Sistematsko uništavanje beogradskog izvorišta

Poslednje decenije 19. veka, sa oko 40.000 stanovnika, Beograd je još važio za „varoš“ koja je imala težnju ka modernizaciji. Put ka Evropi značio je i postojanje jednog modernog sistema za vodosnabdevanje, što se pred srpske geologe postavilo kao ozbiljan zadatak. Zajedno sa inženjerom Oskarom Smrekerom, domaći geolozi, poput Svetolika Radovanovića, istraživali su prostor gde je najpogodnije formirati izvorište. Nakon brojnih stručnih analiza i istraživanja, odabrali su ono najperspektivnije – Makiš. Prateći model bečkog vodovoda izgrađenog 1876, Beograd je skoro dve decenije kasnije, 1892. dobio svoje prvo izvorište podzemnih voda, ujedno i prvo ove vrste u Srbiji za centralizovano snabdevanje stanovništva. Danas, stanovnici milionskog Beograda piju, osim podzemne, prerađenu savsku vodu, kao i onu „mešanu“. Kako objašnjava hidrogeolog i penzionisani profesor na Rudarsko-geološkom fakultetu Univerziteta u Beogradu Zoran Stevanović, zbog opadanja kapaciteta takozvanih reni bunara, koji su korišćeni u vodosnabdevanju, i očekivane ekspanzije grada, osamdesetih godina prošlog veka je počeo da se vrši pritisak za uvođenje sistema za preradu rečne savske vode. „Od tada je savska voda u našim čašama, bar kada govorimo o polovini potrošača u Beogradu. Druga polovina pije i dalje podzemnu ili ’mešanu’ vodu, pošto je sada napravljen takav sistem da jedna drugu sustižu u postrojenju u Makišu. I mi imamo tu vodu koja je slabijeg kvaliteta. Ona je sanitarno potpuno ispravna, kontroliše se uredno i redovno, ali to više nije ona voda koja je prirodno prečišćena u vodonosnim slojevima i zahvaćena bunarima“, objašnjava profesor Stevanović. Prvi „napad“ na ovo vodoizvorište desio se upravo ranih osamdesetih godina, nezgodom na ranžirnoj stanici za kretanje teretnih vozova. Te 1984. nekoliko vagona se prevrnulo i iz njih je iscurila jedna veoma opasna supstanca, ksilol. Pokušali su da 45 tona ksilola saniraju, i delom su uspeli u tome. Međutim, on je krenuo kao balon kroz podzemlje da gravitira ka reni bunarima. Postojali su navodi da ksilol nije stigao do bunara, ali posle toga nije ni vršeno merenje njegove koncentracije. A zna se da je bilo šta, što se radi na prostoru Makiša, potencijalno opasno za ove reni bunare. Sa „napadima“ se ni posle toga nije stalo. Aktuelno pitanje izgradnje metroa na Makiškom polju, kao predvorja za podizanje novog naselja, dalo je povoda za brigu – šta će biti sa najbitnijim beogradskim vodoizvorištem? Institut za vodoprivredu „Jaroslav Černi“ uradio je 2013. studiju Podzemne i površinske vode vodosnabdevanja Grada Beograda. Ta studija predstavalja osnov Elaborata o zonama sanitarne zaštite, koji je usvojilo Ministarstvo zdravlja godinu dana kasnije i na osnovu njega donelo Rešenje o određivanju zona sanitarne zaštite na administrativnoj liniji grada Beograda, čime su one izmenjene. Kako stoji u istraživanju u okviru projekta „Ka kolaborativnom upravljanju”, nove granice su unete u Plan upravljanja vodama sliva reke Save (2014), čime je omogućena i legitimisana intenzivna izgradnja područja. Sporno u vezi sa studijom bila je nepoznanica kako je došlo do ideje za njeno iniciranje, ali i to što je ostala nedostupna javnosti sve do javnog uvida u Plan detaljne regulacije dela Makiškog polja. „Prva zona zaštite nalazi se neposredno pored samog bunara. Druga, prema našim propisima iz 2008, znači da kap podzemne vode treba da pređe putanju od 50 dana. Dotle se povlači linija. Teoretski, linija druge zone sanitarne zaštite iza ovih bunara bila bi otprilike sredinom Makiškog polja. Treća podrazumeva da u roku od 200 dana ne sme da stigne zagađivač do samih bunara i ona ima najmanje restrikcija, pa je dozvoljena kontrolisana gradnja, ali ne i deponovanje otpada ili narušavanje zaštitnog sloja pri površini terena“, objašnjava Stevanović. Ranije je skoro čitavo područje Makiša bilo u drugoj zoni sanitarne zaštite, što je podrazumevalo zabranu gradnje i aktivnosti koje bi predstavljale pretnju po vodoizvorište. Upravo je Elaboratom o zonama sanitarne zaštite Ministarstva zdravlja, a na osnovu studije Instituta „Jaroslav Černi“, ova zona sužena. „Oni su, navodno, to uradili na osnovu rezultata da pomenuti ksiloli nisu detektovani u bunarima. Ali niko ne garantuje da su uzimani redovno uzorci, da li je on ipak došao, naravno u blažim koncentracijama, do bunara. Dakle, Institut je na osnovu toga što se zagađenje, navodno, ne bi pojavilo u roku od 200 dana, i na bazi hidrodinamičkog modela koji nije prošao proces validacije od strane stručne komisije, povukao zone i primakao ih obali Save. Time su otvorena vrata za izgradnju. Slična stvar je i sa Surčinskim poljem gde je umesto mogućnosti formiranja infiltracionih basena za veštačko prihranjivanje vodonosnih slojeva predviđen stadion“, upozorava Stevanović. Zbog planiranog metroa, koji podrazumeva pobadanje šipova čak 13 metara u dubinu, podnete su od strane Departmana za hidrogeologiju Rudarsko-geološkog fakulteta primedbe na Studiju o proceni uticaja na životnu sredinu za liniju beogradskog metroa. „To znači da će oni ući u vodonosni sloj. Ako se to desi, narušiće se režim i otvaraju se mogućnosti da se infiltriraju razni zagađivači sa površine. Čak i da to ne bude problem, ono što je sporno jeste grad koji se planira na toj lokaciji, zbog čega se metro i pravi. Ako je planirano naselje od 36.000 ljudi, tu se višestruko povećava rizik od kontaminacije“, naglašava sagovornik NIN-a. Povodom aktuelne situacije sa Makiškim vodoizvorištem kontaktirali smo sa Institutom „Jaroslav Černi“. Na pitanje o značaju vodoizvorišta Makiš i pretnjama koje izaziva sužavanje zona sanitarne zaštite, NIN-u je rečeno da je reč o važnim temama na koje se „ne može kvalitetno i sadržajno zadovoljiti kratkim odgovorima“, te da nisu u mogućnosti da se posvete davanju odgovora. Veliki broj odluka donetih u vezi sa beogradskim najstarijim i najznačajnijim vodoizvorištem odlikuju netransparentnost, protivrečnost i nepoverenje javnosti u rad institucija. Deo Makiškog polja, koji je već decenijama zanimljiv investitorima, zahvaljujući pomeranju zona sanitarne zaštite voda, ušao je u planove i učinio da gradnja bude omogućena. Kako objašnjava Ana Graovac iz Nove planske prakse, ideja da pomenuti deo Makiškog polja postane deo planirane intenzivne urbanizacije je sporna, budući da nedostaju studije opravdanosti koje bi pokazale da je to Beogradu zaista neophodno. „Reč je o nečemu što nije provereno. Ne postoje studijska dokumentacija i analize. Kada bi se jedan ozbiljan grad odlučio da jedan tako veliki deo zelene površine pretvara u urbano područje, godinama bi se radile analize o tome da li je opravdano ili ne. Kod nas se to radi naprečac“, navodi Ana Graovac. Istražujući hronološki pregled razvoja Makiša kroz integralnu prizmu, kako objašnjava arhitektica LJubica Savković, pokazalo se da se odluke o prostornom razvoju donose zapravo daleko pre nego što je javnost imala makar i formalnu priliku da se u njih uključi, kroz procedure ranog i javnog uvida u planove detaljne regulacije. „Suštinski, javnost je u prilici da ’se izrazi’ po pitanju tehničkih aspekata detaljnih planova, dok se suštinske odluke o prostornom razvoju i planiranju donose daleko pre i daleko od očiju javnosti“, kaže ona. Urbanističko planiranje podrazumeva učešće javnosti tokom izrade urbanističkog plana na početku i kraju procesa kroz rani javni uvid i javni uvid, uz javne sednice, koje znače učešće i prisustvo svih zainteresovanih građana na jednom mestu. Za vreme pandemije virusa korona, u periodu od 26. oktobra do 27. novembra 2020. trajao je javni uvid u Nacrt plana detaljne regulacije dela Makiškog polja. Javna sednica održana je 15. decembra 2020, dok je plan usvojila Skupština grada Beograda 29. decembra 2020. Podsećamo da su druga polovina javnog uvida i javna sednica održani u uslovima veoma striktnih epidemioloških mera, uključujući i zabranu okupljanja. „Ništa se nije prilagodilo novonastaloj situaciji. Moglo je da se organizuje dosta toga onlajn ili da se građanima preko interneta približe rešenja. Mnogo ljudi je zainteresovano za sudbinu Makiša i hteli su o tome da diskutuju na javnoj sednici. A onda je Komisija za planove Skupštine grada Beograda zaključila da zbog pandemijskih uslova ne može svako da prisustvuje, pa su ograničili da tu bude jedan čovek po primedbi. Tako je smanjen broj onih koji mogu da raspravljaju na javnoj sednici, što je protivzakonito, ali takva odluka je još uvek na snazi“, dodaje Graovac. Posledica je da javnost o svemu nije obaveštena na pravi način. Za naše sagovornice poseban je problem i to što su izjave zvaničnika netačne i upitne, te dovode javnost u zabludu, nastojeći da je „pacifikuju i još više isključe iz procedura“. Beogradski vodovod je prošle godine raspisao javni poziv za izradu studije o opravdanosti izgradnje vodoizvorišta na Velikom ratnom ostrvu. Ovakav potez naišao je na zid otpora, posebno ljudi od struke koji su gotovo saglasni da je reč o apsurdnoj ideji i pokušaju da se javnost umiri. Iva Marković iz inicijative Pravo na vodu kaže da prebacivanje teme i zamena teza nisu novi metod zataškavanja ekološke štete. „To vam je kao da posečete celu šumu i uništite ceo ekosistem na jednom području, a onda se slikate na akciji sađenja novih stabala na drugom mestu i pravite se da ste time anulirali problem. To u prirodi ne funkcioniše na taj način, nema adekvatne nadoknade kada jednom uništite prirodno dobro, zato su zaštita i preventivno delovanje u ekologiji ključ za zdravu okolinu i u ovom slučaju, za bezbednu vodu stanovništva Beograda“, ističe Iva Marković. Goran Sekulić iz Svetske organizacije za zaštitu prirode objašnjava da vodeni resursi ne mogu da stoje na raspolaganju gde god i kako god hoćemo. „I da ima dovoljno vode na području Velikog ratnog ostrva, valjda bi bilo razumno da i njih čuvamo i dobro razmislimo kako ćemo ih sačuvati u situaciji kada je dostupnost vode krajnje neizvesna i nepredvidiva. S druge strane, to je jedna od retkih zelenih površina u gradu, zaštićeno je područje. Što se tiče Makiša, potpuno je neodgovoran pristup da izlažemo riziku proveren vodni resurs i da se nadamo da ćemo možda negde druge naći dovoljno vode“, poručuje Sekulić. I profesor Stevanović podseća da se tako zamagljuje suština i da uz očuvanje Makiša, ako se već traže nova vodoizvorišta, njih bi trebalo tražiti uzvodno, ka ušću Drine u Savu. „U svakom slučaju, neće Beograd ostati bez vode ako mu Makiš upropaste, ali će ona biti sve nekvalitetnija i skuplja. Prerada rečne vode košta, ona nije prirodno prečišćena i neće biti onog kvaliteta kakvog bi trebalo da bude. Zato čitavu ovu ideju sa Makišem treba zaustaviti, pa bar tu liniju metroa sa kojom su počeli da se igraju da izmeste na plato, da je izmaknu od Makiša i ostave ga na miru“, zaključuje Stevanović. Zbog planirane trase metroa i gradnje naselja na Makiškom polju inicijativa Pravo na vodu obratila se i Gradu Beogradu, ali odgovore do objavljivanja ovog teksta nisu dobili. Privatizacija izvora, otimanje zona vodoizvorišta, reka, nasipa, potoka i drugih vodnih dobara, trend je već nekoliko decenija, ali i nešto protiv čega glas dižu mnogi pojedinci i ekološke inicijative i organizacije. Kada su 22. novembra 2021. prve mašine stigle na Makiš i označile početak izgradnje metroa, brojna ekološka udruženja i grupe građana zajednički su ustali protiv ovog projekta. Kada institucije zakažu, ekološke organizacije istrajavaju u nameri da odbrane osnovne ljudske potrebe i prava, pa i prava na čistu i zdravu vodu. Aleksandra Popović