Selo u kome nema šta nema, pa ni vlasti koja drži reč

Beograd se interesuje za Rgotinu kao vrana za skeledžiju. Arhaično poređenje smo maznuli od Slobodana Selenića, jer je opus pakračkog pisca jedna od retkih staza kojima do Rgotine stižemo. Mara, važan lik Prijatelja sa Kosančićevog venca 7, rodom je iz tog zaječarskog sela. Van književnosti, iz Rgotine je i Miodrag Zdravković, voditelj Televizije Beograd koji je obavestio Jugoslaviju da je umro Tito. Kosančićev venac, Andrićev venac i ostali beogradski venci daleko su od Rgotine, pogotovo misaono. Ta je priča o uobraženom Beogradu istinita koliko je i dosadna, i neophodna je crna hronika ili crna politika da bi jato novinarskih vrana sletelo u Rgotinu. Na put smo pošli jer je lokalnom aktivisti SNS javno pukao film zbog neispunjenih predizbornih obećanja sopstvene stranke, ali Rgotina ima i većih čuda. Gostoljubivi Rgoćani primili su nas u društvo čim smo se zaustavili u centru sela. Pre nego što je stigao glavni lik priče, pomenuti aktivista Bojan Radić, družina koju je okupilo zimsko sunce već nam je nabrojala glavne probleme. Prva nevolja Rgotine je Dom kulture, a taj bi mogao da bude najbolji u Timočkoj Krajini. Sala je velika, može da primi šeststo ili sedamsto gostiju, a pozornica sa crvenom zavesom bila bi dobra i za ozbiljniju pozorišnu predstavu. Avaj, izvođača nema, a u publici su samo golubovi, što živi, što mrtvi. „Glasovi su sablasno odzvanjali u pustoj dvorani“, pisalo bi u nekom jeftinom romanu. Istina je da budžeti lokalnih samouprava imaju kratere, ali čovek bi pomislio da je barem rupu na krovu rgotskog Doma kulture lako zakrpiti. „Godinama je ovako. Oni se ne angažuju, jer nema ništa za njih. Uvek se vade pred izbore - sve može, rešavaju sigurno. A posle izbora za gradsku upravu - to je odmah privatno vlasništvo. Ako neko hoće da pravi krštenje, ispraćaj, svadbu, igranku, priredbu za decu, mora da ode u drugo selo. KUD `Zoran Gajić` ne postoji već dve ili tri godine. Nema sredstava, a nemaju ni gde da vežbaju“, priča Bojan Radić. Neregulisano privatno vlasništvo nad rgotskim Domom kulture starije je od Drugog svetskog rata, naravno. Srbi nisu završili ni Drugi svetski rat, a kamoli raspetljali potonji mir, pa je prikladno to što je od natpisa „Dom kulture“ na fasadi ostalo samo „do kur“. Biće da je reč o poduhvatu nekog dovitljivog Rgoćanina, a ovde je duhovitost uvek potrebna, jer uvek postoje neki „oni“. O „njima“ ćemo docnije, a sada nam valja u bioskop. Da, Rgotina ima i bioskop koji bi poslužio i manjem gradu, što je samo jedan od dokaza da ovo nije obično selo. Bioskop ima i galeriju, i mogao bi da primi barem dvesta ljudi. Danas se u njemu ne puštaju filmovi, mada bi mogli da se snimaju. Treba samo razbacati nešto statista, i scena apokalipse je spremna. „Nekada smo na smenu gledali filmove, ljudi su stajali jedan preko drugog. Ne radi od 2010. godine, i samo propada. Iz zaječarske gradske uprave obećavali su da će i to da renoviraju, slikali su, i od toga isto nije bilo ništa“, objašnjava Radić. Pošto je čitaocu jasan šablon, dok šetamo od jednog do drugog predizbornog obećanja, možemo reći ponešto o ljudima. Rgoćani se ponose svojom brojnošću. „U selu ima blizu 2.500 ljudi. Po strujomerima ima 960 kuća, a živi se u oko sedamsto domova. Specifični smo po tome što se svaki drugi čovek ne vodi na nas. Vode se na Zaječar, Bor, Beograd, a žive ovde“, dodaje Radić. U manjim srpskim mestima uglavnom je obrnuto, više postoje na mapama nego u stvarnosti. Naravno, i Rgotina se ispraznila u prethodnim decenijama. Daleko su šezdesete kada je pruga donela radna mesta, i kade je ovde živelo i preko pet hiljada ljudi, ali se Rgoćani i dalje diče đacima. Kažu da su jedino selo u istočnoj Srbiji koje samostalno održava osnovnu školu. Naredni citat vredi zapisati zbog čiste lepote toponima. „Imamo sto deset đaka u školi. Nikoličevo, Trnavac, Vražogrnac idu u školu u Vražogrncu, i opet nemaju đaka kao mi. Onda Salaš - tamo idu Mala Jasikova, Velika Jasikova, Dubočane, Glogovica, Jelašnica, Koprivnica. Šest sela idu u jednu školu, i opet nemaju đaka koliko mi sami. Veliki Izvor? Ide Veliki Izvor, Halovo, Gradskovo, Šipikovo, Mali Jasenovac, Veliki Jasenovac. Opet šest sela. I opet nemaju dece koliko imamo mi sami. Zar ovo nije bruka i sramota za selo u kome ima toliko dece“, nabraja i pita se Goran Milijić. „Bruka i sramota“ je druga najčešća fraza koju novinar čuje kada zađe po Srbiji. Češće je samo „dobar dan“, pa je bruka i sramota u Rgotini, recimo, fasada škole koja je godinama na pola puta da bude sređena. Ili neasfaltirane ulice koje su, shvatili ste, takođe bile u predizbornom paketu šarenih laža. Ili zagađena reka koja protiče centrom sela. Most iznad nje je izložbeni eksponat u prirodnom okruženju. Ploča koje na mostu fale danas, nije bilo ni kada je Goran Milijić imao godina koliko sada ima njegov sin, šestogodišnjak koji veselo trčkara pred nama. „Sela blizu nas nemaju ni prodavnicu, a mi imamo i prodavnice i ambulantu i poštu i protivgradnu kućicu i autobus. Nema šta nemamo osim vlasti u selu i vlasti u gradu koje će da nam pomognu da ovo selo sačuvamo”, dodaje Milijić. Nekada je Rgotina imala i ekspozituru Jugobanke, i knjižaru i frizerski salon. Ekipa čuvene emisije Znanje imanje, koja je i danas bitan parametar seoskog značaja, dolazila im je tri puta. Sada su Rgoćani negde između imanja i nemanja, pa je tako i sa Rgotskim jezerom. Krajem sedamdesetih godina firma Srbokvarc je na obodu Rgotine vadila pesak. Voda je poplavila kop, i Rgoćanima je ostalo jezero koje i meštani i poneki stranac nazivaju jednim od najčistijih akumulacionih jezera u Evropi. Pre nekoliko godina dobili su i drugo, jer je voda poplavila i novi kop. Rudnik je u međuvremenu postao bugarski, pa je bugarski postao nemački, i sada, jasno, niko nema pojma kome sve to zemljište pripada. „Ne zna se da li je vlasništvo države Srbije, mesne zajednice ili rudnika. A velika je prirodna lepota, veliki potencijal. Nekada je tu bila i kafana. Imali smo i `Vidojka`, turnir u fudbalu na pesku, koji smo održavali 28. juna“, objašnjava Goran Milijić. Rgoćane i susede leti u kupanju ne ometa nepoznato vlasništvo iz koga proističu neuređena obala i obližnje stovarište građevinskog šuta, ali Rgotsko jezero bi moglo da bude mnogo više od lokalne zanimacije. Rad na tome mogao bi se prepustiti i samim Rgoćanima, što se vidi i po njihovom najvećem ponosu - lokalnom stadionu. Tamo je nekada igrao FK Kvarc, koji je 1995. bio trećeligaš i igrao prijateljsku utakmicu protiv Partizana. Partizan je dobio vaterpolo rezultatom 7:5, i to tek nakon što je na poluvremenu, pripovedaju meštani, tadašnji Partizanov trener LJubiša Tumbaković osuo paljbu po svojim pulenima. Sportske novine su pisale o „lekciji iz Rgotine“. FK Kvarc više ne postoji, ali u stadionskoj kancelariji Partizanova kapitenska zastavica svedoči o toj zgodi. A to što stadion ima kancelariju, i što se sprema nov takmičarski tim pod imenom FK Rgotina, zasluga je samih meštana. Od zapuštenog travnjaka napravili su sportski objekat koji je dobar barem za srpsku ligu. Svlačionice i kupatila za domaće i gostujuće fudbalere, sudijske prostorije, video-nadzor i pristup internetu - sve to sada ima rgotinski stadion. „Prošle godine je moj kum iz Austrije, bivši golman Đorđe Terzić, potegao pitanje stadiona. Poslao je dresove, kopačke i lopte. Od nas, svako ko je imao nešto je donirao. Neko je dao farbu, neko šta treba za fasadu, neko je pomagao radom, ja sam dao crep i cement. Nebojša je sam četiri kamiona kipovane zemlje kolicima oterao do reke. Ovde gde su borovi, nije moglo da se prođe. To je sve očistio, pokosio. Bili smo svi mi tu, ali on je uradio najviše fizičkog posla. I svaki dan radi ovde ponešto“, priča Goran Milijić. Hvaljeni Nebojša Piljević skromno dodaje da još mnogo treba da se uradi. „Baš sam juče ofarbao ovu klupu. Treba da sredimo kućice za rezervne igrače i da stavimo ogradu, jer bez nje ne možemo da se takmičimo. Predali smo papire, i formiramo tim za sledeću sezonu. Igrači će biti iz Rgotine, Vražogrnca i Trnavca.“ FK Rgotina će se za početak takmičiti u Zaječarskoj okružnoj ligi, petom rangu srpskog fudbala. A to što selo nije ni u petom rangu briga Zaječara ili Beograda - e za to su krivi „oni“. „Oni“, čitalac zna, to je svaka vlast. Sada je to Srpska napredna stranka, ali Rgoćani i njihovi sapatnici uzduž i popreko Srbije nemaju razloga da veruju nijednoj. Bio je u Rgotini i Aleksandar Vučić 2013, bila je i Zorana Mihajlović 2019. „Za koga da se glasa? Ko god da dođe, svi nas slažu. Zato predlažem narodu ovde da ne glasa ni za koga, pošto nama niko ne pomaže. A svi obećavaju dok ne uzmu glasove“, podseća Goran Milijić. Toj konciznoj političkoj analizi nema šta da se doda. Rgoćani su politikologiju diplomirali. „Ne treba narodu ništa obećavati ako to ne može da se ispuni. Videli ste ovo rasulo. Obećanja i obećanja i ništa od tih obećanja. Za pet godina od zaječarske gradske uprave dobili smo asfaltiranje jedne i po ulice“, sumira Bojan Radić. Što se vlasti u selu tiče, ona je prinudna. Rgotina nema mesnu zajednicu već dve godine. „Verovatno zato da neko odavde ne bi nešto tražio“, rezignirano zaključuje Bojan Radić. Marko Lovrić