Ne smeš da ubijaš ono što te je rodilo

Za žensku energiju kažu da je nepredvidljiva, ponekad mirna i strpljiva, a drugi put snažna i prodorna, kao reka sa bezbroj pritoka. O takvim klišeima, čak i ako su istiniti, ne razmišljaju Marica Živanović Poljo, LJiljana Bralović, Marina Pavlić, Marijana Petković, Ilijana Čutura, Milena Orubović Đukić, Bojana Novaković.., dok dižu narod na proteste zbog zagađenja vode, vazduha, zemljišta, šireći krug probuđenih. One nemaju vremena za zamajavanje sopstvenom slikom u javnosti, obavljajući redovne poslove i istovremeno ispunjavajući obaveze prema svojim udruženjima u sklopu Saveza ekoloških organizacija Srbije (SEOS), pokretu Kreni-promeni i kampanji Marš sa Drine. Zanima ih samo obustavljanje geoloških istraživanja koja vode ka eksploataciji bora i litijuma, zašto su mesecima bile na barikadama i danima kampovale ispred Predsedništva Srbije. Može se pomisliti i da su nepokolebljivije od muških kolega, s obzirom na fragilnost ženskog tela, ali i duše, na koju atakuje državni vrh nazivajući ih antivakserkama, antiputarkama, stranim plaćenicama, promoterkama propalih politika, lažnim ekološkinjama... i blateći ih na razne druge načine. Od svih epiteta što im ih prišivaju, slažu se samo sa jednim – njihova struka zaista nije ekologija, njome se bave iz želje da zaštite budućnost. U tu borbu uvučene su kao majke, sestre, ćerke, iskonski spremne na takav teret. Maricu Živanović Poljo iz inicijative Neko brine za Levač (sada dela SEOS-a), i ranije su vodili ideali, kada je, kao arhitektkinja htela da unapredi seoski život oko manastira Kalenić. Na svoju rodnu grudu ona se sa mužem vratila iz Kragujevca ne bi li uživali u lepoti „srpske Toskane“, kako se naziva područje oko Rekovca, zbog plodnih voćnjaka i vinograda. Na nesreću, ta rodna zemlja „leži na blagu“, tj. na ona dva elementa, šta su Rekovčani saznali iz medija, potom prionuvši na sakupljanje informacija. Međutim, „ni opštinski odbornici nisu znali ništa o istražnoj dozvoli koju je Ministarstvo rudarstva izdalo kompaniji Balkan majning end minerals“, kako kaže Marica. Zakulisnost postupaka političkog vrha zatekla je meštane, a konsultacije sa stručnjacima još su ih više prestravile – mogli su da vizuelizuju sliku Mesečevog krajolika na 175 kvadratnih kilometara tamošnjeg istražnog područja. „Formirana je fejsbuk-grupa gde su se slivali podaci, organizovane brojne tribine, poslata pisma na stotine kućnih adresa, uz ilustracije užasa nastalih u svetu usled te vrste rudarenja“, ona dodaje. Otrežnjenje levačkog življa urodilo je čudom: većina odbornika, listom iz SNS-a, glasalo je za izmenu Prostornog plana Rekovca. „Procedura je u toku, a, ako i uspemo da trajno zaustavimo rudarenje u svom kraju, predstoji nam izmena PP Srbije, kao plana višeg ranga“, Marica zna da ta borba neće biti ni kratka, ni laka. Veliku, a ne baš vidljivu zastupljenost žena u eko-pokretu, ova arhitektkinja objašnjava prosto - buđenjem arhetipskog majčinskog instinkta. A on se ne ispoljava samo prema sopstvenoj deci, već i prema srednjoškolcima kojima predaje stručne predmete. A dolazi do punog izražaja samo uz podršku „naših partnera, sinova, očeva“. LJiljana Bralović, predsednica udruženja Suvoborska greda (takođe dela SEOS-a), bila je do skoro „samo“ pesnikinja i „seljanka“, kako sebe opisuje. I njeni zemljaci iz okoline Pranjana kod Čačka za interesovanje Balkan majninga za bor i litijum, duboko ispod njihovih oranica, saznali su iz medijskih priloga, ovaj put – australijskih. I reakcija na saznanje bila je slična - organizovani su naučno-informativni skupovi, zapodenuta saradnja sa drugim ekološkim inicijativama. Pokrenuta je i peticija žitelja pet sela za izmenu PP Gornji Milanovac, metodom od kuće do kuće, u cilju prikupljanja potpisa. „Neke od domaćina morali smo da uveravamo da nismo za smenu Vučića, već za obustavljanje istražnih radova“, veli LJiljana. Uverena je da je ta borba natpolitička. U međuvremenu se udruženje striktnije strukturisalo, a ona došla na njegovo čelo, što objašnjava faktom da je „reč - njeno oružje“. Tome shodno, ona je ta koja je pitala premijerku da li je PP Jadar povučen zato što je štetan, ili zbog pritiska, na šta je ova (predizborno) rekla da vlast sluša glas naroda. Od DŽonija Depa pak nije dobila odgovor, tražeći priznanje „koliko je koštalo naših para njegovo prijateljstvo sa Vučićem“. Svaku svoju javnu reč LJiljana skupo plaća, pa je zimus u nekom tabloidu osvanula njena slika u kupaćem kostimu, uoči plivanja za časni krst, a da je verski kontekst čina bio skriven klasičnim bljuvotinama. Sad se LJilja tome smeje, odavno suočena sa prljavim potezima vlasti i njihovih medijskih poslušnika. Uostalom, ona je svesna i svoje snage i snage eko-pobune. Kod nečeg ipak ume da zapne, kao kod reči „feministkinja“, pa se ponekad ljutne kad je tako nazove saborkinja Bojana Novaković. Jer, LJiljana sebe smatra „tradicionalistom“, čvrsto verujući da „svako ima svoje mesto na ovom svetu“. Ali, i takve „čarke“ idu u korist ujedinjenim eko-organizacijama, ustrojenim na demokratskim principima, gde se mogu čuti različita mišljenja. Na tome počiva i pedagoški pristup Marijane Petković iz udruženja Ne damo Jadar (i člana SEOS-a), profesorke srpskog u lozničkoj Gimnaziji. Koja đacima često ponavlja da je samo čovek koji misli svojom glavom – slobodan. Ali, i takvima su potrebne informacije, koje je, u slučaju svojih rodnih Gornjih Nedeljica, Marijana saznala posredno. „Meštani su sasvim slučajno došli do mape planiranog rudnika i jalovišta, na ukupno 354 hektara sada plodnog zemljišta“, ona podseća. Kada je mapa došla u njene ruke, dala se u čitanje zakona i propisa, u pisanje mejlova institucijama i partnerima, sve uredno slažući po registratorima, koji danas čine ozbiljnu arhivu. Spremnost žena da se uhvate ukoštac sa trovačima planete, ona tumači „profesionalno“. „Žene su kroz vekove uvek bile stub opstanka, o čemu govori literatura“, ona ukazuje na još jedan aspekt ekološkog pokreta. Ponekad, kad digne glavu sa spisa, Marijana poželi da u etar pusti neko svoje zapažanje. Pa postavi na Fejsbuk fotografije kuća koje je Rio Tinto otkupio u Nedeljicama, svih bez krova i prozora, uz komentar da je ova kataklizma „rezultat SNS politike“. Stoga je ta borba (protiv vetrenjača) za nju – životna. Slično misli i Ilijana Čutura iz Jagodine, takođe profesorka srpskog jezika. Ona je u Eko-brigade ušla na poziv bivšeg đaka, uverenog da svojim prosvetnim iskustvom može mnogo da doprinese pobuni. Od tad Ilijana priprema i lektoriše govore, saopštenja, zahteve... „Raspodela poslova je spontana, svako radi ono što može i ume“, ona komentariše. NJeno je i prokletstvo i nagrada to što sve dublje ulazi u zlokobne namere političara i investitora u projekat istražnog punkta Siokovac. „I sam njegov naziv upućuje na prevaru, jer skreće pažnju sa okolnih dvadesetak mnogo većih sela, koja su takođe na udaru“, ona ističe. Različitost političkih uverenja u ekološkoj pobuni, ona drži za jedinstvenu priliku da rame uz rame stane neko „kome je Draža Mihailović bio u kući“, i drugi, čiji zid krase partizanske spomenice roditelja. Važno je samo da je zajedničko svima – prilježnost za pozitivne promene. U ovoj sferi je veteran Marina Pavlić, direktorka udruženja Kreni-promeni, i asistentkinja čuvenog profesora Maršala Ganca na univerzitetu Harvard. Za njom stoje brojne pobede – izvojevane izmene Zakona o finansijskoj podršci porodicama sa decom, koje su porodiljama donele veća prava, zaštita parkića na Banovom brdu od uzurpacije, raskrinkavanje dela zdravstvene mafije, pokretanje bezbroj kampanja i peticija..., koje su prethodile upuštanju u ekološku problematiku. „U aktivizam sam ušla slučajno još 2009, u njemu se prepoznavši“, ona objašnjava. Premda joj sad u nadležnost spada koordinacija rada Kreni-promeni, draži joj je teren i neposredan kontakt sa ljudima. Bliski bi Marinu opisali metaforom „buldožer nežnog glasa“. Još nešto je odlikuje, kao uostalom i naše ostale sagovornice, koje nikada ne bi istakle sebe ispred kolektivnih zasluga. Zato nikad neće imati status heroja, što javnost traži od svakog pokreta. „Nije u pitanju javnost, već mediji koji insistiraju na hijerarhiji“, primetila bi Bojana Novaković, holivudska glumica, ali i koordinatorka kampanje Marš sa Drine, majke svih drugih inicijativa sličnog naziva. Gde neko odnekle mora da se otera. I Bojana mnogo duguje porodičnom vaspitanju gde je pravilo bilo da slediš svoj unutrašnji poziv. Taj uporan glas ju je podstakao da se obrati demonstrantima u NJujorku na protestu protiv policijske brutalnosti na demonstracijama u Beogradu, organizovanim povodom kovid mera. A potom je odveo iz Holivuda u Beograd, gde je rođena, i gde je mogla izravno da se upozna sa političkom situacijom, i svim njenim posledicama. Poput „legalizovane kolonizacije države“ otkupom zemljišta za rudnike, i još pride prisvajanja rudnih bogatstava, uz ostavljanje zatrovanog tla, vode, vazduha, pokolenjima u nasleđe. Zato Bojana smatra da je ekologija feministička tema par ekselans, ali u svojoj „izvornoj formi, protivnoj svim vrstama dominacije nad bilo kim“, a ne kao što se feminizam „neoliberalno“ tumači, kao objavljivanje rata muškarcima. NJena je poruka da prosto „ne smeš da siluješ ono što te je rodilo i othranilo“. NJen utisak da je agresivan tretman zemlje zapravo atak na sopstveno (žensko) telo, potvrđivan je i tokom blokada, gde su brojnošću „dominirale žene srednjih godina“, prema analizi aktivista iz udruženja Za čist Kosjerić. „Žene su, čini se, bolje uočile širinu problema, svesnije i trajnosti posledica rudarenja bora i litijuma“, kako kaže Milena Orubović Đukić, članica ove kosjerićke udruge. Naša bi priča o ženama koje deluju iz senke u ekološkom pokretu, ne tražeći ništa za sebe, kao pčele-radilice, mogla da se piše u nastavcima. Jer, svaka organizacija ima svoju Maricu, Ilijanu, LJiljanu.., primere istrajnosti i nepotkupljivosti, kada je u pitanju naša zajednička budućnost. Dragana Nikoletić