„Prave“ i „lažne“ patriote

Mesecima se već pravi „foto-robot“ kandidata koji bi na predsedničkim izborima 3. aprila mogao da porazi aktuelnog predsednika Srbije. To nije trebalo da bude neko koga ljudi nužno vole, već neko koga makar mogu da podnesu, neko ko bi sakupio najmanje negativnih ocena u anketama. Trebalo je da to bude neko ko u sebi sažima građansko i nacionalno, koga mogu da prihvate i levi i desni i liberalni, neko ko je pristojan i odmeren, a patriota. Trebalo je, drugim rečima, naći nekog ko nit smrdi nit miriše, nekog neutralnog poput neutralnog stika protiv znojenja. Mesecima, takođe, slušamo o tome kako ideološke razlike nisu važne zbog toga što je aktuelna vlast zarobila institucije, uspostavila klijentelističko-kriminalni sistem i da ju treba maknuti da bismo uopšte mogli da se bavimo politikom kako valja. S obzirom na to da je SNS uz pomoć SPS-a unakazio javni prostor, da je obesmislio političko i društveno, kulturno i institucionalno, s obzirom na to da je državu zadužio do neba i da se bavi kupovinom glasova i svoju moć održava krađom, malverzacijama, korupcijom i organizovanim kriminalom, ja mogu biti saglasan sa tim da problem današnje Srbije nije svodiv na ideološke okvire. Ipak se pitam, u svetlu nedavno obznanjenih imena kandidata za predsednika i gradonačelnika Beograda ispred najsnažnije opozicione koalicije, zašto nas samo desni kandidati mogu spasiti produbljivanja autokratije? Zašto baš desnica mora da zauzme bolje startno mesto u ovim postideološkim ili predideološkim trenucima, da bi nas onda vratila nazad u ideološku politiku gde se ideje i politike takmiče u ravnopravnoj utakmici? Zašto zahtevu uljudnosti, poštenja, neukaljanosti, odmerenosti, kredibiliteta i političke ozbiljnosti mogu da odgovore samo bivši načelnik generalštaba iz redova konzervativne Narodne stranke i bivši diplomata i blizak saradnik desnog predsednika Vojislava Koštunice? U vremenima kada ideološke razlike treba ostaviti po strani, drugim rečima, levo glasačko telo trebalo bi da zapuši nos, da se pravi da je „uljudna“ desnica jedino oružje protiv „neuljudne“ i kriminalne desnice na vlasti. Iako je svesna da predloženi kandidati nisu neutralni poput neutralnog stika, već da su to nedvosmisleno kandidati desnih političkih i svetonazorskih opredeljenja – protiv čijih politika (baš kao i protiv Vučićeve) žele da se bore, a ne da ih podržavaju, levo orijentisani birači (ali i političke organizacije) ucenjeni su jer bi se njihova nepodrška „uljudnoj“ desnoj opoziciji automatski smatrala podrškom kriminalno-desnoj vlasti. Protiv ovakvog zaključka igraju ne samo suva logika, već i realna politička zbivanja iz proteklih deset godina. Naime, decenija iza nas bila je obeležena opadanjem poverenja u političke partije i rastom nade koji su diktirali protesni i društveni pokreti. Jedan deo tih pokreta, poput Ne davimo Beograd ili Krova nad glavom, ali i značajan deo podržavalaca i učesnika u protesnim događajima protiv rušenja u Savamali, „Protiv diktature“, „1 od 5 miliona“, u Ekološkom ustanku i protestima protiv Rio Tinta – leve su političke orijentacije. To znači da je društvena levica u značajnoj meri obeležila period otpora vladavini SPS-a i SNS-a i da je, neuporedivo više nego „uljudna desnica“, zaslužna za mogućnost da se mobilizacijski potencijal sa ulica može preneti i na biračka mesta. U ovom momentu, čini se kao da sve te borbe koje su se vodile na ulicama u prethodnoj deceniji, ipak, treba da stanu pod „kišobran“ patriotizma koji se, kao kukavičje jaje, potura levici kao jedini mogući narativni teren na kom se može dobiti bitka protiv Vučića. Umesto da desnica „zapuši nos“ i glasa za nekog levog kandidata, nametnut je ideološki okvir patriotizma kao jedini koji može poraziti Vučića. Tako „prave“ patriote treba da smene ove „lažne“. Primetno je da je u dobroj meri ova igra na „patriotizam ili ništa“ uspela. Srpska javnost čije je političko težište od devedesetih gravitiralo između krajnje i umerene desnice, nateralo je čak i onaj deo ljudi koji ne žele da „igraju“ na desnom terenu da se u njega nekako uklope. Deo ljudi koji je ne samo nepredstavljen od strane političkih partija – već i angažovanih i mahom desnih intelektualaca – počeo je koristiti diskurs patriotizma kao svoj. Braneći se od napada za izdaju, antisrpstvo i sličnih epiteta, možemo čuti da je patriotizam u stvari odbrana reka, briga za vazduh, borba za radnička prava i tako dalje. Ovo prihvatanje desnog ideološkog okvira je jedan od razloga zašto mi danas imamo utakmicu između poštene i nepoštene desnice kao manje-više jedinu relevantnu borbu na ovim izborima. Izuzetaka svakako ima. Jedina ženska članica ovog „trija“ Ponoš-Janković-Tepić je levo-liberalna političarka i baš zbog toga ne može u direktnu trku kao predsednička kandidatkinja, već je nositeljka liste za parlamentarne izbore. Izuzetkom se može smatrati i koalicija „Moramo“ i to zbog Ne davimo Beograd sa jedne strane i političke platforme „Solidarnost“ sa druge. Od krucijalne je važnosti da ova koalicija krene u ofanzivniju kampanju za beogradske izbore, s obzirom na to da je Dobrica Veselinović promovisan za kandidata za gradonačelnika. Nikakvi paktovi o nenapadanju opozicije ne bi trebalo da umanje pretenzije da se u glavnom gradu uzme najviše glasova i time, u slučaju poraza SNS-a i SPS-a, dobije pravo na gradonačelničko mesto. Od velike je važnosti, takođe, da ova koalicija ima svog predsedničkog kandidata – ne zbog toga da bi otišao u drugi krug sa Vučićem (mada, zašto da ne?), koliko zbog toga što je ovo predizborno vreme borba za „pol-poziciju“ u vremenu posle izbora. Jedan od glavnih ciljeva te borbe treba da bude demontiranje ideološke matrice prema kojoj je Srbija jednaka patriotskoj odnosno desnoj, konzervativnoj, pravoslavnoj Srbiji. Uz napomenu da ona može ostati između ostalog i takva – levica mora jasno staviti do znanja da to nisu njeni okviri i da su solidarnost sa obespravljenima, internacionalizam i antikapitalizam vrednosti iza kojih ona stoji i koje imaju svoje utemeljenje u biračkom telu. S obzirom na to da su ovo univerzalnije ideološke pozicije od patriotizma ili pravoslavlja, onda desnicu može da se ocenjuje spram njih da bi se videlo u kojoj meri je i ona za promenu sistema, kako često tvrdi. Posledično, ovde se otvara prostor i za propitivanje tog famoznog patriotizma. Kakva je to „ljubav prema domovini“, šta ona znači i koga i šta tačno ona legitimiše? LJubav, osim ukoliko niste dogmata, ne možete osećati prema apstrakciji, a domovina to jeste. Možete je osećati prema bliskim ljudima i kućnim ljubimcima. Sa druge strane, sve i da postoji ljubav prema domovini, zašto bi ona bila preduslov za obavljanje posla državnika? Za to vam pre treba politički program koji počiva na nekim vrednostima, za koji dobijete podršku. Onda treba da se držite svojih ovlašćenja i da pokažete da ste za taj posao sposobni. LJubavi tu nema mesta, nju treba čuvati za najbliže – bez obzira na to koji pasoš imaju i gde žive. Drugo, svi oni koji su malo pomalo uništavali ovu zemlju bili su patriote i govorili da vole „svoju zemlju“, od Miloševića do Vučića. Uništili su je tako što su patriotski pljačkali, ubijali, vršili genocide i huškali svoj narod protiv drugih, napravili da nam deca mrze i pre nego su se rodila. Ako ni zbog čega drugog, onda zbog toga ja nisam patriota. Zato što su Srbiju uništile patriote, a ne – kao što to smatra Siniša Kovačević – komunisti. Zato što je patriotizam postao poslednje utočište hulja.