Za nas je čarlston povratak u budućnost

Raširili smo krila. Sa zvučnika se čuje pesma Oko sveta pop sastava Daftpunk. Prvi nalet vetra nas pokreće. Nošeni smo naviše, dok naša stopala ostaju čvrsto usidrena u zemlji. Bogohulna rapsodija se pretvara u ritual u kome se žrtvuju izvesnosti. Poziv da se prihvati promenljivost života. Šta učiniti da obuzdate prolaznost: dodirnuti božansko ili prožderati zemaljsko, držati se na distanci ili zagrliti jedni druge do smrti? Način na koji igramo nikada ne može biti potpuno odvojen od načina na koji živimo. Južnoitalijanska divlja igra za izbacivanje smrtonosnog otrova pauka iz tela, postala je lek za depresiju u vreme siromaštva. Čarlston se pojavio između dva velika rata, kao reakcija na strašne stege, ili kao pokušaj da se pobegne od agonije gubitka... Emio Greko i Piter Šolten poneli su 24. januara u Milanu prestižnu nagradu magazina Danza e Danza, koja se dodeljuje umetnicima koji su obeležili prethodnu godinu. Sa svojim najnovijim komadom nazvanim Bogohulna rapsodija, koreografski dvojac iz Amsterdama stiže pred beogradsku publiku na predstojeći 19. Beogradski festival igre. U Bogohulnoj rapsodiji vidimo tragove do sada neviđenog virusa. Komad je nastao u izuzetnim okolnostima, uz adekvatnu distancu i iz čiste potrebe za nastavkom normalnog života. Kao dokaz da su igra i društvo čvrsto isprepleteni. Ako uzmemo bukvalno tumačenje reči bogohuljenje, što znači „blaćenje bogova“, ne možemo na početku razgovora a da ne pitamo slavne koreografe, protiv kog tog „boga“ se okreću? „Ne obraćamo se toliko jednom bogu koliko celoj ideji da postoji hijerarhija, bogovi iznad ljudi, ljudi iznad životinja i prirode, uključujući sva moguća pravila koja idu uz to“, kaže Emio Greko. „Mi istražujemo `uzvišeno`, nastojeći da pokolebamo nepovredivost božanskog. U svakom slučaju, obožavamo i bogohulimo u isto vreme, što rezultira kaleidoskopom osećanja. To je kontinuirani flert.“ NJegov kolega Piter Šolten se nadovezuje: „Onog trenutka kada nešto ili nekoga rušite, vi takođe potvrđujete njegovu vrednost. Igramo se tom ironijom. Kada čovek počne da se poistovećuje sa Bogom, kroz naučni napredak, osećaj vlasti ili superiornosti, nastaju problemi.“ Jer „bogohuljenje je preispitivanje“, veli Greko. „Tvrdnja da je Zemlja okrugla nekada je bila bogohulna. Đordano Bruno je spaljen na lomači jer je rekao da su zvezde neka vrsta sunca oko kojih kruže planete. A pogledajte gde smo danas sa našim stanovištima o svetu… I opet ništa nije izvesno, jer čak i najčvršće istine mogu lako da padnu“... Piter Šolten ističe da zajednički, u radu, izazivaju sukob ili konstruktivno buđenje. „Tamo gde se sudaraju dva sveta, stvara se vatra, energija. Između umnog i telesnog, između svetog i bezbožnog, masovnog i individualnog… Paradoksi su pokretač našeg rada.“ Gde može da odvede ovakav oblik bogohuljenja? Šta stavljate na mesto Boga? „Svemir“, iz topa nam odgovara Emio Greko. „Sposobnost da se nešto preispita i preoblikuje. Novi način merenja stvari.“ Šolten međutim navodi da smo ipak u vremenu u kome nas živima čini taj nemilosrdni protok medijskih senzacija i vesti. „Posebno u vremenima krize“, reći će on. „To otupljuje, jer ispunjava onu prazninu koja je potrebna da neko razmišlja svojom glavom. Sa ovim komadom želimo da preispitamo taj prostor praznine.“ Da li sa tog stanovišta, predstava može imati srećan kraj?, nadovezuje nam se kao logično pitanje. „A kako možemo dugoročno garantovati svoj opstanak“, odgovara Šolten. „U tome leži ideal. Ovo se ne odnosi samo na jedan komad, već na celokupni rad trupe. Motiv koji prožima naše planove za naredne četiri godine je veoma smeo, idealistički iz zanosa, nužnosti, iz intuicije tela. Ovaj motiv nije samo važan za nas, već je deo šire diskusije sa mladim umetnicima u Holandiji. Šta je ono što njih pokreće? Na koji način mogu projektovati budućnost, izvesnost svojih planova, nužnost umetničkog stvaranja.“ „Mi pronalazimo motive u liku Kihota“, kaže Greko. „On (ali to može biti i ona) nas vodi i pruža nam mogućnost da postavimo pitanje: protiv kojih vetrenjača želimo da se borimo? Kihot stvara prostor i u isto vreme drugu stvarnost u koju možemo da verujemo.“ I kako onda opstaje trajna fascinacija svetim naspram bezbožnog, pitamo. „S jedne strane, igrači u svom pokretu traže stabilnost, usidrenje sa zemljom, a sa druge strane način da transcendiraju sopstveno telo do fizičkog i duhovnog susreta sa drugim“, reći će Greko. „Čvrsto smo uvereni da se ono što je sveto nalazi u samom telu. Mi smo ta bezbožna bića, a istovremeno je sve sveto sadržano u tajanstvenom delovanju i lepoti tela. U nesvesnom.“ „U našem jeziku igre često govorimo o `neznanju` kao važnom faktoru. U trenutku neznanja, sve utihne. Upravo tu možemo sresti uzvišenost, jer se telo predaje vremenu. Posebnost je smeštena u unutrašnjoj strukturi dela, a ritualni aspekt se manifestuje kroz ponavljanje i predaju“, kaže Šolten. U Bogohulnoj rapsodiji oni crpe inspiraciju i iz čarlstona i igre pizzica s juga Italije. Gde vode ovi specifični pokreti? „Volimo da uvedemo poznate stilove u naše nastupe, kako bismo izazvali sukob. Za nas je čarlston kao povratak u budućnost“, ozbiljan je Šolten. „Imajte na umu da je u pitanju 1920. godina, koju posmatramo jedan vek kasnije. Neverovatno je da je čarlston bio popularan pre više od 100 godina! U čarlstonu smo otkrili jedan korak iz južnoitalijanskog plesa, koji na kraju vodi u ekstazu ili ozdravljenje nakon ujeda smrtonosnog pauka. To je identičan korak, koji telo povezuje sa zemljom.“ Emio Greko sličnog je mišljenja: „Upornost u slučaju obe igre nas intrigira. Iščašeni udovi, pokoravanje ritmu, radost i drama. Čarlston je kao kontrolisana neobuzdanost. Predaješ se, a istovremeno stvaraš ritam. Pizzica je igra iz mog rodnog kraja, Pulje. U prevodu pizzica znači ugriz. Kada bi nekog ugrizao pauk, morao je da se oslobodi otrova što je brže moguće. Radili su to divljom igrom, koja je i danas živa jer se prenosi sa kolena na koleno i igra na seoskim svadbama ili slavljima tokom leta. Igra je kao oslobađanje od smrti. U tome smo pronašli inspiraciju za našu Bogohulnu rapsodiju.“ I konačno na pitanje kako je skupljena muzika, Šolten nam otkriva da su delovi satkani od Posvećenja proleća Igora Stravinskog. „Ne koristimo ovo delo u celini, ali nas pokreće njegova tema. Sveti ritual, u kombinaciji sa zemaljskom koreografijom Nižinskog. Premijera je izazvala veliku pometnju 1913. godine. Bilo je to bogohuljenje!“ Greko dodaje da su dodatno kombinovali pop pesme, folklornu muziku, rep i filharmonijske bande, južnoitalijanske fanfare… Isto tako, kao grupa odlučili su da iskoriste novonastalu situaciju, i da tako otkriju neki novi umetnički ugao. „Radili smo u novim uslovima. Igrači su razmišljali o svim zadatim temama kod kuće. Na osnovu našeg koreografskog crteža, kreirali bi solističke deonice na koje su nesumnjivo uticali skučeni prostori u kojima su se nalazili. Piter i ja smo morali da radimo bez materijala, odnosno bez igrača. Bez tela smo stvarali pokret. To vas tera da stalno pretpostavljate. Ako ovo ... onda ovo ... To je novi, izazovan način rada i redefinisanja našeg odnosa prema telu u pokretu. Isto je i za igrače. Bili su van svoje zone komfora, prepušteni sami sebi. U tom smislu bi se čak moglo reći da su više bili uključeni u konkretizaciju produkcije nego u slučaju prethodnih kreativnih procesa.“ „Najteže je živeti u sadašnjem trenutku, jer niko ne zna koliko će ova situacija trajati“, kaže Piter Šolten. „To izaziva nemir. Međutim, mi želimo da podarimo smisao životu, bez obzira na okolnosti. Ne postoji ništa slično onom osećaju kada je sve ’na čekanju’. Upravo taj momenat neznanja nudi mogućnosti. Konstantno pretpostavljanje o kom Emio govori, predstavlja stvaranje nečega, redizajniranje prostora. U tom smislu se takođe uklapa u posao koji radimo. Verujemo da smo pronašli novi metod, koreografsku žicu na kojoj se može svirati Bogohulna rapsodija“, zaključuje. Sava Blagojević