Pravo na sveopštu pobunu

Pojam ulice u javnom diskursu ima najčešće negativan predznak. U vezu sa tim pojmom najčešće se dovode kriminalci, besprizorni, narkomani, plebs bez ikakvih moralnih skrupula, nosioci neobrazovanog primitivizma, manjinske grupacije koje bi nasilnim sredstvima da sruše one koji su na vlast došli zahvaljujući većinskoj podršci građana dobijenoj na neposrednim izborima i slično. U ovim primerima ulica ima ili pejorativan karakter, u moralno-ljudskom smislu, time što dovodi u pitanje dostignuti civilizacijski način ljudskog života, ili antilegalni smisao time što priziva nasilje nad vladavinom prava u pravno uređenoj državi, podstičući anarhiju vaninstitucionalnog delanja. Na prvi pogled, borba protiv logike ulice trebalo bi da bude „najsvetija dužnost“ kako visoko civilizovane moralne intelektualno-umetničke elite, tako i svake legitimno izabrane vlasti kojoj je stalo do održavanja modernih tekovina pravne države koje zahtevaju da se politički konflikti razrešavaju samo unutar sistemskih, narodnom voljom uspostavljenih institucija. Međutim, ovakvim načinom rezonovanja previđa se da je ulica kao stecište protesta nezadovoljnog građanstva protiv donošenja određenih zakona koje to građanstvo smatra kvazizakonima, koji ugrožavaju njihova prava kao nosilaca izvornog suvereniteta, u svakoj autentičnoj pravnoj državi legalizovana. Ovakav status ulici kao vaninstitucionalnom delanju dodelili su najveći teorijski utemeljivači liberalno-demokratske države i najveći pravni operacionalizatori njihovih ideja koji su ih ugradili u realno-istorijske ustave i u zakone izvedene iz takvih ustavnih okvira, svesni činjenice da ne postoji idealni formalno-pravni sistem koji izabrani politički moćnici ne mogu da izopače. Dakle, ulica je u modernom političkom kontekstu postala i legalna kategorija zasnovana na postulatu da građani kao nosioci izvornog suvereniteta imaju pravo na politički motivisanu pobunu protiv svojih predstavnika koje su oni sami birali, ako smatraju da oni vladaju mimo ovlašćenja koja su im data. U nas se često pominje tzv. građanska neposlušnost, a da pri tome ni intelektualna elita ne tumači taj pojam adekvatno, smatrajući da građani pri realizaciji te neposlušnosti ne smeju kršiti nijedan od postojećih državnih zakona. Međutim, takvo stanovište je neodrživo prema najvećim autoritetima koji su definisali i pravno razradili pojam o kojem je reč. Među njima je svakako i jedan od najvećih mislilaca naše savremenosti, Jirgen Habermas. Prema njemu: „Građanska neposlušnost uključuje namernu povredu pojedinih pravnih normi; pored pravila u kojima se ispostavlja, građanska neposlušnost ima simbolički karakter iz čega proizlazi ograničavanje na nenasilna sredstva protesta. U građanskom protestu povreda norme mora da bude u vezi s ciljem kojem se teži. Najmasovniji izlivi građanskog protesta nastajali su u uslovima voluntarističke težnje preobrazbe poretka u onaj tiranski ili onaj autokratskog tipa.“ Ulica kao vaninstitucionalno izražavanje nezadovoljstva građana ovim ili onim potezima vlasti sastavni je deo svakoga liberalno-demokratskog sistema. Nenasilnost takvog okupljanja ne podrazumeva samo protestne šetnje; spektar vrsta takvih buntova zavisi od količine akumuliranog nezadovoljstva građanstva načinom vladavine postojeće vlasti. Što je ta količina veća, to i oblici ispoljavanja mirnog otpora vlastima postaju raznovrsniji: zauzimanje određenih javnih prostora, blokade puteva i raskrsnica, pozivi na sveopšti štrajk zaposlenih i slično. Panični strah naše vlasti od širenja legalne radikalizacije takvih protesta očitovao se u njenom ekspresnom udovoljenju zahteva dela ekološkog ustanka, koje je nepobitno razotkrilo njen autokratski karakter u kojem „osoba nad osobama“ ponižava čitav parlament i celokupno pravosuđe. Naravno, ustupci vlasti radikalizaciji građanske neposlušnosti u vezi sa ekološkim zahtevima manje-više su retoričkog tipa (recimo izjava Ane Brnabić da je na slučaj Rio Tinto stavljena tačka) jer oni nemaju strogo pravno pokriće ni kad je reč o pomenutoj kompaniji, a pogotovo o drugima koje su dobile prava za istraživanje litijuma iz kojih po zakonu iz 1915. (čedo sadašnje vlasti) može automatski da sledi i njihovo pravo na njegovu eksploataciju. Ma koliko da su u odlučnim zahtevima radikalizovanih oblika građanske neposlušnosti u centru ekološki problemi, jasno je da su oni i izraz širokog nezadovoljstva građana načinom autokratskog vladanja postojeće vlasti koja nipodaštava njihovu volju koju bi ona trebalo da poštuje. Da su građani u velikoj meri prozreli gotovo neskriveni prezir vlasti prema njihovim egzistencijalnim potrebama i interesima pokazao je nedvosmisleno i nedavno održani referendum, nezavisno od toga u kojoj je meri bio pokraden ili ne. Krajnje skroman odziv na njega, a pogotovo veliki procenat onih koji su zaokružili „ne“, mada je najveći deo opozicije pozivao na njegov bojkot, svedoči da je vlast doživela na njemu debakl. Tome debaklu prethodio je radikalni izliv građanske neposlušnosti i stoga svi oni kojima je do normalne Srbije treba da budu za njegovo nastavljanje, jer takvi izlivi nepobitno radikalno krune rejting „nekrunisanog kralja“ Srbije koji, zarad svoje do sada neviđene, bestidne narcisoidne samoljubivosti, okiva Srbiju lancima neslobode i davno prošlog ultrakolonijalnog podaništva, čemu se smeje ceo civilizovani svet. No, ovde treba istaći i ono o čemu se u nas malo govori, a što je nagovešteno u Habermasovom stavu da su najmasovniji izlivi građanske neposlušnosti u vreme voluntarističke preobrazbe parlamentarnog sistema u onaj autokratskog tipa. Ovakva formulacija je odjek davnašnjeg Lokovog opravdanja prava na revoluciju. Naravno da Lok kao utemeljivač liberalno-demokratskog poretka nije revoluciju shvatao u tradicionalnom smislu te reči kao nasilno ukidanje postojećeg radi postavljanja radikalno novoga poretka. Tu se pod revolucijom misli da narod ima pravo na sveopštu pobunu protiv postojeće vlasti koja je radikalno izneverila njegovo poverenje, time što se uzdigla iznad ustava i zakona, odnarođujući se i gazeći tako njegovo dostojanstvo i fundamentalno pravo na to da, u krajnjoj liniji, njemu pripada uloga ustavotvorca i zakonodavca i kontrolora vlasti, zahvaljujući čemu je on jedino merodavan da ocenjuje da li njegovi predstavnici vladaju samovoljno. Dakle, to je revolucija u cilju ne rušenja već obnavljanja i rekonstruisanja autentičnog parlamentarnog poretka. Vrh vlasti koji bi na ovakav razvoj protesta koji prerasta u sveopšte nenasilno rušenje postojeće vlasti bio spreman da odgovori „kontrarevolucionarnom“ upotrebom nasilja, imala ona navodno legalni ili paralegalni predznak, valja podsetiti na onu izreku da je istina kao dijamant: što ga više pritiskaš, to on više zasjaji! Slobodan Divjak teoretičar i filozof, pisac i prevodilac brojnih filozofskih knjiga