Najezda krtica

Proizvodnja rude u Srbiji u toku naredne decenije prevazići će ukupnu proizvodnju u prethodnih sto godina, izjavio je lane na onlajn konferenciji Majning end enerdži Dragan Milošević, direktor firme Teragold, specijalizovane za projektovanje rudnika i dobijanje svih vrsta dozvola iz ove oblasti. NJegove reči potvrđuje karta naše države, sva istačkana kopovima i područjima gde se aktuelno vrše istraživanja rudnih resursa. Pa se rovari ili se to planira u Jadru, u Petlovači kod Šapca, u Valjevu na tri lokacije, delom i na teritorijama Mionice, Uba i Lajkovca, okolini Čačka, LJigu, Požezi, Rekovcu.., kad su bor i litijum u pitanju, dok je istočni region, sa Borom i Majdanpekom u središtu, usredsređen na iskopavanje bakra, srebra i zlata. „Pretvaramo se u rudarsku koloniju, kakva je nekad bila Indija, kojom su upravljale britanske kompanije“, ističe Sreten Đorđević, advokat, angažovan na zaštiti ekoloških prava građana. I, premda Zorana Mihajlović, ministarka rudarstva i energetike, često tvrdi da je Srbija suštinski rudarska zemlja, Đorđević podseća da to ni izbliza nije tako. I da je najveći potencijal za razvoj na područjima ugroženim budućim rudnicima - u poljoprivredi, turizmu, IT sektoru. „Na mestu hiljada hektara najkvalitetnijih poljoprivrednih površina ostaće krateri rudokopova i stotine miliona tona veštačkih planina rudarske jalovine. Ostaće mesečev pejzaž i zatrovana voda, zemlja i vazduh“, Đorđević upozorava. Nanovo. Narod je profilisao i glavnog krivca (pored države) za te nedaće, a to je Rio Tinto, sa izuzetno lošom reputacijom u svim zemljama gde je kročio. Međutim, ovaj australijsko-britanski gigant, kao i drugi strani „ulagači“, proboj prave preko desetak firmi čiji je posao da istraže budući plen svog „mentora“ i pribave mu potrebnu papirologiju. Ili i da ovo prodaju najplatežnijima. „Te mini-kompanije niču kao pečurke, sa osnivačkim kapitalom od maksimum 100 evra, a ponekad i svega 100 dinara. One imaju tek nekolicinu zaposlenih, od kojih su inženjeri listom povezani za kompanijama koje se bave eksploatacijom. Pravilo je da nemaju ništa u svom vlasništvu. Stoga je od njih vrlo teško naplatiti odštetu, ukoliko dođe do sudskog spora i spor se reši u korist tužitelja – oštećenog građanina“, kaže Đorđević. To su kompanije koje se preko noći mogu povući sa srpskog tržišta. Još jedan zajednički imenitelj tzv. satelita velikih stranih koncerna je i to što se veoma često stvaraju, pa gase, spajaju ili jedna drugoj pripajaju. Takođe, kao zakonski zastupnici pojavljuju se jedni te isti ljudi, pa je Jovan Grubin u ovom svojstvu bio i u okviru firme Litijum Li Balkan, i Litijum Li Eksplorejšn, i Asena Investment, i Adelvajs Mineral Eksplorejšn, dok je njegova najočiglednija spona sa Rio Tintom brat Nenad Grubin, zakonski zastupnik Rio Save do maja 2012, i naučnik koji je otkrio jadarit. Istu vrstu podozrenja budi i si-vi ovih firmi: Litijum Li Balkan, osnovan 2010. pod kapom Litijum Li Holdings ink, ušao je u proces prinudne likvidacije krajem 2017, a krajem sledeće izbrisan iz APR-a. Isti osnivač je formirao i Litijum Li Eksplorejšn 2010, kada i Litijum Li Balkan kome je Eksplorejšn pripojen 2013, da bi se i sam ubrzo ugasio. Geomin Konsalting d. o. o. Beograd, prisutan u Srbiji od 2015, nakon četiri godine menja naziv u Eurolitijum Balkan d. o. o. Beograd – Savski venac, a zatim i Eurolitijum Balkan d. o. o. Valjevo, zapravo menjajući samo adresu. Jovan Grubin se pojavljuje i pod zastavom konkurenta ili možda kooperanta Rio Tinta - Volt Risorsis Limitid, kao zakonski zastupnik Asena Investmenta, ali i Adelvajs Mineral Eksplorejšna u stoodstotnom vlasništvu Roana Patnaika, jednog od vlasnika Volt Risorsisa. Osim Grubina, u APR-u se često pominje i Pjotr Palkovski, osnivač Litijum Li Holdings ink, vlasnik udela u Geomin Konsalting d. o. o. Beograd, i vlasnik i direktor Euro Litijum ink, odnosno Euro Litijum Balkan, zajedno sa sinom Aleksanderom u poslednjem slučaju. Preklapanja ima i u zoni interesa, pa za istražne dozvole, istina, ne za iste lokacije na području Jadra Sever (na granici sa područjem Prostornog plana područja posebne namene Jadar) konkuriše kompanija Adelvajs Mineral Eksplorejšn, kao „satelit“ Volt Risorsis Limitida. U zoni interesovanja Meta Adelvajsa je i LJig, i Donja Mutnica kod Paraćina, a u planu je i podnošenje zahteva za vršenje istraživanja litijuma i bora na istražnom području Petlovača kod Šapca. Balkan Majning end Majnerals se usredsredio na Dobrinju i Pranjane kod Čačka, i Rekovac, spuštajući se ka jugu Vardarske rudne žile, koja dopire sve do Anadolije. Balkan Gold je nosilac prava na geološka istraživanja na istražom prostoru ležišta bora Piskanja kod Baljevca. Žitelji više sela u okviru istražnog područja Valjevsko-mionički basen zasad mogu da odahnu, budući da je Euro Litijum Balkan pod privremenom merom zabrane istraživanja, do okončanja upravnog postupka povodom zahteva meštana ovih sela da se kompaniji ne dozvoli obnavljanje istražnih prava, zbog štete koju je pričinila izvorištima pitke vode u valjevskom kraju. „Koliko će ovaj postupak trajati ne može da se pretpostavi, jer to zavisi od Ministarstva rudarstva i geoloških istraživanja koje ga vodi“, ističe Đorđević. Interesantan je, kako tvrdi sagovornik NIN-a, i način kako se finansiraju istražne aktivnosti pojedinih kompanija. „Iako formalno u skladu sa zakonom, u ova preduzeća se sliva ogroman novac stranih osnivača, koji ne prolazi čak ni kontrolu Narodne banke Srbije. Te se pare investiraju u angažovanje podizvođača, tj. malih rudarskih kompanija opremljenih mašinerijom za bušenje. One vrše terenska istraživanja i stvaraju uslove za dobijanje potrebnih dozvola. Sve to je ekstremno netransparentno, te je gotovo nemoguće utvrditi poreklo novca koji se ulaže u istraživanja“, kaže Đorđević. Po dobijanju dozvola, uskaču veliki igrači i nastavljaju posao. Prava meta inostranih kompanija, međutim, nije litijum, već bor, kao trajno isplativ element. „Litijum je već sada upitan, s obzirom na to da su litijumske baterije ekonomski neisplative za recikliranje, da se pokazalo da su nestabilne, potencijalno samozapaljive, i, najvažnije, da su pronađene nove efikasnije tehnologije poput grafenskih i natrijum-jonskih“, objašnjava Đorđević. S druge strane, bor je važan u proizvodnji stakla, i vezan je za sve industrije, od farmaceutske do tehnologija za osvajanja svemira. „Kad je Rio Tinto došao u Srbiju, a za nas se zainteresovao još 1997, misija kompanije bila je da pronađe bor, dok je na jadarit naletela slučajno, zahvaljujući ekipi stručnjaka sa Rudarsko-geološkog fakulteta u Beogradu, među kojima je bio Nenad Grubin“, Đorđević navodi. Uostalom, Rio Tinto je jedan od dva najveća svetska proizvođača bora, i nema nikakvog prethodnog iskustva sa preradom litijuma. Stoga je, prema Đorđeviću, eksponiranje litijuma (srpskog „kripnonita“), zapravo propagandni i marketinški trik. Poluistinite su i tvrdnje da bi se proizvodnja litijuma vezala za proizvodnju litijumskih baterija i električnih automobila u Srbiji. Jer prema dostupnim podacima, samo oko sedam odsto tog litijuma ostalo bi ovde, čak i kad bi pomenute fabrike bile otvorene. Sve ostalo bi bilo izvezeno, a mi od toga ne bismo imali praktično ništa. Litijum je sa borom skupa ušao i na listu elemenata od posebnog i strateškog interesa za Srbiju, prema izmenama Zakona o rudarstvu i geološkim istraživanjima, načinjenim isključivo u interesu multinacionalnih rudarskih kompanija, i od ruke lobista rudarskog sektora, koji to i ne kriju, kako kaže Đorđević. Tako je ovaj zakon postao ubica kompletnog zakonodavstva u oblasti prava zaštite životne sredine i osnovnih ljudskih prava građana Srbije. A sve u tandemu sa Zakonom o eksproprijaciji, premda je pod pritiskom prošlogodišnjih demonstracija on vraćen u prethodnu varijantu, takođe pogubnu po građane. I tom se varijantom, naime, „javnim interesom“ smatra eksploatacija bora i litijuma, dok je privatnim rudarskim kompanijama dat status korisnika eksproprijacije. Prema tim zakonskim rešenjima je i moguće pretvaranje poljoprivrednog zemljišta u građevinsko, ukidanje pristupa poljoprivrednim kreditima.., ali i to da se ucenama građani primoravaju da „dobrovoljno“ prodaju svoju imovinu. Rio Tintu, recimo. Ono što će za građane postati pakao, za rudarske kompanije će biti ostvarenje sna, ističe Đorđević. Edenski vrt koji je na najslikovitiji način opisao gorepomenuti Dragan Milošević: „Želim da imamo kompanije u Srbiji koje mogu da izmeštaju gradove i sela na neka bolja mesta.“ Biće i toga, ako Rio Tinto iskoristi mogućnost da podnese inicijativu za ocenu ustavnosti i zakonitosti Uredbe o ukidanju Uredbe o prostornom planu područja posebne namene za Projekat Jadar. Jer, Vlada je tu uredbu ukinula a da prethodno nije „anulirala“ Rešenje o saglasnosti na izveštaj o strateškoj proceni uticaja tog prostornog plana na životnu sredinu, kao pravnog osnova za donošenje prvobitne uredbe. Tako je Rio Tintu uskraćeno pravo na pravni lek, pa im je tako defakto ostavljena mogućnost podnošenja tužbe Ustavnom sudu Srbije. S tim u skladu, sasvim je moguće da će ovaj sud, kome obično treba pet godina da odluči po takvim vrstama predstavki, za samo nekoliko meseci utvrditi da je uredba stavljena van snage na neodgovarajući način, što bi dalje povuklo sledeće: predstavnici (bilo koje) vlasti bi izašli i rekli – mi smo ispoštovali volju naroda, ali sud je nezavisan i rekao je da Rio Tinto mora da nastavi da radi“, Đorđević je kategoričan. Slučaj bi postao paradigma sveopšte kolonizacije Srbije, jer rudna renta ne može da bude preduslov njenog napretka, ali ni sve zamišljene fabrike. Što se prvog tiče, ne samo da je iznos na ime eksploatacije rudnog bogatstva mali (5%, a odlukom Vlade bi mogao biti i manji kao u slučaju NIS-a), već se izračunava na osnovu iskazane neto dobiti preduzeća. Ukoliko bi se iskazivao manjak, dok god bi to trajalo, Srbija ne bi dobila ni centa. Poljoprivreda bi za to vreme nazadovala, zbog zagađenja vazduha, vode, zemljišta. Krajnje su upitne i izjave Vesne Prodanović, direktorke Rio Save, da će se sve raditi po najnaprednijim ekološkim standardima Internacionalne finansijske korporacije (IFC). Jer, strane rudarske kompanije nemaju tu obavezu, budući da su naši zakoni iznad inostranih korporativnih standarda, ali su i sami ti propisi u službi stranih investitora, kaže Đorđević. Osim toga, čak i moćni Rio Tinto ne poseduje tehnologiju koja bi mogla da zadovolji najnaprednije svetske standarde - kako proizvodnje i prerade, tako i zaštite životne sredine. Takođe, tih nekoliko stotina rudnika i istražnih područja kontroliše jedan rudarski inspektor, jedan geološki inspektor za oblast podzemnih voda i jedan geološki inspektor za čvrste stenske mase. Zašto bi onda Rio Tinto nestao iz Srbije, zadovoljivši se milijardom dolara odštete? Toj kompaniji ovo ne pada na pamet, uveren je naš sagovornik. Rio Tinto je došao da ovde ostane i ostvaruje profit od milijardu dolara godišnje! Slično žele i satelitske rudarske firme sa početka teksta. Želi ih, na štetu svojih građana, i Vlada Srbije, odbijanjem da uvede dugoročni moratorijum na primenjena geološka istraživanja, eksploataciju i preradu bora i litijuma. Dragana Nikoletić