Kolege, zašto ćutite

DŽevdet Ajaz i Ali Ahmed Jaafar Mohamed su politički disidenti iz Turske, tj. Bahreina. Zajedničko im je to da pripadaju obespravljenim manjinama u svojim državama porekla, kao i da su njihove države porekla bez ikakve sumnje prožete autokratijom i progonom političkih neistomišljenika. Dele i istu etiketu - terorista i podrivač ustavnog poretka - i isto iskustvo – besomučno su mučeni od strane bezbednosnih službi svojih zemalja. Takođe, obojica su osuđeni u odsustvu bez ikakvih garancija prava na pravično suđenje. Ajaz i Mohamed se ne poznaju, i verovatno se nikada neće ni upoznati. Verovatno nisu ni čuli jedan za drugog, i svako muči svoju muku u svojoj zemlji, gde trunu u zatvorima sa ljudima poput njih - ljudima koji su se usudili da se bore za ljudska prava u svojim zemljama. Međutim, ono što je krajnje neuobičajeno i što predstavlja još jednu tačku povezivanja ovih mučenih ljudi jeste i to što su spas pokušali da pronađu u Republici Srbiji. Ajaz 2017. godine, Mohamed 2022. godine. Nažalost, zajedničko im je i to što ne da nisu dobili zaštitu od Srbije, već ih je i ta ista Srbija poslala nazad direktno u ruke dželata. Ono što ih donekle razlikuje jeste to ko je bio njihov krajnji dželat u Srbiji – Nela Kuburović je potpisala put u pakao Ajazu, dok je Maja Popović potpisala možda čak i smrtnu kaznu Mohamedu. DŽevdet Ajaz U aprilu 2001. godine, u Dijarbakiru u Turskoj, prodavac kancelarijskog materijala i sekretar minorne kurdske političke partije PAK, DŽevdet Ajaz, lišen je slobode od strane pripadnika Odeljenja za antiterorizam i odveden je u njihovo ozloglašeno sedište. U narednih 10 dana, DŽevdet Ajaz je, bez mogućnosti komunikacije sa spoljnim svetom preživeo: udarce pesnicom, šamare, šutiranje, pendrečenje; podvrgavanje „palestinskom vešanju“ i električnim šokovima po genitalijama i bradavicama; polivanje hladnom vodom iz creva pod visokim pritiskom; stalne pretnje pogubljenjem i tako dalje. Nakon 10 dana, sa povezom na očima, potpisao je priznanje koje je bilo jedini dokaz da je svojim delovanjem podrivao ustavni poredak Turske i da je terorista. Osuđen je na 15 godina zatvora. Malo pred potvrđivanje presude pred drugostepenim sudom, pobegao je iz Turske. Ali Ahmed Jaafar Mohamed Ali Ahmed Jaafar Mohamed, protivnik autokratskog režima u Bahreinu, lišen je slobode 2007. godine zbog svog, kako to obično i biva, terorističkog delovanja protiv ustavnog uređenja Kraljevine Bahrein. Kao i DŽevdet Ajaz, tokom lišenja slobode prošao je sve vidove mučenja koji su karakteristični za režime poput Bahreina. Kao i Ajaz, osuđen je, s tim što je njegova kazna bila daleko ozbiljnija – doživotni zatvor bez uslovnog otpusta. Uspeo je da pobegne 2013. godine i da narednih osam godina živi kao begunac u različitim zemljama. Na pogrešnoj adresi si potražio pomoć… Pošto su lišeni slobode u Srbiji na osnovu politički skrojenih Interpolovih poternica, započeti su njihovi postupci ekstradicije. Jednostavnije rečeno, u rukama sudija i tužilaca Srbije našle su se sudbine žrtava teških kršenja ljudskih prava. Te sudije, i ti tužioci, bili su u obavezi da tokom ispitivanja tzv. pretpostavki za izručenje u Tursku/Bahrein ocene čitav niz materijalnih i proceduralnih stavki kako bi doneli odluku zasnovanu na srpskim zakonima i Ustavu, ali i na osnovu čitavog niza međunarodnih konvencija kojima se mučenje apsolutno zabranjuju. Držao je Ajaz govor pred sudijama Višeg suda u Šapcu i Apelacionog suda u Novom Sadu o tome kako to izgleda biti politički disident i šta su mu radili pripadnici policije u Dijarbakiru. Pričao je o tome i Mohamed, a bogami i pisao je iz ćelije Okružnog zatvora u Beogradu. Ajaz je sve isto ponovio i pred Kancelarijom za azil, i kao neko ko je sedeo pored njega tokom saslušanja u postupku azila, mogu da vas uverim da ni ja, a verovatno ni službenik Kancelarije za azil, nismo dobro spavali u narednim danima. Mohamedu ta mogućnost (traženja azila), nije ni data. Ajazova ekstradiciona bitka trajala je dosta duže od Mohamedove, ali ishod je na kraju bio isti. Sudije i tužioci viših sudova i tužilaštava u Beogradu i Šapcu, kao i sudije i tužioci apelacionih sudova u Beogradu i Novom Sadu, nisu našli za shodno da navode o mučenju uopšte uzmu u obzir. Bili su gluvi na navode o frakturama, električnim šokovima, batinama i drugim aktima koji dehumanizuju ljudska bića, a nisu smeli. Ustav, zakon i konvencije im to ne dozvoljavaju. Ne samo da im ne dozvoljavaju da ignorišu navode o zlostavljanju, već naprotiv - nameću im obavezu da spreče da se žrtve zlostavljanja ili potencijalne žrtve zlostavljanja nađu u rukama zlostavljača. NJihova obaveza je bila da nikada ne dozvole da se Ajaz i Mohamed izruče svojim zemljama porekla. NJihova obaveza je bila da odbiju izručenje. Pošto diplomirani pravnici sa položenim pravosudnim ispitom i višedecenijskim iskustvom, koji su se zakleli da će biti čuvari Ustava i ljudskih prava sadržanih u njemu, i koji sebe nazivaju sudijama i tužiocima, nisu imali sluha za ljude kojima je struja puštana kroz genitalije i kojima su lomili ruke i noge, sudbina Ajaza i Mohameda je prešla u ruke ministarki pravde – Nele Kuburović i Maje Popović. Sa osmehom i spokojem na licu, Nela Kuburović je objasnila novinarki Insajdera da je rešenje o ekstradiciji koje je potpisala jednostavna stvar koja traje manje od sat vremena. Maja Popović se još uvek nije izjasnila da li je uživala dok je potpisivala rešenje o izručenju, ali mislim da je uspela da obori rekord svoje prethodnice jer je rešenje potpisala pre svitanja i radnog vremena, a sve kako bi privatni avion bahreinske vlade što pre odleteo sa aerodroma „Nikola Tesla“. Kao da su znali kakav će biti ishod postupka odlučivanja ministarke pravde. Ajaz i Mohamed poslati su u pakao sa avionskim kartama u jednom pravcu. Nada umire poslednja… Stavljajući nakratko u stranu profesionalne i moralne karakteristike „nezavisnih“ sudija, „samostalnih tužilaca“ i ministarki pravde, tamo negde u nekoj Ženevi i u nekom Strazburu sede neke sudije Evropskog suda i članovi Komiteta protiv torture, koji su na slučajeve Ajaza i Mohameda gledali na nešto drugačiji način od pomenutih individua. Kada već mučenje koje su prošli turski i bahreinski politički disident nije zabrinulo nadležne instance u Srbiji, pravni zastupnici potražili su pomoć od međunarodnih tela. Komitet protiv torture je rekao Srbiji da ne izruči Ajaza dok njegovi članovi ne pogledaju malo bolje ono što ona nije htela, dok je isto to u slučaju Mohameda rekao Evropski sud za ljudska prava. Pravno rečeno, Srbiji je naređeno privremenim merama, koje su jače od svake presude suda ili potpisa Nele Kuburović ili Maje Popović, da ne izruče Ajaza i Mohameda do okončanja postupka pred navedenim telima. Privremena mera i njeno poštovanje pravno su jači od svake domaće odluke, od svake strane investicije i od svake političke partije na ovom svetu. Barem bi tako trebalo da bude. Dana 25. decembra 2017. godine, ignorišući privremenu meru Komiteta protiv torture, Srbija šalje u Tursku DŽevdeta Ajaza. Malo više od četiri godine kasnije, Ali Ahmed Jaafar Mohamed prinudno je vraćen u Bahrein. Šta dalje… Za Ajaza i Mohameda je igra završena. Iako je Komitet 2019. godine utvrdio da su Ajazu povređena prava, on lično od toga nema ništa. Isto će biti i u slučaju nesrećnog Bahreinca kada Evropski sud nađe povredu člana 3 (koji zabranjuje torturu), a možda (nadam se ne) i člana 2 koji štiti pravo na život. Ono što posle njihovih žrtava ne bi smelo da ostane isto jeste da u nekim budućim slučajevima, sudije, tužioci i osobe poput Nele Kuburović i Maje Popović, koji su u saučesništvu uništili dva ljudska života, ne smeju više nikada da odlučuju o nečijim pravima i obavezama, a pogotovo ne o tome da li će neko biti vraćen tamo gde ne bi smeo. Kako na čelu ministarstva pravde obično završi neko po političkoj liniji, osećam suvišnim da pozovem da se sada smeni ministarka Popović. To se valjda podrazumeva. Ipak, sa dva pitanja ću završiti svoje pisanije: „Da li će postupajuće sudije i tužioci snositi u najmanju ruku disciplinsku odgovornost od strane Visokog saveta sudstva i Državnog veća tužilaca?“ Drugo pitanje usmereno je na strukovna udruženja – Društvo sudija Srbije i Udruženje tužilaca Srbije: „Da li ste spremni da, u borbi za nezavisno, samostalno i profesionalno pravosuđe, otvorite pitanje odgovornosti vaših kolega sa kojima delite člansku kartu vaših udruženja?“