Ne može im niko ništa

Između dva istražna procesa za ubistvo Olivera Ivanovića, koji se odvojeno vode u Prištini i Beogradu, čini se da postoje nepremostive političke smetnje u saradnji, ali i temeljne razlike u shvatanju motiva ovog zločina, pa posledično i pravcu traganja za nalogodavcima i izvršiocima ovog političkog ubistva. Ipak, postoje indicije da bi tu stvari uskoro mogle da se promene. Naravno, intervencijom trećeg, dovoljno obaveštenog i dovoljno moćnog aktera. Onog istog koji je poslednjeg meseca prošle godine, u dokumentu o uvođenju sankcija osobama sa severa Kosova, po osnovu Magnitsky akta, prvi put pomenuo i Ivanovićevo ubistvo. Srpsko Tužilaštvo za organizovani kriminal, naime, za učešće u atentatu ne sumnjiči nikoga sa optužnice specijalnog tužilaštva Kosova, a zbog klasifikovanja čitavog istražnog postupka kao „strogo poverljivog“ nije moguće saznati ni koji je tužilac nadležan za slučaj ubistva Olivera Ivanovića. Jednako tako, tokom protekle četiri godine, Tužilaštvo nije reagovalo ni na potencijalno interesantne informacije i događaje koji su makar delimično stizali i do najšire javnosti. Jedan od takvih događaja bilo je iznenađujuće hapšenje Podgoričanina Marija Miloševića, u Prištini jula 2018, koje je, kako NIN saznaje iz obaveštenih izvora u Kosovskoj Mitrovici, izazvalo veliku nervozu i pozornost u centrima moći na severu Kosova. Prema operativnim podacima crnogorskog Ministarstva unutrašnjih poslova, Mario Milošević važi za visoko pozicioniranog pripadnika „kavačkog kriminalnog klana“. Posle hapšenja na ulici u prištinskom naselju Kalabrija, na osnovu Interpolove poternice, a zbog sumnje da je počinio dva ubistva - Cetinjanina Radomira Đuričkovića oktobra 2016, i podgoričkog ugostitelja Miodraga Kruščića, u maju 2018, Milošević je isporučen Crnoj Gori početkom novembra 2019. U svom iskazu pred Osnovnim sudom u Podgorici Milošević je rekao da su ga istražitelji u Prištini ispitivali u vezi sa ubistvom Olivera Ivanovića i čak da su mu „nudili da prizna učešće u njegovom ubistvu“. Kako NIN saznaje u crnogorskom Specijalnom državnom tužilaštvu, u Podgoricu nije stigao nikakav zahtev iz Beograda za razgovor sa Mariom Miloševićem na temu Ivanovićevog ubistva. Makar možda u želji da saznaju zbog čega je baš on saslušavan povodom Ivanovićevog ubistva. Ipak, imajući u vidu da Tužilaštvo iz Beograda nije našlo za shodno da obavi razgovore ni sa Ivanovićevim najbližim saradnicima, onda je manje-više očekivana i njihova nezainteresovanost za Miloševićev iskaz i saznanja, odnosno za razloge njegovog boravka u Prištini, a još više za to ko mu je tamo pružao logističku podršku. Ali, da se vratimo na tezu sa početka teksta da su decembarskom odlukom o uvođenju sankcija za pojedince sa severa Kosova i sa njima povezane, Sjedinjene Američke Države pružile bar simboličnu, ako ne suštinsku podršku prištinskim istražnim organima. U prilog tome svedoči i činjenica da se neke osobe sa spiska američkog Ministarstva finansija pominju i u optužnici Specijalnog tužilaštva Kosova, a pride se u dokumentu Vlade SAD eksplicitno pominje i zločin ubistva Olivera Ivanovića. To je već, samo po sebi, napredak, jer do sada SAD nisu pokazivale veliku pažnju prema tom zločinu, a može se pretpostaviti da se SAD u to ne bi sada mešale da ne barataju pouzdanim informacijama. Zbog toga posebnu specifičnu težinu ima i činjenica da je Vlada SAD, uz braću Zvonka i Žarka Veselinovića i Milana Radoičića, sankcijama obuhvatila još deset njihovih bliskih saradnika - visokog oficira policije Kosova Željka Bojića i njegovog sina Andriju iz Kosovske Mitrovice, Sinišu Nedeljkovića, preduzetnika iz Zvečana i istaknutog člana SNS-a, Radovana Radića iz Zubinog Potoka, braću Miljojka i Miljana Radisavljevića, kontroverzne trgovce naftom iz Zubinog Potoka, Marka Rošića iz Kosovske Mitrovice, Radula Stevića, preduzetnika iz Zvečana, vlasnika firme Rad 028, Srđana Vulovića, vlasnika benzinske pumpe iz Leposavića, i Milana Mihajlovića Popa, takođe iz Leposavića. Za razliku od optužnice, koja se bavi jednim konkretnim zločinom, dokument američkog Ministarstva finansija obuhvata sve istaknute saradnike Radoičića i Veselinovića. Krajnje pojednostavljeno, oni bi se mogli podeliti u dve grupe. U prvoj su saradnici koji im pružaju logistiku, pomažu u finansijskim transakcijama i građevinskim poslovima, dok su u drugoj oni čije bi se veštine mogle svrstati u kategoriju specifičnih usluga. Ukrštanjem spiska ljudi čija imena se navode u optužnici Specijalnog tužilaštva Kosova sa listom američkog Ministarstva finansija, dolazi se do potencijalno interesantne podudarnosti – u oba dokumenta pominju se Zvonko Veselinović, Milan Radoičić, Željko Bojić, Marko Rošić i Milan Mihajlović. Pre bekstva iz Kosovske Mitrovice, Željko Bojić obavljao je dužnost šefa operative Direkcije Sever KPS, a pomenut je u optužnici Specijalnog tužilaštva Kosova kao saradnik i podređeni Milanu Radoičiću. Prema tvrdnjama ovog kosovskog tužilaštva, Marko Rošić tereti se za pomaganje u organizaciji ubistva, odnosno da je upravo on automobilom registarskih tablica KM-014, pratio Ivanovića. Iako ga nema među optuženima, ime Milana Mihajlovića iz Leposavića, u optužnici kosovskog Tužilaštva pominje se samo na jednom mestu, u svedočenju zaštićenog svedoka B1, koji je, kako je rekao istražiteljima, tokom 2017. i sam sarađivao sa Srpskom listom. Ovaj svedok rekao je, prema navodima iz optužnice, da je Mihajlović u tom periodu bio u svakodnevnom telefonskom kontaktu sa Milanom Radoičićem. Period o kome je reč je leto 2017, u vreme vanrednih parlamentarnih izbora na Kosovu, kada se dogodio napad bombom na stranačke prostorije opozicione Partije kosovskih Srba u Leposaviću. Isti svedok naveo je da mu je Mihajlović ozbiljno zapretio tokom jednog kasnijeg razgovora u kome je pomenut pokojni Oliver Ivanović, zbog čega je zahtevao da mu se obezbedi kuća. Izjavio je i da se, prema njegovim saznanjima, Mihajlović nije nalazio u Leposaviću 16. i 17. januara 2018, što mu je bilo čudno. NIN iz dobro obaveštenih lokalnih izvora saznaje da je Mihajlović u Leposaviću u to vreme slovio za glavnog eksponenta izmeštenih centara političke moći, kako ih je nazivao pokojni Oliver Ivanović. Nezvanično saznajemo i da ga Specijalno tužilaštvo Kosova sumnjiči za napad bombom na stranačke prostorije tamošnje Partije kosovskih Srba. „Posle svega, mislim da smo imali puno sreće što smo preživeli“, govori za NIN Aleksandar Jablanović, predsednik Partije kosovskih Srba. „Moj vozač je dva puta pretučen, pucali su na naše prostorije, bacali bombe, oglašavani smo u medijima i televizijskim spotovima za narko-dilere i izdajnike. Siguran sam da Oliver nije ubijen, to bi bio neko od nas.“ Jablanović za NIN tvrdi da su mu islednici kosovskog tužilaštva saopštili da ih je u periodu pre podizanja optužnice kontaktirao svedok, koji je tražio zaštitu a koji je navodno imao saznanja da je upravo Jablanović nalogodavac Ivanovićevog ubistva. „Rekli su mi da im je iskaz tog nazovi-svedoka bio potpuno neuverljiv i da će ga odbaciti, što je i normalno, jer je cela stvar potpuno sumanuta, ali su mi takođe kazali da je samo dan po pojavljivanju tog svedoka, samoinicijativno i sa ’ponudom za pomoć pri mom hapšenju’ kontaktirao nekadašnji visoki oficir KPS-a, Željko Bojić. I njegovu ponudu su takođe odbili“, precizira Jablanović. Sagovornik NIN-a kaže da je trenutno atmosfera na severu Kosova donekle izmenjena i da se u nekada monolitnom bloku oko Srpske liste naziru i prve pukotine i nesuglasice. Ističe i da lično ne veruje da iza Ivanovićevog ubistva stoji država Srbija. Seća se, međutim, vremena koje je Ivanović proveo u zatvoru i jednog indikativnog poteza vlasti, kome je bio očevidac. „Bilo je to vreme kada su se u Mitrovici dnevno organizovale demonstracije zbog Oliverovog hapšenja, sa početkom u 12.44. Posle nekog vremena broj ljudi koji bi se okupljali je počeo da raste, sa stotinjak u početku do 500-600 ljudi. Tada je Dušan Kozarev iz Kancelarije za Kosovo obavestio direktore javnih preduzeća iz Mitrovice i Zvečana da radnici u vremenu od 12 do 14 časova ne smeju da napuštaju radna mesta. Uradio je to sa namerom da spreči da protesti podrške Oliveru postanu ’previše’ masovni“, ističe Jablanović. Za grupu poslovnih saradnika Veselinovića i Radoičića, od kojih se za neke sumnja i da su finansijeri Srpske liste, a pre svih za Sinišu Nedeljkovića, vlasnika firme Metal iz Zvečana i Radula Stevića, formalnog vlasnika firme Rad 028, o čijem je uspehu u dobijanju poslova finansiranih od države Srbije NIN pisao u nekoliko navrata, čini se da se dobra vremena nastavljaju. Jednako dobro ide i Inkopu iz Ćuprije. Impresivnu svetleću reklamu te firme, čiji su vlasnici braća Veselinović i Radoičić, Beograđani odskora mogu da primete vozeći se preko Gazele od Sava centra prema Starom gradu. Ona verovatno treba da posvedoči da im američke sankcije ne znače ništa i da se u zemlji Srbiji sve nastavlja po principu bussiness as usual, kao da je sve sasvim normalno. A, sudeći po broju novih državnih tendera, koje dobija Rad 028, ali i glasno izgovorenog pitanja predsednika Srbije Aleksandra Vučića u Priboju: „Da li Novi Pazar put može da stigne da uradi sve poslove koje je dobio“ (Novi Pazar put je od januara 2021. u vlasništvu Inkopa), reklo bi se da je to tako. „Mislim da su izbori u aprilu ključni i da je to krajnji trenutak da se pre svega ljudima koji su se, koristeći politiku, obogatili preko svake mere, kako u centralnoj Srbiji, tako i na Kosovu i Metohiji, oduzme nelegalno stečena imovina“, govori za NIN Nenad Radosavljević, nekadašnji gradonačelnik Leposavića i vlasnik lokalne televizije Mir. Prema njegovim rečima, u suprotnom bilo koja naredna vlast da dođe, ta promena će biti beznačajna, jer će ljudi koji su se enormno obogatili i ako izgube političku zaleđinu i dalje imati vlast, onu finansijsku. „Već smo svedoci da nekada obični državni službenici, čak ne previše eksponirani, sada raspolažu imecima od pola miliona evra pa naviše. Bez temeljne lustracije i oduzimanja te imovine, Srbija nikako neće moći napred“, kategoričan je Radosavljević. On ukazuje i na već odmakli proces integracije, koji bi, prema planovima međunarodne zajednice, trebalo da se okonča potpisivanjem „pravno obavezujućeg sporazuma“, a taj posao čeka svaku novu vlast, kao obaveza bez koje neće moći da se nastavi proces evrointegracija. „U tom kontekstu, odlučujuće je važno da se tim pitanjem ne bave ljudi koji su neznalice ili ih cela ta priča ne interesuje previše jer ne žive ovde, i problemi Srba na Kosovu ih se ne tiču, što danas nažalost, jeste slučaj“, zaključuje sagovornik NIN-a. Dok prestonica dobija nove svetleće reklame vanredno uspešnih firmi, a Beograđani priliku da se sa savske obale dive akrobacijama pilota privatnih helikoptera koji sleću na krovove rečnih splavova istih vlasnika ili njihovih prijatelja, čini se da, kao i reke kroz Beograd, sve teče svojim tokom. Sve manje se, međutim, u javnosti govori o radu američke Agencije za međunarodni razvoj i finansiranje, čija je regionalna kancelarija u Beogradu svečano otvorena početkom prošle godine, kao deo sporazuma koji su u jesen 2020. u Vašingtonu potpisali Donald Tramp i Aleksandar Vučić. Još veći problem za zvanični Beograd je što su, prema obaveštenim izvorima, neke druge agencije iz SAD pojačale svoje aktivnosti na ovom terenu. S tim u vezi ima onih koji očekuju da bi spisak pojedinaca, na koje se odnose američke sankcije, uskoro mogao biti proširen još nekim imenima. Izvori NIN-a ne isključuju da bi na tom spisku mogao da se nađe i ministar policije Aleksandar Vulin, pre svega zbog optužbi Vladimira Kara-Murze da je Moskvi dostavio informacije o boravku ruskih opozicionih političara u Beogradu. Tim pre što je Kara-Murza, nekadašnji novinar, sada opozicioni političar, bio jedan od ključnih inicijatora donošenja ovog zakonskog akta SAD iz 2012, kojim se zamrzava imovina i zabranjuje ulazak u SAD svim pojedincima za koje Vašington proceni da učestvuju u kršenju ljudskih prava i da se bave organizovanim kriminalom i korupcijom. Mada bi, istini za volju, Vulina verovatno više od američkih zabrinule sankcije Kanade. Milan Radonjić