Privremeno odsutan

Možda DŽozef Bajden izbegava da pomene ime svog prethodnika čak i kada govori o njemu, ali to ne menja mnogo činjenicu da američki predsednik prvu godinu mandata završava neslavno. I borba sa pandemijom i nestašice i nezaposlenost i problemi sa migrantima i neispunjena očekivanja, sve je to snašlo čoveka u koga su se polagale tolike nade, a demokrate tvrdile da će zaustaviti propast zvanu „trampizam“ i vratiti zemlju na pravi put. Ime Donalda Trampa pak, uprkos svim tim obećanjima, a i svim potonjim napadima, pa i uprkos suđenjima njegovim pristalicama zbog napada na Kapitol hil, nije nestalo, već je sve prisutnije u gotovo svakoj političkoj polemici, a posebno kada je reč o predstojećim međuizborima u novembru. I predsedničkim izborima za nešto manje od tri godine, na kojima bi republikanski kandidat mogao da bude favorit, uprkos svemu. Bajden je obećao da će izvući zemlju iz krize koju je doneo kovid, da će to uraditi do početka ove godine, da će ekonomiju postaviti na noge. Ništa od toga se nije dogodilo, što zbog prirode pandemije koju niko nije mogao da predvidi, što zbog uspešnog republikanskog otpora njegovim potezima, što zbog nespremnosti demokrata za ovako komplikovane okolnosti. Doći na vlast u tako teškom trenutku i uz tolike neizvesnosti nije bilo lako, a imalo je i svoju cenu, ona se pokazala u padu popularnosti, koja je dospela do 41 odsto pre prve godišnjice. Ono što se u predizbornoj kampanji činilo mogućim, obećanje o ujedinjenju nacije i prevazilaženju podela, ispostavilo se manje mogućim u prethodnoj godini. Inflacija, nezaposlenost, siromaštvo, samo su produbili razlike i rastuće nezadovoljstvo. Bajden nije uspeo da progura mnoge svoje zakone, jer je nailazio na snažan otpor republikanaca, nije uspeo da se izbori za program koji bi pomogao obrazovanje, brigu o deci, borbu protiv klimatskih promena, nisu mu prošle reforme u policiji. Niti da se izbori sa migrantskom krizom na meksičkoj granici i da ostvari obećanje da će se porodice spajati. Povlačenje iz Avganistana pokazalo se kao potpuno pogrešna odluka, talibanske vlasti vratile su se u punoj snazi, a Bajden je ostao da snosi posledice tih slika koje su tako razorno delovale na ugled Amerike u svetu, a i njegov lični kod kuće. Sve je to išlo naruku Trampu, koji je sa neskrivenim zadovoljstvom posmatrao kako se lepe reči i obećanja njegovog prethodnika pretvaraju u prah, a njegove pozicije poboljšavaju. I to uprkos tome što su ga pre samo nešto više od jedne godine napuštali njegovi najbliži saradnici i što su mu svoj glas uskratili mnogi partijski prijatelji. Ali nezadovoljni njegovom tadašnjom politikom i ponašanjem, nisu očekivali ovakve probleme koji su snašli Bajdena. Osim toga, pokazalo se da 40 odsto birača smatra da Bajden nije legitimni predsednik, to nije dobar znak za izbore za Kongres ove godine, zbog kojih demokrate imaju razloga da brinu. A Tramp da se raduje, jer bi mu mogli otvoriti vrata za sledeće izbore. On ne prestaje da se ponaša kao čovek koji je samo na pauzi, obilazi zemlju, drži govore, dok su njegovi partijski drugovi još aktivniji, u devetnaest država u kojima su na vlasti već menjaju izborne zakone, ne bi li obezbedili lakšu pobedu. Mnogo je još vremena do sledećih izbora, ali obe su strane već u ozbiljnoj kampanji. Možda se više ne radi toliko o tome ko će biti naredni pobednik, koliko o tome hoće li ta pobeda stišati strasti. A strah i nezadovoljstvo građana rastu. U takvom trenutku nije od koristi ignorisati protivnika, izgovoreno njegovo ime ili ne, on je tu. I dobro se čuje, a i vidi. Ivana Janković