Od naftnih izvora do srpskih izbora

Vlada Srbije 12. februara ograničila je cene pojedinih naftnih derivata. Konačno, reći će mnogi uz olakšanje. Ali, time ni izbliza problemi, izazvani globalnom krizom koja je zapljusnula i srpsko tržište, nisu rešeni. Istina je da se nešto moralo uraditi, jer su cene goriva, pogurane poskupljenjem sirove nafte na svetskom tržištu, neprestano rasle. U takvoj situaciji skoro sve države su na različite načine pokušale da ublaže efekte tog rasta, jer cene goriva posredno, ali značajno utiču na cene sve ostale robe i usluga. Vladinom Uredbom propisuje se da cena evrodizela ne sme biti veća od 179 dinara, a bezolovnog benzina evro premijum BMB 95 je limitirana na 171 dinar po litru, dok za ostale vrste goriva ne postoje nikakva ograničenja. Vlada je ovakvu odluku donela koristeći ovlašćenja iz Zakona o trgovini. Iako je, naime, tržište u Srbiji slobodno, taj propis omogućava uvođenje privremenih mera, kojima se najduže na šest meseci mogu regulisati cene određene robe i uslovi za njihovu trgovinu kako bi se sprečili ili otklonili poremećaji na tržištu. Ograničenje cena goriva stupilo je na snagu 12. februara, a vladina Uredba je za sada oročena na 30 dana, ali je gotovo izvesno da će nastaviti da važi i posle 14. marta, jer se ne očekuje skora stabilizacija cena sirove nafte na svetskom tržištu, a još je važnije što su predsednički, parlamentarni i beogradski izbori zakazani za 3. april. Po Uredbi na najvišu maloprodajnu cenu nije dozvoljeno obračunavati druge naknade ili troškove, a firme koje se bave prometom goriva ne smeju isporučivati manje količine od proseka u poslednjih godinu dana. A ne sme doći ni do pada kvaliteta goriva. Za one koji se toga ne budu pridržavali, predviđene su ozbiljne novčane kazne i zabrana obavljanja delatnosti do jedne godine. Sve je, dakle, lepo pokriveno. Kao u nekoj ozbiljnoj državi. Šta je onda problematično? Ukratko, to što je država, kao i mnogo puta do sada, sav teret opet prevalila na nekog drugog umesto da se odrekne dela cene koji predstavlja fiskalni prihod. Jer, najveći deo maloprodajne cene goriva - veći od 50 odsto u krajnjoj fazi prodaje, a uz prethodne faze i iznad toga - čine fiskalna zahvatanja, pre svega PDV i akciza na gorivo. Akciza se plaća na svaki naftni derivat koji se prodaje i upotrebljava kao pogonsko gorivo. Ona je trenutno na bezolovni benzin 57,84, a za evrodizel 59,48 dinara po litru. Iznosi akcize su fiksni i usklađuju se jednom godišnje, indeksom potrošačkih cena u prethodnoj kalendarskoj godini. U 2022. nije bilo usklađivanja, koje bi sigurno povećalo akcize, jer je u 2021. inflacija, merena rastom potrošačkih cena dogurala do 7,9 odsto. Uz akcize, na cene goriva obračunava se i opšta stopa PDV-a od 20 odsto. Za ovu priču važno je da u osnovicu za obračun ovog poreza ulaze i akcize, carine i druge uvozne dažbine - ako se plaćaju, što zavisi od međudržavnih ugovora koji su zaključeni, vrste robe itd. - i ostali javni prihodi. Znači, sve se najpre sabere, svi troškovi - uvoza sirovine, prerade, transporta, javne dažbine - pa se tek onda na to obračuna još 20 odsto za PDV. Što znači da veća akciza povećava i iznos PDV-a. Zanemarićemo u ovoj analizi koliko je nepravično, pa i bezobrazno odrediti fiksni iznos koji se naplaćuje uvek, a onda ga još i oporezovati. Tim pre što i u važećem Zakonu o akcizama postoji rešenje za ovaj problem. Po tom propisu, naime, u slučaju rasta cene sirove nafte na svetskom tržištu, koji negativno utiče na makroekonomsku stabilnost u zemlji, Vlada može privremeno smanjiti iznose akciza za iznose tih povećanja, ali ne više od 20 odsto, odnosno za 11-12 dinara po litru. Uz to, umanjenje akcize od 20 odsto bi automatski umanjilo i PDV. Još važnije je da Vlada uvek može predložiti i izmene zakona po hitnom postupku, kojima smanjuje iznose akcize i stope i način obračunavanja poreza. Država, dakle, uvek može rešiti problem ako želi. Samo, ovde je pitanje šta država i aktuelna vlast u stvari žele. Inače, uz pobrojane, postoje i drugi (parafiskalni) nameti, kod kojih nije jasno (i nikada neće biti) zašto se uopšte plaćaju i koja im je svrha. Naknada za obavezne rezerve je, recimo, 2,60 dinara, a naknada za unapređenje energetske efikasnosti je simboličnih 15 para po litru. Možda i ovde postoji mogućnost za smanjenje, jer ma koliko mali, svaki iznos uvećava ukupnu cenu. Pri tome, samo smanjenje procenata fiskalnih zahvatanja ne smanjuje nužno i prihod države. A povećanje cena uvek uzrokuje manju potrošnju, što direktno smanjuje i fiskalne prihode, koji direktno zavise i od prodate količine sve robe široke potrošnje, a cene goriva i na to utiču. Upravo zato je važno pravilnije raspodeliti to opterećenje. A krajnji potrošač uvek plati sve, kako god. Kakvi će biti efekti ovakve Vladine odluke? Nemam proročke sposobnosti, niti bih da spekulišem, jer ne znam namere i da li su postignuti neki „zakulisni“ dogovori. Ali, u ovakvoj postavci stvari logično je da se može ostvariti nekoliko scenarija. Jasno je samo da su zarade svih u lancu prodaje goriva (uvoznika, prerađivača, ditributera i trgovaca) praktično limitirane i na njima je da se uklope u ograničene cene, a da ne smanje isporuke i ne kompromituju kvalitet onoga šta prodaju. A kako će to postići ako cena sirove nafte i dalje bude rasla? Ili ako se, zbog usklađivanja sa prošlogodišnjom inflacijom, dodatno povećaju akcize, koje će im dodatno umanjiti zaradu. Ispuniti nametnute obaveze praktično je nemoguća misija. Zaprećene kazne to neće rešiti, jer ko će nešto raditi sa gubitkom? I koliko može da izdrži rad sa gubitkom? Zato su u principu moguće samo dve opcije. Ili će biti nekih mahinacija ili nestašica goriva. Pre svega mislim na mahinacije sa „uvozom“ i „izvozom“ na Kosovo i Metohiju (zbog izbegavanja plaćanja fiskalnih dažbina), što se pominje kao manir nekih trgovaca naftnim derivatima, za koje kažu da su bliski aktuelnim vlastima. Izgleda da postoji i ogromna manipulacija kod preračuna količina (znači osnovice), pogotovo kod transporta produktovodima, gde se meri zapremina uvoza, a dažbine obračunavaju merama za masu, i obratno, jer goriva spadaju u materije koje se skupljaju i šire. Ali, to je druga tema. Nestašice, pak, uvek otvaraju mogućnost da neko zaradi, ili od šverca goriva ili na drugi način. A možda je smišljeno i nešto drugo. Jer, cene ostalih motornih goriva - skupljih benzina, evro BMB 98 i 100, dizela 01, drugih gasnih ulja, tečnog naftnog gasa itd. - nisu ograničene. A nije ograničena ni cena ulja za loženje (koje ima isti sastav kao dizel), avionskih, visokooktanskih benzina, mlaznih goriva – kerozina, koji je takođe blizak dizelu. Pa će se, ako na tržištu nema evrodizela i benzina od 95 oktana, čije su cene zamrznute, koristiti zamenska goriva. Ona kojih ima na tržištu, ali su skuplja, jer im cena nije ograničena. Da li je to namera, da se ekstraprofitom na tim proizvodima pokrije gubitak i ipak napravi veći profit? Ko pamti devedesete godine, setiće se ograničenih cena hleba i pekara u kojima se nije mogao naći taj hleb, već samo kifle i druga skuplja peciva. Ostaje nada da, ipak, postoji nekakav smislen plan, da će biti donete još neke mere kojima će se „ispeglati“ navedeni problemi. Ali, kako kažu, nada umire poslednja, a postupanje nadležnih poslednjih godina ne daje razloge za optimizam. Izgleda da nam svima zajedno samo sreća može pomoći, jer u to se jedino možemo uzdati tamo gde ništa ne zavisi od znanja, stručnosti i sposobnosti.