Čitajte!

Taman sam mislio da neću više o književnim nagradama, kad pre neki dan čuh da postoji još jedna, Beogradski Pobednik, da je daje grad, i da pobedniku donosi, za naše uslove, dosta novca, za ugled još ne znamo, sasvim je nova. Razmatranje bih počeo tezom da je čitanje dobro, prvenstveno da bismo se opismenili, a onda i da bismo se zabavili, oplemenili, uživali, razmišljali itd. Druga teza bi mi bila da književne nagrade nisu takmičenje, već marketinško sredstvo i svrha im je promocija, ali ne pojedinog pisca ili dela, nego čitanja kao plemenite ljudske aktivnosti koja je u opadanju, jer nestane li čitalaca neće biti potrebe za književnošću. Poruka nagrade treba da je jasna: Čitajte! Najbitnije oko nagrada je da proizvedu što veći medijski hajp, a za svako nagrađeno delo, vrednost priznanja je samo onolika koliko mu je pomogla da nađe put do svojih čitalaca, tj. koliko ljudi, ponukano njom, nagrađenu knjigu pročita i potom preporuči nekom drugom. U svim drugim pogledima svaka nagrada je samo mišljenje nekolicine ljudi, ništa više. Kad za Nobelovu nagradu ne znamo tačno kojim se kriterijumima vodi, čak ni da li oni koji glasaju čitaju knjige, o ovima jedne male nacije ne vredi ni pričati. Nikada ne postoji garancija da je nagrađeno remek-delo, ali državi koja nagrade finansira ne treba da bude bitno da li je to „dobra“ ili „loša“ književnost, jer pretpostavka da postoji bolja i lošija književnost znači da postoji bolji ili lošiji čitalac, a čak i ako postoji, to za državu ne važi, državi smo svi jednaki. Osim toga, kao manje bitno ali u zemlji kao naša ne i beznačajno, nagrade obično nose sa sobom i pare, najčešće državne, koje odu nekom književniku, a kako od pisanja ne može da se živi i pisci su nam većinom sirotinja, sevap je udeliti im, grehota je i sramota da nam taj značajan esnaf bude na ivici egzistencije samo zato što nam je jezik mali a država još manja. Sve te državne pare koje idu u književnost to je zapravo sića, ukupno kad se saberu, mrvice sa stola kulture koja jede mrvice sa stola na kom se deli budžet. Nagrada, smatram ja, treba da bude nekolicina i treba da su raznovrsne, a svaka će biti po nekome dobro dodeljena, po nekome loše, ali sve je to u redu dok privlači pažnju na čitanje. S vremenom će se sve iskristalisati, kakva je koja nagrada, kakva koja knjiga, kakav je ko pisac, i kakva nam je književnost - nešto će opstati, nešto će progutati zaborav, tako to biva. Čak bih se usudio da kažem da nije ni bitno ko u žiriju sedi, Mika ili Pera, bitno je da na sajtu svake nagrade, što kod nas uglavnom nije slučaj, bude dostupna biografija članova žirija, da čitalac zna ko su ti ljudi, pa da sam proceni da li da veruje njima ili nekim drugima iz nekog drugog žirija. Ja bih rekao da je svetska praksa dobra, da u žiriju prvenstveno treba da sede oni koji knjigu daju publici: knjižari, bibliotekari, oni poznaju i književnost i čitaoca, zatim izdavači, prevodioci, profesori književnosti, radio novinari (ljudi koji čitaju iz nekog razloga slušaju radio), reditelji koji knjige ekranizuju, pa i hobisti, dakle influenseri iz književnih grupa i klubova i književni kritičari, dakle svi oni koji su postigli da im određeni segmenti čitalaštva veruju. Piscima je tu mesto najmanje od svih, oni se u promociju čitanja slabo razumeju, ali to je samo moje mišljenje. Takođe mislim da u žirijima za nagrade niko ne treba da sedi predugo, besmisleno je da isti ljudi predugo kreiraju književni ukus. One zabrinute za profanizaciju književnosti bih umirio mišljenjem da uvek ima dela za koja, čak i ako nisu iz tvog filma, ne možeš da kažeš da nisu odlična i da takva dela na duže staze nađu put, ostanu upamćena i čitaju se sa nagradama ili bez njih. Sve sam ovo napisao samo da bih apelovao na onoga ko u aprilu, kad se na izborima ili kakogod ratosiljamo ove vlasti, preuzme vođenje Beograda od njih, neka zadrži ovu nagradu, neka je, neka ostane, nema veze što je ova budala ustanovila, kad već postoji dajmo joj šansu, svaka je nagrada, makar kod nas, u nekom trenutku bila politička, pa su neke opstale, a opstaće i ova ako je onaj ko je dodeljuje bude vodio pošteno. I nema zašto da nam bude žao državnih para, za književnost društvo sramotno malo odvaja.