Putinov san o podeli sveta

Odluka ruskog predsednika Vladimira Putina da naredi sveobuhvatnu invaziju na Ukrajinu opire se svakoj zamislivoj političkoj logici, čak i rezonovanju jednog okorelog autoritarnog lidera kakav je on. Ovim neisprovociranim napadom Putin se priključio dugom nizu iracionalnih tirana, uključujući - ne na poslednjem mestu - i Josifa Staljina, koji je verovao da je za održavanje njegove moći potrebno da je konstantno širi. Ova logika navela ga je da počini stravične zločine protiv sopstvenog naroda, uključujući i masovnu glad koja je u smrt oterala milione Ukrajinaca. Čuvena je izjava jednog drugog masovnog ubice iz 20. stoleća, Mao Cedunga, da njegova politička moć izrasta iz topovske cevi - ili, kako se činilo, nuklearnog projektila. Mao je od mog pradede, sovjetskog lidera Nikite Hruščova, zahtevao da Kinu snabde nuklearnim naoružanjem, što bi mu omogućilo da svoje domaće i strane protivnike faktički drži kao taoce. Samo se sličnim razmišljanjem mogu objasniti Putinove akcije u Ukrajini. On kaže kako želi da „denacifikuje“ Ukrajinu, ali besmislenost tog zahteva bi trebalo da bude očigledna, između ostalog i zato što je ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski jevrejskog porekla. Šta je onda Putinov krajnji cilj? Da li želi da NATO kazni time što će uništiti ukrajinsku vojnu infrastrukturu? Da li se nada da će instalirati marionetsku vladu, bilo tako što će Zelenskog zameniti nekim drugim ili ga pretvoriti u ukrajinskog maršala Petena, francuskog kolaboracionističkog vođu iz Drugog svetskog rata? Odgovor na ova pitanja mogao bi biti pozitivan. Ali pravi razlog zbog koga je Putin naložio invaziju na Ukrajinu manje je pragmatičan, i stoga još alarmantniji. Čini se da je Putin podlegao svojoj egom pokretanoj opsesiji obnavljanja statusa Rusije kao velike sile koja ima jasno definisanu sferu uticaja. Putin sanja o održavanju međunarodne konferencije poput onih na Jalti i u Potsdamu, na kojoj bi se s liderima drugih velikih sila, predsednikom Sjedinjenih Država DŽoom Bajdenom i kineskim predsednikom Si Đinpingom, dogovorio o tome kako da međusobno podele svet. Pretpostavka je da bi na takvom skupu on i njegov novi saveznik Si udružili snage kako bi smanjili deo sveta pod kontrolom Zapada - i drastično uvećali onaj pod kontrolom Rusije. Kao svojevremeno i disidentski pisac, nobelovac Aleksandar Solženjicin, i Putin odavno priželjkuje obnovu pravoslavnog kraljevstva Kijevske Rusije - temelja ruske civilizacije - kroz uspostavljanje „Ruske unije“ koja bi obuhvatala Rusiju, Ukrajinu, Belorusiju i Rusima naseljene delove Kazahstana. Sad kad je invazija na Ukrajinu u punom jeku, i druge bivše sovjetske republike su zabrinute, ali - kao što je Putin uveravao azerbejdžanskog predsednika Ilhama Alijeva - Rusija „ne planira da obnavlja carstvo u granicama nekadašnje imperije“. Slovenski su narodi ti koji su sada „pod kontrolom trećih zemalja“, a ne njegovom, i do kojih je njemu toliko stalo. Uprkos Putinovim nastojanjima da ostvari Solženjicinovu viziju, njegove oružane akcije predstavljaju odstupanje od nje. Čak i na vrhuncu svoje nacionalističke manije, Solženjicin nikad nije gubio iz vida elementarnu moralnost. Koliko god da je želeo obnavljanje istorijske Rusije, njemu je bilo neprihvatljivo da se u to ime saglasi s pokoljem Ukrajinaca (i Rusa). Nasuprot tome, Putin u isto vreme izražava ljubav za Ukrajinu i izdaje naredbu ruskim snagama za njeno bombardovanje. Može se pretpostaviti da Putin očekuje od Kine da će ga podržati. Ali mada je invaziju naredio samo nekoliko sedmica nakon što se sa Sijem u Pekingu usaglasio oko nečega što bi se moglo nazvati dogovorom o savezništvu, reakcija kineskih zvaničnika bila je vrlo distancirana i sadržala je pozive na „uzdržanost“. Imajući na umu da se Putin skoro u potpunosti oslanja na Kinu kad traži podršku za osporavanje postojećeg, Amerikom predvođenog međunarodnog poretka, ukoliko bi slagao Sija to mu ne bi donelo nikakvu političku ili stratešku prednost. I to je ono što izaziva toliku brigu: Putin se više ne čini sposobnim za kalkulacije koje bi trebalo da budu misaonog procesa jednog političkog lidera pri donošenju odluka. Umesto da bude ravnopravan partner, Rusija je sada na putu da postane neka vrsta kineskog vazala. Invazija na Ukrajinu je i druge Putinove saveznike i pristalice naterala da se distanciraju. Neki od njegovih najvernijih branilaca na Zapadu, od češkog predsednika Miloša Zemana do mađarskog premijera Viktora Orbana, osudili su njegove akcije. Ali je možda još značajnije što su Putinovi iracionalni izlivi od njega odbili i Ruse. Varvarskim napadom na Ukrajinu on je žrtvovao decenije društvenog i ekonomskog razvoja i uništio nadu Rusa u bolju budućnost. Rusija će sada decenijama biti globalni parija. Kad sam nazvala prijatelja u Kijevu da čujem šta se tamo dešava, rekao mi je da su skloništa otvorena i da se ljudi skrivaju i u stanicama metroa. „Kao u Drugom svetskom ratu“, kazao je, da bi potom konstatovao kako je neverovatno da je „čovek koji toliko mnogo govori o šteti koju rat može da nanese u stanju da krene u rat protiv bratskog naroda“. A onda je pitanje koje sam mu postavila postavio on meni: „Ti meni reci šta se dešava. Vi Rusi ste ti koji uporno glasate za ovog fašistu“. Mada je ovakvo gledanje na stvari razumljivo, ono nije sasvim istinito. Rusi izvorno jesu birali Putina, ali su mu se kasnije jednostavno predali, jer glasanje više nije bilo ni od kakvog značaja. Isto tako, tvrdnja da 73 odsto Rusa podržava Putinove akcije u Ukrajini je čista propaganda. Hiljade ljudi su se okupile u ruskim gradovima da kažu „ne“ ratu, uprkos hapšenjima i policijskoj brutalnosti. Ovog puta ne deluje da su Rusi spremni da se predaju bez glasa. Narednih dana i sedmica svet može da očekuje mnogo više signala da oni ovaj rat ne žele. Staljinizam nije umro dok nije umro Staljin. Isto je bilo i s maoizmom. Da li će se isto dogoditi i s putinizmom?