Gnosticizam i ostali telesni horori

U prošlom broju pozabavili smo se serijama Yellowjackets (slobodan prevod, oko kojeg je bilo dosta dilema, bio bi Osice) i Arhiva 81, hvaljenim i gledanim, no, početak godine doneo je i jedan po mnogo parametara (žanr, istorijski period, kredibilitet autora) srodan naslov koji će uglavnom proći „ispod radara“. Španska serija Ferija: Najmračnija svetlost (Feria: La luz mas oscura, Netfliks), delo Augustina Martineza i Karlosa Montera (Elita), trenutno na sajtu Rotten Tomatoes ima usamljenu polurecenziju, dok na IMDB-u predstavlja izvor polarizovanih, „jedinice ili desetke“ mišljenja. Jedan od nezadovoljnika, recimo, veli da čak ni crkveni oci iz ranih faza hrišćanstva nisu na takav način lažno predstavljali gnosticizam (i „kec ko vrata“), dok potpisnik ovih redova, takođe poklonik katara, manihejaca i bogumila (srpsku seriju o istraživanja vrednom i dramski izazovnom sukobu Nemanjića i bogumila i dalje čekamo), nije imao veće zamerke na tu temu. Ferija iz naslova andaluzijski je gradić sa Kordobom kao najbližim centrom urbanih aktivnosti. Prvi, crno-beli kadrovi serije vraćaju nas u 1975. godinu, prikazujući misterioznu eksploziju u obližnjem rudniku s jednim nastradalim, na dodatno misteriozan način. Zatim preskačemo dvadeset godina i uz I Found a Reason Velvet Andergrounda (na muzičkim pravima se nije štedelo, a znalo se na šta i potrošiti novac) uranjamo u letnju, provincijsku učmalost kroz živote sestara Sofije (15, alternativka, tiha patnja najboljeg druga koji mašta da postane reditelj horor filmova) i Eve (17, na prvi pogled više mejnstrim, mada možda tiha patnja najbolje drugarice). Roditelji su intelektualci, porodični odnosi za uzor, no, majka naoko suviše revnosno, iako kroz šalu, primorava Sofiju da se pridruži Evi na tradicionalnoj jezerskoj žurci na kojoj se mladi bave svim onim stvarima od kojih roditelji obično žele da ih sačuvaju. Celovečernje ukljanjanje obe ćerke je, ubrzo ćemo shvatiti, bilo neophodno da bi majka i otac mogli da na miru odvedu dvadeset i tri osobe u rudnik, odakle se neće vratiti žive. Osovinu radnje predstavlja otvaranje portala ka paralelnim dimenzijama, započeto u Frankovoj eri (jedna epizoda odvija se na dan diktatorove smrti), da bi bilo nastavljeno devedesetih, s novim izgubljenim dušama zainteresovanim za bekstvo iz nesrećne stvarnosti. Na primer, među likovima se nalaze žena koja uranja u okultnost umesto da sedi pored svog u bolnici umirućeg deteta, ali i braća Halid i Goran (reklo bi se, sa namerom odabrana imena), izbeglice iz Sarajeva. Halid će svoje motive objasniti rečima „Nema više mesta za nas, ni u Jugoslaviji ni bilo gde. Sa druge strane je neki bolji svet. Samo hoću da pobegnem iz ovog pakla. Ne mogu više da izdržim“, pre nego što Goran, još rešeniji da napusti našu ravan postojanja, pokuša da ga odgovori na kamenu nažvrljanom porukom „Bježi“. Ferija, sa onostranim - sitnim i manje sitnim - demonima, sporom jezom, istražiteljskim tandemom vrednim sopstvene serije, krvoliptanjem i „telesnim hororom“, u pozadini operiše raznovrsnim religijsko-istorijskim motivima. Za razliku od jednostavnije a po mnogo tački slične serije 30 srebrnjaka Aleksa de la Iglesije, dramska tapiserija je potencijalno kičasto šarena, i sama prelazeći u paralelnu dimenziju u kojoj se nalazi mnogo više od eksploatacije hrišćanske mitologije. Na koncu, svaka serija koja ne samo da se završava pesmom Trompe le monde Piksiza, već u tom trenutku shvatite da je prva strofa pesme bila lajtmotiv autorima, ne može biti toliko loša. No, nikada, a posebno u poslednje vreme, nije bilo pametno iz troškova produkcije eliminisati novac namenjen diskretnom usmeravanju kritičarske pažnje. Piksizi ili mito? Upravo đavolski izbori tog tipa mogu nas odvesti ka mislima o dobrobiti bega u paralelne dimenzije... Pavle Simjanović