Brže, jače, gore

Rezultati u borbi protiv korupcije će biti vidljivi u najskorije vreme. Građani će videti da institucije rade svoj posao. Ključno pitanje za nas je ko je uzeo i kako da vratimo narodne pare… Institucije moraju da imaju u vidu da zaštićenih nema bez obzira na političku ili bilo kakvu drugu pripadnost. Ovim rečima je potkraj 2012. Aleksandar Vučić, prvi potpredsednik Vlade zadužen za borbu protiv korupcije i kriminala, već tad praktično najvažniji čovek nove vlasti, najavio da će borba protiv korupcije biti njen apsolutni prioritet. A za to je, bez sumnje, bilo mnogo razloga. O problemima Srbije sa korupcijom u poslednje dve decenije mnogo govore ocene i pozicije na čuvenom Globalnom indeksu percepcije korupcije (CPI) koji svake godine objavljuje Transparensi internešnel. CPI, u svetu najrespektabilnije sagledavanje percepcije korupcije, obuhvata gotovo sve zemlje i rangira ih (ocenjujući ih u rasponu od 0 - najlošija ocena, do 100 – idealna) na osnovu više paralelnih istraživanja. Prvi put smo se na Indeksu pojavili 2000, kao SR Jugoslavija. Zbog nasleđenog stanja Miloševićevog režima ocena je bila zastrašujuće niska – 1,3 (po novoj metodologiji to bi aproksimativno danas odgovaralo oceni 13). Vlast posle Miloševića uspevala je da tu ocenu svake godine popravlja. Iako spor, napredak je bio ohrabrujući. Sve do 2008, kada ocena nije nimalo popravljena, a i narednih nekoliko godina prošlo je bez ikakvog pozitivnog pomaka, sa neizbežnim štetnim posledicama po ekonomiju, pravni poredak i ugled zemlje. To je, pored ostalog, bio razlog zbog kog je u izbornoj utakmici dolazeća nova vlast proklamovala borbu protiv korupcije kao svoj apsolutni prioritet i to efektuirala izbornom pobedom. Dolaskom nove vlasti stvari se jesu počele menjati, ali ni blizu obećanjima. Nijedan CPI od 2013. do danas nije pokazao ni najmanji napredak. Čak ni stagnaciju, već sve brže i jače nazadovanje. Kontinuirano su beležene sve lošije ocene, pa je vrlo skromni broj bodova od 2013. do 2021. smanjen sa 42 na 38, uz pad na rang-listi za najmanje 24 pozicije, sa 72. na deobu od 96. do 101. mesta, sa Argentinom, Brazilom, Indonezijom, Lesotom i Turskom. U poslednjem, nedavno objavljenom CPI za 2021, Srbija je, na osnovu osam relevantnih istraživanja, zabeležila najlošiji rezultat u poslednjih 10 godina i sa 38 poena ima čak pet manje od proseka, 19 od evropskog i 26 manje od proseka zemalja EU! A da je stanje opskurno i bez CPI govori mnoštvo činjenica. Vlast je, uz veliki medijski publicitet, donosila antikorupcijske zakone, strategije, akcione planove, potpisivala i ratifikovala međunarodne antikorupcijske dokumente, učlanjivala zemlju u međunarodne antikorupcijske asocijacije. Ali sve to više liči na lošu glumu nego na ozbiljnu antikorupcijsku akciju, jer se zakoni izigravaju ili otvoreno krše, strategije ili akcioni planovi ne realizuju, obaveze preuzete potpisivanjem međunarodnih dokumenata ne poštuju. Velikom većinom državnih preduzeća rukovode ljudi od poverenja vladajuće stranke bez ikakvog valjanog pravnog osnova. Najveći projekti, umesto po zakonima o javnim nabavkama i o javno-privatnom partnerstvu, sprovode se po specijalnim pravilima, koja ljudi iz vlasti kreiraju za specijalne partnere. Ustavom i zakonom zajemčeno pravo javnosti da kontroliše raspolaganja javnim novcem i drugim resursima vlast je u praksi svela na nivo karikature a institucije, pogotovo tužilaštvo i Agenciju za sprečavanje korupcije, pretvorila u poslušnike čiji efekti delovanja su minorni. Sve to zajedno jeste krajnje depresivno, ali nije iznenađujuće. Protraćena decenija je neizbežna potvrda neprijatne istine – iluzorno je u našim uslovima očekivati rezultate u borbi protiv korupcije. U toj deceniji u Srbiji je, uz sistematsko kršenje Ustava, uspostavljen faktički režim u kom je vlast koncentrisana u rukama jednog čoveka i oko njega okupljenog veoma malog broja ljudi. A, sasvim je izvesno, da citiram jednog gotovo legendarnog borca protiv korupcije, dobitnika Nobelove nagrade za mir i osnivača Transparensi internešnela, Ariasa Sančeza – „korupcija će uvek cvetati u tmini režima koji koncentrišu vlast u rukama malog broja ljudi“. Pretpostavka, kausa sine qua non, uspešne borbe protiv korupcije je demontaža takvog režima.