Predizborne čarolije

Predsednički izbori se bliže, a napetost raste. Bliže se i svi ostali izbori, naravno, ali predsednički nas nekako uvek obraduju više od ostalih. Tu se glasa za neku konkretnu osobu, prosto vidiš tačno kome delegiraš da na pet godina predstavlja zemlju u svetu i da deli ordenje zaslužnim građanima. Nije to neka posebno bitna funkcija, pa se za tu fotelju onomad kandidovao čak i Dragan J. Vučićević, ali nekako nam je draga. I šteta što nije bitnija. Čak i u Ustavu lepo piše da je predsednik Republike Srbije u principu potpuno nebitan, ali lepo je da ga imamo i da može za to mesto da se kandiduje bilo ko, ali baš bukvalno bilo ko, pa i Vučićević. Dobro, ne piše to baš tako u Ustavu, piše malo drugačije, ali svodi se na isto - predsednička funkcija je gotovo ceremonijalna, a da ne bi bila baš skroz ceremonijalna, dato je predsedniku da bude i vrhovni komandant Vojske Srbije, mada se čini da su tu malo računali ili sa tim da neće biti rata ili, ako se to baš desi, da u tom momentu predsednik neće biti Toma Nikolić ili, ne daj bože, Toma Mona. Ako ste zaustili da kažete „pa sjajno, koja bleja od posla, hoću i ja tako!”, u pravu ste. Zato za mesto predsednika i jeste tolika otimačina svaki put, pa i sada. Do izbora ima još dva meseca, a mi smo već dobili gomilu kandidata. Ima ih raznih i uglavnom za sada nisu upečatljivi. Na svu sreću tu su i oni malo živopisniji, između ostalih, i Miša Vacić. Ako vas to podseća na prošlost - kada se za predsednika kandidovao Nikola Šećeroski - znači na nešto bizarno, razmislite još jednom. Mesto predsednika je u stvari potpuno u skladu sa kapacitetima Miše Vacića. Ustav ga ograničava da bilo šta uprska, što će reći ne može ništa da pokvari. Samo da ne izbije rat, tu baš nismo sigurni šta bi mladi Miša uradio, ali nadajmo se da neće da izbije rat u narednih pet godina. Ako bi Miša Vacić ikad postao nešto bitno u ovoj zemlji, bolje je da bude i predsednik nego premijer, ministar ili direktor Elektroprivrede Srbije. Ovo poslednje posebno, jer bez preterivanja, pravili bismo mi u tom slučaju Miću Grčića od blata, kao on struju u TENT-u. Vacić je, dakle, izašao s kandidaturom, deo opozicije isturio je Zdravka Ponoša, šuška se da će biti kandidovani i Vojislav Šešelj i Milica Zavetnica, Dačić je odustao od kandidature ispred Socijalističke partije Srbije, a naprednjaci još uvek ćute. Ne znaju, kažu, da li će sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić ponovo biti kandidat. Velika je neizvesnost u pitanju, jer je Vučić i prošli put jedva prihvatio da nam bude predsednik. On sve kao neće, a mi „ma ’ajde, šta ti je“ i on kao „a dobro, ’ajde, kad nema niko bolji, evo ja ću“. Ali, videli ste kako se to završilo. On kao predsednik morao je da radi gomilu poslova koji nisu u njegovoj nadležnosti kao predsednika, ali jesu u njegovoj nadležnosti kao Aleksandra Vučića i onda smo mu zamerali što izlazi iz svojih ustavnih nadležnosti. Što je malo nezahvalno jer nam je, ipak, ukazao tu čast da nam uopšte bude predsednik. I sada ako odustane od trke za drugi mandat, teško da mu možemo zameriti. Ako mora da bude predsednik uz striktno poštovanje Ustava, čemu sve? Može li Srbija tako da napreduje i bude lider u regionu, svetu i svemiru? Odgovor znate. I ne morate da odgovarate.