan istoričar je rekao da bi Mišić Mladića verovatno streljao. Zašto se pojedinačne revizije zločina, žrtava, prošlosti, predstavljaju kao koraci unapred? Pomenuti murali, ikonografija hrvatskih navijača, litije u Crnoj Gori, porodične šetnje, sve to odražava jedno siromaštvo desničarske imaginacije. Perverzna je popularnost Ratka Mladića u Srbiji, kao i Slobodana Praljka u Hrvatskoj, Tuđmanovog generala kog bi malo ko video kao heroja da se nije medijski spektakularno ubio u haškoj sudnici. Ono što ih ujedinjuje jeste da su obojica ubijali muslimane. I stigla ih je kazna. Neoustaški i neočetnički trendovi zasnivaju se na negiranju kazne za masovne zločine – bilo partizanske ili haške kazne – i na patološkom fokusiranju na sam čin slobodnog, neograničenog ubijanja. To je ono što fascinira, to privlači sve te mlade, konfuzne ljude, ali i mnoge druge koji pevaju o ponavljanju Srebrenice. I to je ono što političari koriste aludirajući stalno na neki novi rat u kojem će se opet moći slobodno ubijati. U kojoj meri smo tu posebni? Nismo, jer su ti trendovi globalni. Čitav svet je ušao u postsocijalizam još osamdesetih. Francuska je tada imala snažnu, pa i dominantnu levu političku scenu koja danas postoji samo u tragovima. Posledice su vidljive – tamošnja predizborna kampanja vrvi od usklika o zaštiti države i nacije, o ugroženom identitetu. Gotovo niko, osim sve marginalnije levice, ne propituje postojeći ekonomski model i ne nudi alternativu, ali se uveliko ispituje ko je „pravi“ Francuz, a ko ne. Kad smo globalno uništili utopijsku ideju o zajedničkom radu za dobrobit svih, vratili smo se pojmu nacionalnog koji priziva fantazije o poreklu i iz njih izvlači transistorijske zaključke o misiji svake generacije. Ako sam Rumun, imam li veze sa carom Trajanom? Naravno! Ako sam Srbin, da li sam potomak cara Dušana ili čak cara Konstantina? Ako sam Hrvat, pa zar nisam direktno vezan s kraljem Tomislavom ili, zašto ne, Dioklecijanom? Ako sam Albanac, u mojoj krvi sigurno teče Teutina krv što me čini „autohtonim“ spram svim drugih neautohtonih? Pa naravno! Mislite samo na sve te Hrvate i Srbe uverene i oko toga posvađane da su pametni kao Tesla. I to samom činjenicom rođenja i bez ikakvog truda! Komedija. Često krvava. I, koliko god mi u akademskom radu dekonstruisali izgradnju nacije, pozivajući se na Benedikta Andersona i njegovu ideju „zamišljene nacije“, svakodnevno velika većina bira lepu fikciju porekla – kao i da zaboravi pretka koji se baš i ne uklapa u tu fantaziju o čistoj krvi. Vaš roman W (Kontrast) mapira uspon i pad levice od ’68. do danas, a zahvaljujući potonjem se danas i liberali i desničari predstavljaju kao branioci ličnih sloboda. Koji je manevarski prostor levih ideja u tom kontekstu? Bez obzira na ogorčenost spram neoliberalizma, mora se priznati da je osvojio srca mnogih. Do njegove pojave, država je odlučivala ko se školuje, kako se leči, koliko će da vam da, a koliko uzme. Neoliberalizam je ponudio slobodu ličnog izbora, kao na reklami. Kao da pojedinac već zna šta želi da bude, a država ne treba da se meša u njegove izbore već da obezbedi minimalne uslove za njihovo ostvarenje. U situaciji „stagflacije“ i krize socijalne države sedamdesetih godina, taj san o privatnoj inicijativi delovao je izuzetno primamljivo. Rezultat procesa je da smo svi mi postali neoliberalni subjekti, a sloboda izbora je teško breme, jer zahteva stalno potvrđivanje u izboru, što pak izaziva permanentnu anksioznost ili frustraciju kada izbor materijalno ne možete ostvariti. U toj konfuziji, današnji svet kao političko rešenje ne nudi emancipaciju, već aktualizaciju sebe kroz ono što imate, ako imate, što kupujete, ako možete, i što mora biti vidljivo drugima. Živimo li u vreme postideologije ili previše ideologije? Danas neretko i najrigidniji tradicionalisti vode izrazito postmoderan život. Krste se kad prolaze pored crkve, a u sledećem trenutku šmrču kokain i preko interneta naručuju prostitutke ili tetoviraju misteriozne kineske poruke. Ide se na Tinder ili Grajnder, ugrađuju se silikoni, ali se i pale sveće, slave slave, posećuje Međugorje, ili neguje određeni oblik bradica. Za svoj bi „identitet“ ubijali, a da ne znaju šta to zapravo znači. Istinski stranci samima sebi, maloletnici kojima upravljaju marketing, političari i klerici. Srećom su tu zastave s kojima mogu mahati. Srećom je tu sport da se sve te emocije majmunski izbace. Barem je to lako, a i teši. Da se razumemo, svi smo podložni kontradiktornim impulsima, ali oni koji ih ne osveste su plodno tle za manipulaciju što ima ozbiljne društvene i političke posledice. Na primer, kod protivnika vakcinacije se često ne radi o zatucanosti. Antivakseri kao proizvodi neoliberalizma i ideje individualnog izbora, od šopinga do mišljenja o crnim rupama ili bosanskim „piramidama“, ne žele da se vakcinišu, jer u vakcinama vide farmakomafiju koju poistovećuju upravo sa zlom neoliberalizma. Iako je teško očekivati čistoću u današnjim konfuznim okolnostima, destilacija ideja pokazuje da u svom tom haosu nema baš toliko puno vizija društva i međuljudskih odnosa. Opet se vraćamo na varijacije velikih modernih ideologija, konzervativizma, liberalizma i socijalizma. Konfuzija kao i ideološki kokteli postali su način vladanja u tzv. postideološkim vremenima. Ipak, sve se uvek razbija na pitanju nejednakosti i šta želimo učiniti po tom pitanju. Legitimizovati je pozivanjem na tradiciju i identitet kao desničari? Ili, kao liberali, pozivati se na vladavinu prava, spram kojeg smo svi kao apstraktni građani jednaki kako bi lakše progutali realnu potlačenost većine? Ili, ako ste istinski socijalisti, insistirati na jednakosti što priziva pitanje na kojem je rastao i urušavao se socijalistički pokret u 19. i 20. veku: kako je doista mislimo sprovesti u ovom svetu, u ovom veku? Stefan Slavković