Sadašnji guverner je u sukobu interesa, a ne ja

U našem društvu se već duže vreme vode polemike u vezi s lažnim diplomama i lažnim doktoratima koje su „stekli“ pojedinci koji su se kasnije, uz pomoć partijskog članstva, našli na važnim mestima odlučivanja u zemlji. Jedan takav doktorat, sa državnog univerziteta, dobio je svoj akademski epilog u vidu zvanične potvrde plagiranja, tj. neovlašćenog prisvajanja rezultata tuđeg rada. Političke posledice, adekvatna zakonska kazna, ostavka na sve državne funkcije takvog pojedinca i opšta osuda društva takvog postupanja, međutim, nisu se desile. Istine radi, treba ipak reći, kod toga što se uobičajeno zove „lažni doktorat“ situacija je zapravo složenija. Prvo, tekst „doktorata“ prosto može biti nedostojan pravog doktorata, tj. da on po svojoj strukturi i po svojoj suštini ne ispunjava kriterijume naučnog doprinosa koji se pred doktorat standardno postavljaju. Drugo, tekst „doktorata“ može biti plagiran, u smislu da su neovlašćeno uzeti tj. prisvojeni tuđi autorski rezultati. To je ono što je analizirano na državnom univerzitetu u slučaju doktorata jednog člana Vlade. Treće, međutim, o čemu se često ne govori, jeste da je tekst „doktorata“ možda napisao neko drugi, za određenu kompenzaciju, te da formalni autor doktorata uopšte nije autor, ali da je potpisao taj rad. Razlika u odnosu na plagijat je u tome što je u ovom slučaju pravi autor „ustupio“ svoj rad lažnom autoru, po pravilu, za određenu novčanu ili drugu kompenzaciju. Dovoljno je da postoji jedan od ovih prekršaja da bi lažni doktorat trebalo anulirati. Kod nekih lažnih doktorata, međutim, možda postoje dva, a negde i sva tri gore pomenuta teška prekršaja. Posebno pitanje, koje se takođe često ne analizira, je o kakvom se profilu ličnosti radi kod ljudi koji žele da steknu lažni doktorat? Kakvi su to ljudi? Kome to treba? Takvih ljudi, međutim, očigledno ima, i na našu žalost, danas su deo i političke „elite“ naše zemlje, donose odluke u ime građana Srbije i „objašnjavaju“ nam svet u kome živimo. Bilo je takvih ljudi i u prošlosti. O njima je, znamo svi, pisao Branislav Nušić, rođen inače u kući koja je bila na mestu današnje zgrade Narodne banke Srbije u kojoj trenutno sedi njeno rukovodstvo. Ti ljudi, lažni doktori nauka, očigledno, želeći nezasluženi doktorat, istovremeno žele da realnost o sebi prikažu drugačijom nego što ona jeste, ali često i da ukupnu realnost, možda i zbog svoje neukosti, prikazuju drugačijom od realnosti. Žele, dakle, da drugima prodaju iluziju o sebi, tj. da ono što je nerealno prikažu kao da je realno. Uporediva vrsta iluzionizma prisutna je i u polemici, objavljenoj u NIN-u 10. februara, kao posledica mog intervjua NIN-u od 20. januara. Neki netačni navodi i insinuacije u tekstu, možda su posledica nerazumevanja i neznanja, ali su, verujem, i posledica loše namere. O tome će „potpisnica teksta“ ubrzo moći na sudu da izrekne svoj stav, međutim, zadržimo se ovde na činjenicama radi objektivnog informisanja javnosti. S obzirom na to da je ovaj put „potpisnica teksta“ odustala od tvrdnji da je Dejan Šoškić bio u konfliktu interesa tokom obavljanja funkcije guvernera NBS, osvrnimo se na insinuacije od kojih „potpisnica“ nije odustala - o navodnom postojanju konflikta interesa za vreme obavljanja funkcije Dejana Šoškića kao člana Saveta NBS, od avgusta 2003. do februara 2004. i Dejana Šoškića kao predsednika Saveta NBS, od kraja marta 2009. do kraja jula 2010. S obzirom na to da smo, nažalost, suočeni sa životom u zemlji u kojoj se nemoralne i nedopustive aktivnosti često izvode na način koji je u skladu sa zakonom, moj odgovor će, da ne bi bilo bilo kakve zabune, biti i u vezi sa suštinom i u vezi sa zakonitošću mog postupanja u vreme obavljanja posla člana Saveta NBS i predsednika Saveta NBS. U vezi sa suštinom: sukob interesa (kako ga i naši zakoni pravilno definišu) postoji kada javni funkcioner ima privatni interes koji utiče ili može uticati na vršenje njegove javne funkcije. Reći ću najpre, nikada nisam bio u takvoj situaciji. Evo i zašto. Prvo, Savet NBS je kontrolni organ nad radom NBS izabran od strane Skupštine Republike Srbije (donekle slično nadzornom odboru u preduzeću) i njegove nadležnosti dominantno nisu izvršne i nemaju direktnog uticaja na poslovno odlučivanje NBS. Članovi Saveta NBS čak nisu ni zaposleni u NBS. Drugo, preduzeće u kojem sam u trenutku izbora u Savet NBS posedovao manjinski vlasnički udeo (pet odsto), nije poslovalo sa NBS, niti je bilo u bilo kakvoj drugoj vezi sa NBS, pa je time priča o „konfliktu interesa“ bespredmetna. Uz sve to, „potpisnica“ bi morala znati, manjinsko (ne kontrolno) vlasništvo u pravnom licu, po svojoj suštini je u kategoriji investiciono-štednih finansijskih instrumenata, tj. u grupi sa štednim depozitima u bankama, posedovanjem obveznica, akcija preduzeća, investicionih jedinica u investicionim i penzionim fondovima i sl. Otuda se, po pravilu, manjinsko vlasništvo u pravnom licu ne tretira kao mogući izvor konflikta interesa. Zbog toga i Svetska banka deli investicije na investiciono-štedne, portfolio investicije (do 20 odsto vlasništva) i kontrolne, tj. strane direktne investicije (preko 20 odsto vlasništva). Kada bi manjinsko vlasništvo nad preduzećima tako lako izazivalo konflikte interesa, kao što to „potpisnica“ možda misli, onda bi i milioni građana Srbije koji poseduju manjinske akcije Aerodroma Beograd, NIS-a ili Telekoma, ali i stotine miliona manjinskih akcionara u svetu, morali biti na oprezu da ih neka „potpisnica“ ne optuži za sukob interesa. Sad u vezi sa zakonitošću. Prvo, Zakonom o NBS (Službeni glasnik RS br. 72/2003) Članom 24, precizno su definisane nadležnosti Saveta NBS. Zakon nedvosmisleno pokazuje da Savet nema nadležnosti u vezi poslovanja NBS, njene regulatorne ili supervizorske funkcije. Drugo, istim Zakonom, članom 27. definisano je da članovi Saveta NBS nisu zaposleni u NBS, a članom 28. definisani su nespojivost funkcija i sukobi interesa. Ovde je najbolje direktno citirati Zakon. „Član 28. Guverner, viceguverneri i članovi Saveta i zaposleni sa posebnim ovlašćenjima: 1) ne mogu biti poslanici u Narodnoj skupštini, članovi Vlade, funkcioneri političkih organizacija, odnosno članovi organa jedinica lokalne samouprave, sindikalnih organizacija, članovi upravnih ili nadzornih odbora, odnosno spoljni saradnici banaka, drugih finansijskih organizacija i revizorskih organizacija ili drugih pravnih lica koja kontroliše ili sa kojima u obavljanju svojih funkcija Narodna banka Srbije sarađuje. 2) ne mogu imati akcije, osnivačke uloge ni dužničke hartije od vrednosti banaka, drugih finansijskih organizacija i revizorskih organizacija ili drugih pravnih lica, koja kontroliše ili sa kojima u obavljanju svojih funkcija Narodna banka Srbije sarađuje.“ Dakle, vlasništva u drugim pravnim licima, sem navedenih u članu 28. (posebno ne manjinska vlasništva) Zakon, sasvim ispravno, ne prepoznaje kao sukob interesa. Treće, odmah po stupanju na dužnost predsednika Saveta NBS, 10. aprila 2009, u skladu sa Zakonom o sprečavanju sukoba interesa pri vršenju javnih funkcija (Službeni glasnik br. 43/04) podneo sam propisani „Izveštaj o imovini, prihodima i javnim funkcijama“ (vrlo detaljan izveštaj na 11 stranica) Republičkom odboru za rešavanje o sukobu interesa. U izveštaju su navedeni i manjinsko vlasništvo (pet odsto) u pravnom licu i volontersko, neplaćeno članstvo u Ekonomskom savetu predsednika Vlade Republike Srbije. Republički odbor za rešavanje o sukobu interesa nije imao bilo kakvih primedbi. U vezi s mojim članstvom u Savetu NBS od avgusta 2003. do februara 2004, „potpisnica“ ga je samo spomenula u poslednjoj „polemici“, ali je u prethodnom saopštenju „kabineta guvernera“ izneto niz neistina u malo teksta: „...Takođe, izuzetno visok stepen hipokrizije predstavlja davanje ovakve izjave upravo od strane g. Šoškića koji je bio nelegalno izabran za člana Saveta NBS u tzv. aferi `Bodrum` 2003. Pretpostavljamo da nije vratio naknade koje je tada primao kao član nelegalno izabranog Saveta, a koje su upravo u to vreme bile uvedene odlukom tog tela koje je trebalo da vrši nadzor nad finansijskim aspektom poslovanja NBS.” Istina je sledeća - u Savet NBS 2003. izabran sam na osnovu odluke Skupštine Republike Srbije, objavljene u Službenom glasniku Republike Srbije. Tadašnji Savet je utvrdio koeficijente i metod obračuna naknada rukovodstva NBS. I sadašnje rukovodstvo prima svoje naknade na osnovu tih odluka. Ako je tadašnji Savet NBS bio po oceni „kabineta guvernera“„nelegalan“, da li bi i sadašnje rukovodstvo i „potpisnica“ trebalo da vrate sve svoje do sada primljene naknade od 2012. po osnovu iste odluke „nelegalnog“ Saveta NBS? Posebno pitanje koje bi se ovde moglo postaviti je i koji zakon ili bilo koji drugi propis uopšte dozvoljava „kabinetu guvernera“ da u svojim „saopštenjima“ ocenjuje legalnost odluka Skupštine Srbije? Kada smo već kod zakonitosti, možda bi „kabinet guvernera“, „potpisnica“, ali konačno i Agencija za borbu protiv korupcije mogli da se pozabave moguće sasvim direktnim kršenjem Zakona. Naime, po sadašnjem Zakonu o NBS u članu 20, stav 1, eksplicitno stoji da guverner „… ne može obavljati funkciju u političkoj stranci....“. Istovremeno „potpisnica“ u javno dostupnim biografijama (na internetu i drugde) i dalje figurira kao zamenica predsednika SNS-a i mediji izveštavaju o njenom aktivnom javnom učešću u političkom radu svoje partije u toku obavljanja funkcije guvernera NBS (www.danas.rs/vesti/politika/u-kom-je-svojstvu-guvernerka-bila-na-go-sns). Istovremeno, relevantna pravna tumačenja ukazuju na to da zakonom zabranjene stranačke funkcije nikakvo zamrzavanje ili mirovanje ne može da izmeni. O tome je i NIN svojevremeno pisao u svom tekstu Zamrzavanje stranačke funkcije: obmana u ime naroda. (NIN broj 3466 od 1. juna 2017) Zbog nespojivosti funkcija, prethodni predsednik SNS-a je, sasvim ispravno, podneo ostavku na svoje stranačke funkcije čim je stupio na državnu funkciju. Zašto već deset godina to isto nije učinila zamenica predsednika te iste partije? Nije strašno ako neko nešto ne zna ili ne razume. Nije dobro ako neko ne zna i ne razume a misli da zna i da razume. Vrlo je loše, međutim, ako taj ko ne zna i ne razume, okružen neškolovanim partijskim poltronima, pomisli da svoje iluzije i neznanje ima pravo da, uz to i zlonamerno, nameće drugima kao realnost i istinu.