Bez aplauza za pale lekare

Počelo je baš kako treba – odgovorno i državnički. Na svakodnevnim konferencijama za štampu Kriznog štaba, neophodnim da bi se umirili građani zbog desetak zaraženih dnevno, premijerka je ljutito izjavila: „Mislim da je primer krajnjeg sebičluka i licemerja, da je sramota da neko preko dana krši preporuke samoizolacije i mere koje su donete, a onda u 20 sati tapše lekarima i medicinskim radnicima.“ Završilo se bez konferencija za štampu, čak i bez Kriznog štaba, uz dvadesetak hiljada zaraženih i poruku Ane Brnabić da ne veruje u mere. Tom prilikom je sudbina lekara i medicinskih radnika više nije interesovala jer su u međuvremenu prestali da budu sila na koju je računala i koja je njenu vladu činila lepšom i uspešnijom. Umesto da budu heroji i spasioci, oni su „odlučili“ da umiru i to u daleko većem broju nego u bilo kojoj zemlji u regionu, neodgovorno otkrivši činjenicu da je aktuelna vlast nesposobna da vodi epidemiju i da nije uspela da im obezbedi ni najosnovnije: opremu, jasnu podelu između crvene i zelene zone i dovoljan broj zdravstvenih radnika koji će omogućiti da ne dođe do njihovog iscrpljivanja. „Broj preminulih lekara bi trebalo da vodi Lekarska komora i njihova dužnost je bila da objave in memoriam posle svake smrti. Kako oni to nisu radili, preuzeo je Sindikat lekara i farmaceuta, a kada je to poprimilo razmere koje niko nije očekivao uskočila sam im i ja u pomoć. Upisivali smo sve lekare, čak i penzionisane, i došli do broja od 145, a naknadno smo ustanovili da je više od 60 odsto njih bilo u radnom odnosu i da su se zarazili na radnom mestu. Najveći broj njih je umirao krajem 2020. i početkom 2021, neposredno pre nego što je stigla vakcina, u jednom danu čak četvoro, a neki od njih su bukvalno žrtvovani. Nenad Maksimović, požrtvovan i ugledan anesteziolog koji je imao veoma tešku životnu priču, nemilosrdno je eksploatisan, šetali su ga bez prekida i radio je svuda, a na kraju je molio direktora samo da mu da dva ili tri dana, da se odmori i oporavi pre nego što ga pošalju u Batajnicu. Direktor mu je obećao, ali je već sutradan ujutru bio na spisku da radi. Bio je preumoran, tada nije bilo dobre opreme i umro je sa samo 36 godina. Dr Slobodan Blagojević iz Čačka je radio u Plavoj hali u Atenici, privremenoj bolnici koja je bila potpuno neuslovna, bez zaštitne opreme i sa ogromnim brojem pacijenata. Radio je besomučno i bio jedan od najomiljenijih lekara. I da to nije fraza dokaz je što su njegovi prijatelji i sugrađani samo 10 dana nakon njegove smrti, otplatili njegov stambeni kredit od 25.000 evra i opremili stan. Iza njega je ostalo dvoje maloletne dece“, kaže primarijus pulmologije Slavica Plavšić, članica UPK. Upravo tih dvoje dece, baš kao i sva ostala deca koja su ostala bez roditelja, bila su razlog da Ujedinjeni protiv kovida još pre godinu dana podnesu inicijativu Lekarskoj komori da se osnuje fond za stipendiranje dece lekara preminulih od kovida-19, koji bi nosio ime dr Nenada Maksimovića. S obzirom na to da je još na početku pandemije predsednik Vučić izjavio da su „lekari heroji našeg doba“, bilo bi očekivano da i porodice palih heroja dobiju nešto više od umanjene penzije, jednokratne pomoć od 100.000 dinara od Lekarske komore (i to pod uslovom da porodica podnese zahtev koji mora da sadrži umrlicu, otpusnu listu na kojoj piše da je uzrok smrti bio kovid i da je pacijent bio na kiseoničnoj potpori) i 45.000 za troškove sahrane od ustanove u kojoj je radio. Takođe, i da se razmisli o rečima koje je tom prilikom izgovorio dr Miloš Bojović iz UPK: „Kolege koje odlaze nisu brojevi, najstrašnije je kada svakog dana ta brojka raste, ali moramo svi shvatiti da su to ljudi koji imaju ime i prezime, koji su ostavili nešto i nekoga iza sebe.“ Nažalost, Lekarska komora nije našla za shodno da im odgovori (hiljadu lekara je svojim potpisima stalo iza ove inicijative), a ni Ministarstvo zdravlja koje bi imalo ingerencije da se umeša u čitavu priču. Ministar Lončar je ipak u aprilu prošle godine plasirao svoje viđenje stvari - do sada je preminulo 14 zdravstvenih radnika, a ne više od sto, kako tvrde neki izvori. I onda je pojasnio: „Svi ostali (preminuli) lekari nisu imali dodirne tačke s kovid-sistemom. Velika većina je starija od 75 godina, u penziji su, nisu radili u zdravstvenom sistemu ili su bili na bolovanjima. To su jedini tačni i provereni podaci i molim Srbiju da to zna.“ Dakle, bilo je potrebno da Srbija zna da su nebitni lekari koji umiru na bolovanju (obično se ruše u crvenim zonama a da pre toga i ne odu na bolovanje) i da su isto tako nebitni oni koji su zaraženi u zelenim zonama u kojima je zbog organizacije posla dolazilo do propusta. Dva meseca kasnije Lončar je sam sebe demantovao i u okviru konferencije na kojoj je saopštio da su lagali o broju preminulih i da je on tri puta veći od prijavljenog, izneo i podatak da je preminulo 48 lekara, ali da je „samo 28 bilo mlađe od 65 godina“. Međutim, tada izrečeno nikada nije uvršćeno u zvaničnu statistiku, tako da aktuelne vlasti uz pomoć Batuta i dalje obmanjuju i domaću javnost i SZO o smrtnosti u Srbiji. „Povodom naše inicijative u prethodnih godinu dana LKS nije uradila ništa. Pre nekoliko dana izgubili smo još jednu mladu koleginicu, dr Anu Fišer Čopordu (41), specijalistu anesteziologije sa KBC Zvezdara, majku petogodišnje devojčice. Sada je stvarno dosta tolerisanja ovakvog zanemarivanja. O radu LKS, naročito za vreme pandemije, biće vremena da se govori i teško će to biti moguće bez korišćenja epiteta – sramno. S obzirom na to da je više nego jasno da sadašnje rukovodstvo LKS ignoriše inicijativu udruženja lekara Ujedinjeni protiv kovida, svojih kolega, odlučili smo da još jednom izvršimo pritisak na Komoru da osnuje ovu fondaciju“, stoji u saopštenju UPK. A kao dodatni pritisak odlučili su da pozovu i građane raspoložene da podrže ideju osnivanja Fonda. Iako je peticiju potpisalo skoro 3.000 građana (primetno je da nema političara osim Bojana Pajtića, a i javne ličnosti su pomalo suzdržane), možda je bitno naglasiti nešto – ne, niko ne traži plaćanje iz sopstvenog džepa ili budžeta, već samo da se delić sredstava kojim raspolaže Lekarska komora preusmeri za Fond. Svi lekari Komori plaćaju 0,8 odsto sopstvene plate na mesečnom nivou, što godišnje iznosi dva miliona evra, a do sada se taj novac upotrebljavao nenamenski i krajnje netransparentno. O njemu je odlučivalo rukovodstvo koje je izabrano glasovima samo dva odsto lekara, a iz izveštaja revizora za 2020. se vidi da su tokom „pandemijske godine“, na ugostiteljske usluge potrošili više od milion i po dinara, a više od pola miliona evra na svoje plate. „Iz tog izveštaja se vidi da su troškovi enormni, a plaćana su i turistička putovanja pokrivena nekim grotesknim razlogom. Imaju velike plate koje su sami sebi dodelili, veliki broj zaposlenih, a nikakav radni bilans od početka epidemije. Nijednom se nisu oglasili, što bi morali kao krovna ustanova, niti su održali bar jedno predavanje o ponašanju u epidemiji. Od njih tražimo samo da izdvoje delić tog novca, kojim raspolažu, za stipendiranje dece, dakle nikakav dodatni novac. U opisu njihove delatnosti stoji da su dužni da obezbede pomoć lekarima i njihovim porodicama, što znači da od njih samo tražimo da rade svoj posao i da poštuju zakon“, kaže prim. dr Plavšić. Dr Nenad Maksimović ima mural u Beogradu i njega niko ne mora da čuva. Stoji tu zahvaljujući želji građana i država ne mora da plaća obezbeđenje kao za spomenik Stefanu Nemanji. Ali nema fond koji nosi njegovo ime, što je dokaz ne samo o vrednosnim merilima LK već i cele vlasti. Uostalom, šta bi i mogli da očekujemo u zemlji u kojoj država lekarima u pandemiji daje pomoć od 10.000 dinara i stavlja ih iza mladih i penzionera? Ili to nije ništa lično – u pitanju je samo briga o sigurnom biračkom telu. Sandra Petrušić