Era Angele Merkel nije okončana

Nemačka će se tokom 2022. privikavati na to da je posle 16 godina vodi novi kancelar. Ali to ne znači da je era Angele Merkel okončana. Nemci će - kao i Evropljani - živeti s njenim nasleđem; i ma koliko da je sa svih strana bila hvaljena kao pouzdan lider, istorija na kraju prema njoj možda neće biti tako blagonaklona. U doba kad svet prolazi kroz brze, fundamentalne promene, Nemačka i Evropa propuštaju da zauzmu odlučni novi kurs. Iako je Merkelova uspela da izbegne brojne katastrofe, njen preterani oprez je mnoge druge probleme verovatno pogoršao, kao u slučaju finansijske krize u Grčkoj. Osim toga, mnoge sporovozne krize s kojima se Nemačka suočava - poput demografskih izazova, tehnološke stagnacije, klimatskih promena i rastuće nejednakosti - nisu rešavane, usled čega su se u međuvremenu pogoršale. Svakako da će budući istoričari isticati pouzdani krizni menadžment Merkelove, njen oprezan liderski stil i naviku da sasluša sve strane pre nego što donese neku odluku. Ali će s istorijske distance takođe biti jasno i da je bila neka vrsta jednooke kraljice u zemlji slepih. U vreme dok je Evropa išla iz krize u krizu, nije se izdvajala zato što je bila sposobna da predvidi razvoj situacije, nego zato što je drugima u njenom okruženju nedostajalo liderskih sposobnosti. Merkelova nije bila politički vizionar. Započevši svoj kancelarski mandat nakon što je teškom mukom porazila dotadašnjeg kancelara, socijaldemokratu Gerharda Šredera, nikada nije ni pokušala da sprovede radikalne mere liberalizacije kakve je, zajedno sa svojom Hrišćansko-demokratskom unijom (CDU), tokom kampanje za izbore 2005. obećavala. Bilo da su uzrok tome izborne kalkulacije ili istinski manjak ideološke posvećenosti, strateška ambicija bolno je nedostajala i u nastavku njene političke karijere. Isto se može reći i za njenu ulogu u Evropi. Iako pozdravljana kao velika Evropljanka, njen pristup kriznom menadžmentu često je razotkrivao manjak evropske solidarnosti. Često je donosila unilateralne odluke ne konsultujući se sa saveznicima ili ih ne uključujući u proces, kao što je učinila kada se odrekla nuklearne energije ili podržala Severni tok 2, gasovod koji vodi od Rusije do Nemačke i, zaobilazeći Poljsku i Ukrajinu, te zemlje čini podložnijima pritisku Kremlja. Osim toga, tokom brojnih kriza evrozone, Merkelova je činila najmanje što je mogla kako bi Evropska unija ostala netaknuta, i tako propuštala prilike za sprovođenje promena koje su ovom bloku neophodne kako bi postao stabilniji i egalitarniji. Na mnoge načine, njeno pouzdano, ali bilo kakve vizije lišeno, liderstvo predstavljalo je produženje paradoksa karakterističnog za čitavo posleratno razdoblje. Nemci su dugo preferirali neagresivno liderstvo oličeno u čuvenom izbornom sloganu Konrada Adenauera „Bez eksperimenata“ (ili onom Merkelove „Znate me“). Alternativa tome je, iz nemačke vizure, prizivanje političkih rizika u stilu francuskog predsednika Emanuela Makrona ili političkih igara kojima je pribegao bivši britanski premijer Dejvid Kameron pristajući na održavanje referenduma o britanskom izlasku iz EU. Mada žudi za progresom i prepoznaje potrebu da se reformiše, Nemačka zazire od odlučnih promena. Kancelarski mandati Adenauera, Helmuta Kola i Merkelove (koji su, zbirno uzevši, na vlasti proveli 46 godina) oličavaju nemačku čežnju za političkom stabilnošću, duboko ukorenjenu nakon turbulentnog perioda od 1910. do 1950. Posleratni kancelari koji nisu gajili toliku averziju prema riziku, poput Vilija Branta i Šredera, jedva da su sastavili nešto više od jednog mandata. Posledica takvog stanja jeste zemlja nesposobna da sprovede program dugoročnih reformi. Preovlađujući stav može se sažeti u sloganu „ako nije pokvareno, nemoj ga popravljati“. Kad se potreba za promenom pravca više ne može ignorisati, Nemci slede princip koji je formulisao Tankredi Falkoneri, lik iz romana Leopard Đuzepea Tomazija di Lampeduze: „Ako želimo da sve ostane kakvo jeste, sve će morati da se promeni.“ I zaista, nemački politički centar veruje da već živi u najboljem od svih mogućih svetova. Održanju takvog stava, manifestovanog kao kombinacija kolektivnog poricanja i inercije, doprinosi nemački federalizam - kompleksna ravnoteža između centralne vlade i vlada 16 saveznih pokrajina, međusobno vrlo različitih po veličini i ekonomskim kapacitetima - te sistem javne uprave koja tek treba da kroči u 21. vek. Uprkos tome što teži stagnantnom stanju, Nemačka pod Merkelovom jeste ostvarila izvestan napredak. Pod njenim liderstvom stopa nezaposlenosti opala je s preko 11 odsto 2005, na tek nešto preko tri procenta 2019. I mada je to delom zasluga tržišnih reformi poznatih kao Hartz IV koje je inicirao Šreder, Merkelova je uspešno nadgledala zatezanje tržišta rada i rast veći od registrovanog u većini nemačkih evropskih partnera, iako i dalje manji od onog koji su u tom periodu imale Sjedinjene Države. Pa ipak, ukupni rast i podaci o nezaposlenosti skrivaju tamniju sliku. U današnjoj Nemačkoj jedno od petoro dece odrasta u siromaštvu. Socijalna mobilnost je među najnižima u okviru OECD. A nejednakost je uvećana do te mere da 10 odsto populacije sada poseduje 56 procenata ukupnog bogatstva, dok oni iz donje polovine lestvice raspolažu sa samo 1,3 odsto. Na međunarodnom nivou, pak, Nemačka nastavlja da širom EU izvozi štetnu politiku oštre štednje, čime doprinosi potkopavanju rasta i opadanju životnog standarda u dobrom delu južne Evrope. Na domaćem terenu Nemačka propušta da se pripremi za budućnost. Prema OECD-ovom indeksu digitalizacije, zemlja zaostaje za mnogim članicama te organizacije. Javne investicije su takođe manje nego u drugim evropskim zemljama, čime se donekle može objasniti i zašto su nemačke stope emisije ugljen-dioksida po glavi stanovnika i dalje tvrdoglavo visoke. A na globalnom nivou rekordni nemački spoljnotrgovinski suficit za posledicu ima dramatične makroekonomske disbalanse, koji predstavljaju potencijalnu opasnost za ionako krhku evrozonu, te indirektno ugrožavaju i nemačke dugoročne ekonomske interese. Nemačka, dakle, pati od Reformstau - nagomilanog spiska mera čija se primena dugotrajno odlaže, ili još nisu ni usvojene. Problem je očigledan ne samo u javnoj upravi i digitalizaciji, već i na planu delovanja protiv klimatskih promena, u infrastrukturi, obrazovanju i socijalnoj zaštiti. Reforme u svim ovim oblastima nisu u zastoju zbog nedostatka novca - Nemačka je uoči pandemije konstantno beležila budžetski suficit, a i dalje je u stanju da novac pozajmljuje po negativnim kamatnim stopama - već zbog odsustva političke volje za suprotstavljanje etabliranim interesima i duboko ukorenjenim ideologijama. Nemačkoj je hitno potrebno dalekovido, strateško vođenje politike. Nova vlada mora da osavremeni stil liderstva kako bi zemlju trgla iz samozadovoljstva. Nemačka mora da investira u digitalizaciju i borbu protiv klimatskih promena, stabilizuje evrozonu podrškom većim investicijama u dužničke zemlje, te razvije koherentnu spoljnu politiku, u koordinaciji s evropskim partnerima. Sve to neće biti lako. Povećani izdaci za borbu protiv klimatskih promena, digitalizaciju i socijalnu zaštitu nailaziće na prepreke u vidu takozvane „dužničke kočnice“, zakonske obaveze da budžet bude uravnotežen. Ali ova pravila mogu da budu revidirana i prilagođena kako bi se otvorio prostor za veća ulaganja. Slično tome, iako će pokušaji da politika evrozone postane fleksibilnija naići na snažne političke otpore, nemačko ministarstvo finansija je već demonstriralo kako je, pod pravim okolnostima, moguć zajednički EU dug. Konačno, uspostavljanje koherentne spoljne politike unutar EU će uvek biti težak zadatak, posebno kad uključuje potrebu da se znatno više izdvaja za potrebe odbrane. Ali rastuće međunarodne tenzije ne ostavljaju drugog izbora nego da se više pažnje posveti ostatku sveta, onom koji se prostire izvan Evrope. Nova nemačka vlada mora da pokaže da je spremna da se s ovim izazovima direktno suoči. Alternativa tome je još jedan period stagnacije, kakav sebi više ne mogu da priušte ni Nemačka ni Evropa.