Užasi iz devedesetih

U novogodišnjem tekstu na temu televizijskih vrhunaca 2021. godine najavljena je mogućnost zasebnog osvrta na seriju Osice (Yellowjackets, Showtime), neupitnog hita i miljenika kritike, čija prva sezona je u tom trenutku bila blizu kraja. Potom se u januaru desila i Netfliksova serija Arhiva 81 (Archive 81), pa pre nekoliko dana i iznenađenje u vidu španske Ferija: Najmračnija svetlost (Feria: La luz más oscura), takođe u produkciji Netfliksa, koju ćemo zbog pune pažnje i dovoljnog prostora morati da ostavimo za neki od narednih brojeva – nažalost, pošto poput prva dva naslova sadrži mešavinu horor/devedesete koja bi ih povezala u prirodnu analitičku celinu. Postoji još jedna veza – autori sve tri serije prethodno su bili scenaristički učesnici ili tvorci priličnih hitova: Ešli Lajl i Bart Nikerson (Osice) Narkosa, Rebeka Sonenšajn (Arhiva 81) serije Momci (The Boys), dok Agustin Martinez i Karlos Montero u CV-jevima imaju Elitu. Skrušeno priznanje: autor teksta propustio je sav taj minuli rad, a posebno se sramoti zbog Narkosa koji je nekako uspeo da ostane zanemaren u inflatornoj televizijskoj ponudi. Ima onaj Sajnfeldov postmodernistički stand-up nastup na kraju ili početku jedne epizode kada u najboljoj tradiciji obzervacionog humora kaže otprilike: „Da li vam se ikada desilo da gledate epizodu serije, minutaža polako curi, i sa panikom u glasu shvatite: 'Neće stići!'?“. Jer, radi se o jednoj od uznemirujućih „kraj prvog dela“ prevara, kada scenaristi sitkoma u nekoj od odmaklih sezona počinju da prave dramaturške egzibicije, a razmaženi gledalac želi da dobije zaokruženu celinu na kakvu je navikao. Etička obaveza nameće da se u vezi serije Osice odmah prijavi problem. Naime, cela prva sezona zapravo je uvod u sledeću što znači da su autori bili a) sigurni da u rukama imaju nešto značajno i b) ubeđeni da današnji televizijski gledalac nema problem sa gotovo potpunim nedostatkom isplaćene investicije, pre birajući dugoročnu kamatu na štednju. Godina je 1996. i ženski fudbalski tim, prvakinje regionalne gimnazijske lige, seda u privatni avion (plaćen od strane oca jedne igračice) kako bi otputovao na nacionalni turnir koji se održava na kraju školske godine. Avion pada negde u kanadskim planinskim bespućima (valjda je liga zapravo kontinentalnog karaktera, po uzoru na seniorsku) i petnaestak preživelih za početak čekaju spasioce, da bi se ubrzo prešlo na neprijatni odabir između tvorenja samoodržive zajednice i dugog pešačenja do civilizacije. Od odraslih osoba je u životu ostao samo pomoćni trener, dok muški rod predstavljaju još dvojica sinova poginulog prvog trenera. Žene su u primetnoj većini, a nisu ni naivne po bilo kom osnovu, budući da se radi o maturantkinjama. Zatim skačemo u sadašnjost – što je postupak koji će tokom cele prve sezone pre prekidati tok misli nego osvežavati pažnju gledaoca – i upoznajemo se sa četiri glavne junakinje čiji su životi četvrtinu veka nakon incidenta i dalje određeni njegovim, od strane autora strpljivo skrivanim, dramskim vrhuncima. Šona (Melani Linski/Sofi Nelis) sada je domaćica, majka maturantkinje, u braku sa dečkom pokojne najbolje drugarice i kapitenke tima (kojeg je skandalozno „fasovala“ mesecima pre nesreće – a ni on se nije previše bunio dok je kapitenka čuvala nevinost); Taisa (Toni Sajpres/DŽasmin Savoj Braun), nekada kostolomka iz odbrambeme linije, danas je kandidatkinja Demokratske stranke za senatsko mesto, u teškoj i naizgled beznadežnoj predizbornoj kampanji protiv opakog republikanskog muškarca; Natali (DŽulijet Luis/Sofi Tačer), alternativka katastrofalne porodične situacije koja između dva treninga puši travu sa ostalim gubitnicima, biće pokretačica radnje u sadašnjosti, izašavši iz centra za odvikavanje od zavisnosti u želji da reši navodno samoubistvo starijeg trenerovog sina, njene planinske simpatije; Misti (Kristina Riči/Samanta Hanrati), društvena izopštenica i ekonom tima (dakle, osoba zadužena za donošenje vode i odnošenje blatnjavih dresova), koja u okolnostima preživljavanja shvata da konačno doseže bitnost, kao jedina sa nekakvim medicinskim znanjem – dvadeset i pet godina kasnije zatičemo je kako i dalje sanja da bude punopravna članica ekipe, dok radi kao medicinska sestra u staračkom domu i u slobodno vreme sluša „true crime“ podkaste te češlja tinder ponudu. Likovi koji nisu – ili možda ipak jesu? Saznaće oni koji budu gledali drugu sezonu - živi napustili čari prirode zapravo su uzbudljiviji i inspirativniji za tumačenje, poput Loti, šizofreničarke čiji je otac zakupio nesrećni avion, ili bogomoljke Lore Li, čija uverenost u samo jednu postojeću istinu mora slutiti na nevolju (i ne, ona nije, uprkos trenutnim narativnim datostima, negativac, već hipnotišući lik čija bezgrešnost crta teren za akciju sa tragičnom greškom). No, gde je horor, osim što prva, izuzetno nasilna scena serije sugeriše na nekakav Gospodar muva razvoj događaja, sa uspostavljenim plemenima i ritualima (odugovlačenje sa razmatranjem te najave nas i dovodi do one sajnfeldovske panike)? U sadašnjosti, junakinje su opterećene javno nikad potvrđenim glasinama o kanibalizmu – ceo konstrukt toliko podseća na film po istinitom događaju Preživeli (Alive) da ga autori preventivno uključuju u jedan dijalog - koji im je sačuvao živote, pa ipak, sredovečna linija priče čist je triler. U prošlosti, međutim, Loti ubrzo ostaje bez lekova te ćemo shvatiti da njena šizofrenija nikada nije bila umišljanje nemogućeg već uspešno predviđanje nadolazećeg užasa, uz osećanje nečega pogrešnog što bi moglo postojati na lokaciji pada aviona. Kao da stvarnost ne daje dovoljno izazova... Misti - čiji odabir imena bi mogao biti posveta rediteljskom debiju Klinta Istvuda naslova Play Misty for Me, o usamljenosti koja vodi u opsesiju – sekirom amputira trenerovu zdrobljenu nogu. Postupak je neophodan i rešenost pohvalna, dok u isto vreme svi svedoci čina moraju da obrade shvatanje da je nesrećnica koju su do tada jedva primećivali osoba vredna druge vrste pažnje, od samoodbrambenog tipa. Horor je, dakle, rafalan – pogađajući naše strahove od ljudi, prirode, nepoznatog... Ipak, kada se radi o hororu, jedan dobro usmereni hitac mnogo je svrsishodniji od nekontrolisanog sipanja municije, pa nam kao kvalitet serije ostaje nekoliko dobro raspisanih i igranih (mlada postava bolja je od starijih verzija – sa akcentom na DŽulijet Luis) likova i odnosa u 1996. godini, uz veštu trilersku konstrukciju iz 2021. Iako smo, zapravo, gotovo izloženi dvema serijama koje se međusobno guše, rezultat jeste dovoljno zarazan da želite još – barem u vidu sledeće epizode, ako ne cele sezone. A žal za mladošću provedenoj ili protraćenoj tokom devedesetih je kod sredovečnih uživalaca televizijskog programa obavila ostatak posla. Za razliku od serije Osice i njene delte tema koja se sliva do umereno nezanimljivog mora, kao međustanice, ko zna, možda uzbudljivog okeana punog čudesa, Arhiva 81 ima usmereniji, mada naoko haotičan, tok. Tridesetpetogodišnji filmski arhivar i konzervator Den (Mamudu Atije), sveže ostavljen od strane devojke i sa jednim prijateljem u životu, autorom horor podkasta snimanog pred živom publikom, u formi bliskoj pozorištu (serija je, usput, bazirana na podkastu) biva sazvan u sedište misteriozne korporacije. Lice korporacije, sredovečni gospodin sa južnjačkim naglaskom, što je uvek zlokobno (Martin Donovan, znan nam iz filmova Hala Hartlija), nudi mu da za honorar od sto hiljada dolara provede nekoliko nedelja u izolovanoj kući, u brdskom obližju NJujorka, vraćajući u život na desetine video kaseta nekako preživelih nakon požara u kojem je nestala njujorška višespratnica 1994. godine. Materijal na kasetama delo je studentkinje Melodi (Dina Šihabi), namenjen doktorskoj tezi na temu sociološke istorije jednog urbanog džepa. Ali, zašto baš ta zgrada? I zašto baš Den, čija je kuća, zajedno sa celom porodicom, takođe nestala u požaru a otac, kako će nam Melodini snimci na kraju prve epizode otkriti, bio njen psihijatar? Puno toga valja prihvatiti kao neminovnost - počevši od kamere koju Melodi nosi u svim za to prirodnim a još više u neprirodnim situacijama – jer je Arhiva 81 i sama konstruisana poput doktorata, sa nadom da će postojanje biti opravdano pomeranjem dramske discipline kojoj pripada makar neznatno unapred. Rezultat napora je vešto podsećanje na uzore od Rozmarine bebe do Danteovog Pakla dok, na nesreću autorke, strah ili uznemirenost gledaoca obično moraju doći iz iluzije novog iskustva. Majk Flanagan, recimo, bilo pervertirajući literarne klasike (Ukleta kuća na brdu) ili gradeći celinu na žanrovskim temeljima (Ponoćna misa), u jednom trenutku razmišljanja o sinopsisu uvek neizbežno skreće putem priče o ishodištima pojedinačnih ljudskih sudbina, zatim ih šireći na društvenu analizu sa ideološkim ali nikada dnevnopolitičkim pretenzijama. Tom postupku odgovarajuće, već godinama koristi iste glumce, povremeno osvežavajući ansambl, nalik upravniku pozorišta koji ne odstupa od svog stilsko-programskog pravca. Autorka Arhive 81 dela obrnutim putem, započevši od kompleksnih biografija likova, čime ih postavlja u konstrukt pojačane stvarnosti, da bi se u drugoj polovini priča slila ka žanrovskom rukavcu - konkretno, hororu na okultne teme. Moglo bi se zaključiti da u Flanaganovom slučaju imamo potragu za katarzom kroz likove, dok bi u Arhivi 81 katarza bila ciljana na školskiji način, putem priče. Kako god, i u Flanaganovom opusu i u Arhivi 81 primenjeni su dramski postupci višeg nivoa u odnosu na onaj iz Osica, usmeren prevashodno ka ekonomskoj nameri višegodišnjeg rastegnuća priče/priča do pucanja, kada gledaoci nastavljaju sa praćenjem iz navike, barem dok ne pronađu novu igračku. Poređenje je zgodno za zaključak: dok su Osice igračka kakva se mota po rukama i rastura – na radost roditelja, koji bivaju ostavljeni na miru – sve do trenutka kada kontejner postane njena sledeća adresa stanovanja, Arhiva 81 je od estetski prefinjenijeg tipa ne pretereno privlačnog za igru, pre nego što zauzme svoje večno mesto u ćošku police.