Mito umesto posla

Ukrštajući stope zaposlenosti i nezaposlenosti mladih ljudi u Srbiji sa odlukom zvaničnika da im uoči aprilskih izbora podele po 100 evra, a još toliko posle izbora, moglo bi se zaključiti da je aktuelna vlast pronašla ne samo recept za privlačenje određenog broja birača, nego i za ono što se u levičarskim krugovima zagovara kao univerzalni dohodak, odnosno naknadu za one koji ne mogu ili ne žele da rade. Šalu na stranu, o ozakonjenju mere podrške mladima, koje se vlast dosetila tek u trećoj godini pandemije, ali neposredno pred izbore, u ponedeljak je raspravljala Skupština Srbije, a uskoro bi mogli i sudski organi, jer je lider Pokreta za preokret Janko Veselinović podneo krivičnu prijavu protiv Aleksandra Vučića zbog „nuđenja mita“. NIN je istraživao u kakvom su to položaju mladi ljudi na tržištu rada i rešava li tih 100 evra bar deo njihovih problema. Podaci iz zvanične statistike govore da je stopa zaposlenosti mladih između 15 i 24 godine, u trećem kvartalu 2021, bila tek 27,3 odsto, dok je, poređenja radi, u starosnoj grupi između 25 i 64 godine ona iznosila 70,9 odsto. Istovremeno, stopa nezaposlenosti za prvu kategoriju bila je 23,1, dok je za drugu jednocifrena, 9,8 odsto. Poražavajući položaj mladih ljudi potvrdila je i analiza Tima za socijalno uključivanje i smanjenje siromaštva (Položaj osetljivih grupa u procesu pristupanja Srbije EU-položaj mladih,) u kojoj se navodi da su mladi najviše izloženi riziku od siromaštva, a 60 odsto ih kao razloge zašto se nisu osamostalili od roditelja navode materijalni položaj. „Stopa zaposlenosti mladih značajno je niža od proseka EU27 i učešće mladih u radnoj snazi u Srbiji veoma je nisko po evropskim standardima“, konstatuje se u analizi. Iako viša stopa nezaposlenosti mladih u odnosu na starije stanovništvo nije nikakva srpska specifičnost, statistički podaci ipak pokazuju da su mladi ovde u daleko nepovoljnijem ekonomskom položaju od svojih vršnjaka u EU, pa je primera radi, stopa nezaposlenosti među mladima u EU 15,9 odsto, dok je kod nas 23,1. I u pomenutoj analizi, baš kao i u istraživanju Indeksa participacije mladih, koje radi Omladinski hab zemalja Zapadnog Balkana i Turske, moglo se pročitati kako najveću zabrinutost izaziva visoki procenat mladih ljudi koji pripadaju NEET kategoriji, odnosno niti se školuju, niti imaju posao, niti su na nekoj obuci, a čiji procenat je u pomenutim zemljama 24 odsto, dok je prosek EU dva puta manji. Ovakvo stanje odgovor je i na pitanje zbog čega značajan procenat mladih ljudi želi da napusti ovaj deo Evrope, a prema istraživanjima Krovne organizacije mladih Srbije, u našoj zemlji to planira svaki četvrti ispitanik. „Oko 25 odsto njih želi da napusti zemlju, ali nisu još u procesu planiranja, dok 24,6 odsto to planira. Kao razloge za napuštanje, 31,7 odsto navodi potragu za dostojanstvenim životom, 24 odsto to želi zbog višeg životnog standarda, a 10 odsto zbog većih šansi da pronađe posao“, kaže za NIN Miljana Pejić, generalna sekretarka Krovne organizacije mladih Srbije. „Alternativni izveštaj o položaju i potrebama mladih pokazuje svake godine da su oni u teškoj ekonomskoj situaciji, a u 2021. skoro dve od tri mlade osobe nisu zarađivale, a čak i kada se zaposle mladi ljudi dominantno veruju da ne mogu pristojno da žive od plate. Čak 78,2 odsto njih smatra da se sa primanjima manjim od 80.000 dinara ne može pristojno živeti, a realnost govori da samo 7,2 odsto njih zarađuje više od toga.“ Ona dodaje da se mladi ljudi teško snalaze na tržištu rada, jer ne postoji usklađenost između njega i obrazovnog sistema. „Na tržištu su traženi neki novi profili za koje ne postoji ponuda, a sa druge strane, školuju se kadrovi koji nisu traženi na tržištu rada. Zbog manjka radnog iskustva, mladi koji izlaze iz sistema obrazovanja se teško zapošljavaju, naročito prvi put.“ Statistika sajtova koji posreduju između poslodavaca i onih koji traže posao govori da ovi prvi uglavnom izbegavaju mlađe, početnike na tržištu rada, pa se u Srbiji odomaćila i anegdota kako poslodavci traže „početnike sa pet godina radnog iskustva“, jer se upravo toliko uglavnom traži u većini oglasa za posao. „Mala je ponuda, a velika tražnja za poslom. Ako se od ukupnog broja nezaposlenih u evidenciji Nacionalne službe zaposli 3,4 odsto ili ako za jedno mesto konkuriše 100 kandidata, što pokazuju podaci Infostuda, onda je očigledno da ponuda višestruko nadmašuje tražnju. U takvoj situaciji, i poslodavci i institucije koje se bave problemima zapošljavanja mladih lako mogu naći izgovore zašto mladi nisu dobri kandidati - nemaju iskustvo, potrebna znanja i veštine... Drugo, najvećem broju mladih je jedini način da dođu do posla taj da prihvate nesigurne oblike zapošljavanja, rad na određeno, privremene i povremene poslove ili čak neformalnu zaposlenost“, objašnjava Sarita Bradaš, iz Centra za demokratiju. Ako se ova sumorna statistika ukrsti sa pokušajem vlasti da privuče potencijalne birače, nije li logičan ishod upravo usvajanje dva zakona, u januaru i februaru, kojima je legalizovana jednokratna pomoć starijim od 16 i mlađim od 30 godina, s tim što im je prvih 100 evra već uplaćeno, a drugih 100 će dobiti u junu. Tim pre što o njihovom materijalnom položaju umesto subjektivnog stava dovoljno loše govori i objektivna statistika. Bradaš, međutim, smatra da vlast nije dobro targetirala potencijalne birače, niti veruje u činjenicu da se mladi mogu potkupiti podelom ovog novca. Pozivajući se na istraživanje Mladi u Srbiji o položaju i problemima mladih, sagovornica NIN-a kaže da „zbog izražene želje da odu iz zemlje, visokog nepoverenja u institucije i negativne ocene o stanju u društvu“ ona smatra da većina mladih nije, niti će biti glasačko telo vladajućeg režima. Pozivajući se na rezultate tog istraživanja, po kom su glavni faktori za namere velikog broja mladih ljudi da emigrira upravo pesimizam u pogledu budućnosti srpskog društva i nepoverenje u političke parije, vladu, parlament i lokalne samouprave, ona kaže: „Mladi su pretežno nezadovoljni stanjem demokratije u Srbiji, a najlošije su ocenjene oblasti zapošljavanja, ekonomske dobrobiti građana, vladavine prava... I ako imamo u vidu da su najzaslužniji za stanje u društvu zbog kojeg mladi žele da odu upravo oni koji sad žele da ih kupe za 100 evra, mislim da im je procena pogrešna. Mladi ljudi znaju da za kradljivce budućnosti ne bi trebalo glasati“, kaže Bradaš. Statistika osim što svedoči o teškom položaju mladih u društvu i na tržištu rada, istovremeno pokazuje i da nešto sa državnim politikama za mlade, pa i programima koji bi trebalo da doprinesu poboljšanju njihovog materijalnog položaja, nije kako treba. Odgovarajući na pitanje NIN-a šta bi trebalo da budu prioriteti u toj politici, Miljana Pejić kaže da je ključno da se nijedna politika o mladima ne donosi bez njihovog aktivnog učešća. „Potrebno je pre svega reformisati obrazovanje, mladima koji tek ulaze na tržište rada treba omogućiti da steknu prva radna iskustva u skladu sa najvišim standardima koji štite njihova radna prava. Korak za to je i usvajanje zakona o radnim praksama koji bi mladima garantovao adekvatnu naknadu za njihov rad, kvalitetan proces mentorstva i učenja. Potrebno je i uspostavljanje šeme Garancije za mlade, koja bi trebalo da skrati period tranzicije iz sistema obrazovanja na sistem tržišta rada sa prosečno dve godine na oko četiri meseca.“ Garancija za mlade obavezuje službe za zapošljavanje da četiri meseca nakon završetka školovanja ili prijave na evidenciju nezaposlenih, njima ponude adekvatan posao, radnu praksu ili omoguće nastavak školovanja, objašnjava Sarita Bradaš uz podsećanje da je Savet EU usvojio još 2012. paket mera za zapošljavanje mladih usmeren upravo ka poboljšanju njihovog prelaska iz obrazovanja na posao. „Donete su dve preporuke, Garancija za mlade i Okvir za kvalitet radnih praksi, kao i inicijativa Alijansa za stručno osposobljavanje. Za realizaciju Garancije EU izdvaja znatna i finansijska i nefinansijska sredstva, dok kod nas, kako stoje stvari, ova vrsta programa neće biti dostupna godinama.“ Naša sagovornica ističe da se godinama kao jedine prepreke za uključivanje mladih na tržište rada uzimaju nedostatak iskustva i relevantnih veština potrebnih tržištu, dok se kao jednako važne, a možda i važnije negiraju prepreke poput ponude radnih mesta, nepotizma i partijskog zapošljavanja, loših uslova rada, neadekvatne zarade, kršenja radnih prava... „U istraživanju Mladi u Srbiji, na pitanje o faktorima koji utiču na zapošljavanje, mladi odgovaraju ovim redosledom: veze, poznanstva, sreća, stručnost, obrazovanje, stranačka pripadnost... Kada se donošenje odluka zasniva na pogrešnoj pretpostavci, kada se politika ne zasniva na analizi uzroka problema nezaposlenosti mladih, kada mere ne predstavljaju način da se otklone uzroci i reše problemi, kada se ne procenjuje efekat tih politika, onda je izvesno da su politike podrške pogrešne“, kaže Bradaš, dodajući da je analiza aktivnih mera zapošljavanja, koju je sama radila pre dve godine, pokazala da se izbor mera programa namenjenih mladima ne zasniva na evaluaciji prethodno sprovedenih programa i analizi efekata tih mera na zapošljavanje. „Ne postoje podaci o kvalitetu poslova za učesnike u tim programima. Izostaje sistemsko praćenje i utvrđivanje neusklađenosti kompetencija nezaposlenih i onih koje se traže, kao i prognoziranje budućih potreba za kompetencijama. A i mere politike zapošljavanja mladih su dizajnirane tako da se oni samo pripremaju za prekarnost na tržištu rada. Ni program Moja prva plata se ne razlikuje od prethodnih osim po visini sredstava izdvojenih za njega. U 2021. izdvojeno je još više iz budžeta, ali je i dalje nepoznato šta se desilo sa mladima koji su učestvovali u prethodnom ciklusu, koliko ih je zaposleno, na kojim radnim mestima, koliko zarađuju“, zaključuje Bradaš. Ako niko drugi, statistika zaposlenosti i zarada mladih ljudi odgovoriće u budućnosti koliko je ovakva politika imala efekta, ali ako je suditi na osnovu prethodnog iskustva, rezultati bi mogli biti skromni. Već 3. aprila mogli bi se naslutiti i efekti Vučićevog programa „podmićivanja“ mladih državnim parama. Petrica Đaković