Srbija je izašla iz apatije i beznađa

Skupština slobodne Srbije početkom 2022. donosi uzbudljivosti koje Narodnoj skupštini žalosno nedostaju. U samo nekoliko nedelja ta organizacija je povukla svog predsedničkog kandidata, Boža Prelevića, radi opozicionog jedinstva, bila na nišanu dela te iste opozicije zbog internog pisma koje je procurilo u javnost, napustila koaliciju okupljenu oko Stranke slobode i pravde, Narodne stranke i Demokratske stranke, i najzad odlučila da u izbornu trku pođe unutar koalicije „Moramo“. Sa tog turbulentnog leta članica SSS Biljana Stojković vratila se kao predsednička kandidatkinja. Biljana Stojković je redovna profesorka Biološkog fakulteta Univerziteta u Beogradu. Predaje na Katedri za genetiku i evoluciju. U skladu sa ozbiljnom naučnom i aktivističkom biografijom smatra da politička scena mora da se menja od genotipa nadalje, i da stranke pogotovo moraju da evoluiraju. Kakvu saradnju je Skupština slobodne Srbije dogovorila sa koalicijom „Moramo“? U nedelju je u Gornjim Nedeljicama proglašena moja kandidatura za predsednicu Republike Srbije. Biću predsednički kandidat koalicije „Moramo“, a predložili su me Ekološki ustanak, Akcija, Ne davimo Beograd i Skupština slobodne Srbije. Bilo mi je teško da to prihvatim, jer nikad nisam bila u toj ulozi, ali već godinama govorim da svako u ovom zlu mora da uradi sve što je do njega kako bi pobedio vlast Aleksandra Vučića. Kada mi je ponuđeno da budem kandidatkinja, uprkos velikoj odgovornosti, shvatila sam da bi bilo veliko licemerje da sama ne učinim sve što mogu. Članovi SSS nalaze se i na republičkoj listi „Moramo“. To su doktor Rade Panić, profesorka doktorka LJiljana Tomović, zatim Dragan Kleut, predsednik Saveza udruženja poljoprivrednika Banata, i Dušanka Garić, klinički psiholog, za čiju bismo profesiju mogli reći da je Narodnoj skupštini veoma potrebna. Prethodne sedmice bile su turbulentne za SSS. Povukli ste predsedničkog kandidata, izašli iz koalicije SSP-NS-DS, i naposletku odlučili da učestvujete na izborima sa „Moramo“. Šta se zbivalo? Osnovali smo se kao grupa slobodnih ljudi, intelektualaca ostvarenih u svojim profesijama. Želeli smo da izađemo iz komfora profesije i života - koji je za srpsko društvo udoban - i da preduzmemo nešto konkretno kako bismo pobedili ovaj režim. Osnovna ideja nam je bila da okupimo opozicionu scenu, i zato smo razgovarali sa svim političkim strankama, pokretima, liderima. Fokusirali smo se, naravno, na stranke koje su bile isturene, za koje ljudi najviše znaju. Prvi pokušaj je bio da se napravi platforma za pregovore sa evroparlamentarcima. Uprkos tom neuspehu pokušavali smo da okupimo jedinstvenu listu. Stranke godinama govore da na njihovim listama treba da budu ugledne nestranačke ličnosti. Pristali smo na to, ali smo u nekom trenutku posumnjali da ćemo na tim listama biti samo imena, bez mogućnosti da u parlamentu imamo svoj glas i utičemo na politike. Zato smo insistirali da na listi bude najmanje petoro naših ljudi, koji bi mogli da naprave poslanički klub. To se u javnosti našlo na pogrešan način, i pogrešno je protumačeno. Naše interno pismo, naš izveštaj članstvu, došlo je u ruke stranačkih lidera, objavljeno i iskorišćeno protiv nas. Način na koji je predložen predsednički kandidat, mimo dogovora, bio je konačan razlog da izađemo iz svega. Mi nismo ljudi koji razumeju stranačke hijerarhije. Naši ljudi misle slobodno i teško se u njih uklapaju. Pokušavali smo više od godine, i nismo uspeli da se uklopimo u stranačko funkcionisanje. Razmišljali smo o tome da se sasvim sklonimo iz predizbornih aktivnosti, bilo je ljudi koji su mislili da treba da se sklonimo i ostanemo neukaljani, ali je prevagnuo glas simpatizera i članova Skupštine koji su mislili da bi to bila predaja. Sedamdeset osam odsto našeg članstva zaključilo je da moramo na izbore, ali sada idemo sa pokretima koji su nam zaista bliski. Sa ekološkim pokretima, sa Ne davimo Beograd, imamo saradnju koja nikad nije ni prestala, tako da nije bio problem da nađemo bolji zajednički jezik. Uobičajeno je opozicionog kandidata pitati o „kolonama“, dakle - jedna ili više kolona? Šta je bolje? Prva ideja Skupštine slobodne Srbije bila je da se svi okupe u široki građanski front. Želeli smo da napravimo „referendumsku atmosferu“, i da postoje jedna lista i jedan predsednički kandidat, jer nam se činilo da je to najbolji način da se postigne sinergija, da se podigne pobuna među građanima, i da se tako reši mučenje u kome živimo. Kako je vreme odmicalo, postali smo svesni da to nije moguće. Sada imamo ideološku podelu koja nije rigidna. Očigledna je, međutim, druga podela - imamo kolonu koja okuplja stranke i kolonu koja okuplja pokrete. To je zanimljivo, i pokazaće nam kakvo je stanje politike u Srbiji. Svesni smo da su stranke izgubile kredibilitet, što zbog delovanja Aleksandra Vučića, koji je uništio politiku u Srbiji, uništio stranke, uključujući i svoju - jer SNS bez njega ne postoji - što zbog političke pasivnosti opozicije, što zbog izneverenih obećanja 2000. godine. To je osnovni razlog zbog kog su građanski pokreti i brojniji i snažniji. Građani su osetili potrebu da se bore bez posrednika, i ovi izbori će biti vaganje šta je trenutno jače. Ne mislim da političke stranke treba da nestanu, ali moraju direktnije da komuniciraju sa građanima. Moraju da posmatraju građane kao subjekte, a ne kao posmatrače političkih dešavanja, koje treba aktivirati samo kada dođe izborni dan, a posle ih zaboraviti. Kako god prošli izbori, stranke će morati da evoluiraju. U novembru, nakon napada na demonstrante u Šapcu, rekli ste da je „Srbija na ivici građanskog rata“. Da li je i danas? „Građanski rat“ je metafora za vrlo različite sukobe sa režimom. Nezadovoljstvo je naraslo do te mere da mnogo ljudi više ne vidi da ima ikakva prava u ovoj državi. Politička elita barata i našim životima i našim poslovima i našim zdravljem, i to se više ne može tolerisati. „Građanski rat“ jeste pobuna na svaki način. Svi su zaboravili na građane, a oni su se konačno dosetili da država treba njima da služi, a ne oni državi i režimu. Jedan vid te pobune već je mesecima aktuelan. Govorimo naravno o raznovrsnim ekološkim protestima. Šta su ljudi postigli takvim poduhvatima? Ujedinile su se veoma različite grupe. Došlo se do toga da niko ništa ne može da uradi sam, i to je važan momenat u društvenom razvoju Srbije, koja je bila u potpunoj apatiji i beznađu. Povučen je zakon o eksproprijaciji, zakon o referendumu pretrpeo je značajne promene, i to se dogodilo isključivo zbog pritiska javnosti, zbog blokada puteva. Bio je to prvi dramatičan poraz Aleksandra Vučića, koji je pokušao - i za svoje glasače uspeo - da taj poraz ispegla preko sopstvenih medija, ali ne može da ga porekne. Znamo da i Rio Tinto i druge rudarske kompanije još otkupljuju zemlju, znamo da u Srbiji postoje brojne istražne lokacije i dozvole za razne istražne radnje, ali sada, kad god se pojavi neki od tih papira, ministarka Mihajlović izlazi na televiziju i to negira. Rudarenja neće biti barem do izbora, i sigurni smo da će priču o tome režim pokušati da strpa pod tepih, jer ih može koštati glasova. Ekološke organizacije neće dozvoliti da te teme padnu u zaborav, naravno. Šta biste činili kao predsednica? Kako bi se vaše predsednikovanje razlikovalo od sadašnjeg? Aktivizam je za mene godinama podrazumevao da sam tamo gde su ljudi kojima su narušena ljudska prava. Naravno da ne mislim da menjam taj odnos prema građanima. Nisam ušla u ovu priču da bih postala predsednica, nego zato što mi se čini da mogu da doprinesem tome da građani konačno imaju predstavnika koji potiče od njih, koji je sa njima na ulicama, na akcijama. I koalicija „Moramo“ i ja nudimo drugačije viđenje politike, u kome će država biti servis za građane, i u kome građani neće služiti lideru, političkoj eliti, državi i multinacionalnim kompanijama. Pošto dolazim iz akademske zajednice, dobro sam proučila Ustav, konsultovala se sa profesorima ustavnog prava, i znam šta su nadležnosti predsednika. Prvo bih se, dakle, držala ustavnih ovlašćenja. Karakteristika predsednika mora da bude „ustavni patriotizam“, što znači da mora da štiti slovo Ustava i ljudska prava. To podrazumeva snažno zalaganje za vladavinu prava i odvojenost tri grane vlasti, a mi umesto toga sada imamo predsednika koji gazi Ustav kako god mu padne na pamet. Imamo predsednika koji koristi primitivnu i mitološku nacionalističku priču da bi zadržao vlast, a iza toga gazi i prodaje državu, zemlju, ljude. „Moramo“ je zeleno-leva koalicija, pa je zaštita životne sredine od devastacije sledeća tačka. O resursima koje ima Srbija, moraju da se pitaju i građani i ministarstva zaštite životne sredine, finansija, ekonomije. Te nadležne institucije moraju stručno i jasno da urade elaborate o bilo kom projektu koji preti da naruši životnu sredinu. Sada imamo predsednika čiji je trend da Srbija postane kolonija za multinacionalne kompanije, da se građani rasele. Bilo je planirano da na teritoriji Loznice nestane 17 ili 19 sela. To apsolutno ne može da se radi. Veliki broj kompanija rudari i po sopstvenim zemljama, ali po regionima koji nisu naseljeni. Finska takođe kopa litijum, ali u regionu gde praktično nema stanovnika. Ne smeju se dozvoliti prodaja zemlje i zagađivanje vode i vazduha, jer ovde ljudi treba da žive. Važno je i da kompanije koje već postoje funkcionišu po ekološkim principima i jasnim standardima, na šta ih niko izgleda ne tera. Veoma često smo najzagađenija zemlja u svetu. Takvoj zemlji potreban je vrhunski zdravstveni sistem. Kako stoji naš? U civilizovan život spada i zdravlje ljudi. Predsednik Sindikata lekara i farmaceuta Rade Panić vrlo dobro zna šta se dešava u zdravstvu, i još od 2015. tvrdi da postoje pokušaji da se državno zdravstvo potpuno uništi, i da sve pređe u ruke privatnika. To u stvari znači neoliberalni koncept, po kome će se lečiti onaj ko ima novca, a umiraće svako ko ga nema. Imamo Vučića koji otvara nove bolnice, ali to što imamo bolnicu i aparate, još ne znači da imamo zdravstvo. Nemamo lekare, i preko doma zdravlja ne možemo da dobijemo upute. Svako ko ima novca otići će kod privatnika da ne bi provodio dane po čekaonicama domova zdravlja. Šta predsednik može da učini za građane dok su još zdravi? Treću tačku svog programa nazvala sam staranjem o svakodnevnom životu građana. To je na prvom mestu briga o radničkim i socijalnim pravima. Predsednik nema mogućnosti da piše zakone i tera parlament da ih usvaja, ali autoritetom može da se postara za ljudska prava, u koja svakako spadaju prava radnika i socijalna pravda. Sada imamo Zakon o radu koji su pisale multinacionalne kompanije i Privredna komora Srbije, zakon potpuno otuđen od radnika. Sindikati se guše, a oni koji nisu ugušeni pod uticajem su vladajuće stranke. Imamo državu velikog siromaštva i ogromne nejednakosti, jer imamo političku elitu koja poseduje sav novac i raspodeljuje ga kako joj se prohte. Ta je elita na izvoru novca, na izvoru budžeta, koji puni porezima. Raspodeljuje novac sebi, na tenderima pobeđuju njeni članovi i simpatizeri, nova klasa krupnih kapitalista i tajkuna, koja ugrožava radnička prava. Socijalnu funkciju države režim Aleksandra Vučića preneo je na samu stranku. Socijalna davanja za ugrožene grupe veoma su mala, a i ta davanja po sto evra ili po 20.000 dinara, ta navodna briga o siromašnima, predata je u ruke stranke koja je na vlasti, to jest autokrate Aleksandra Vučića, i to stvara privid njegove brige za građane. Briga za seljake je takva da su poljoprivrednici nedavno protestovali širom zemlje, što je podržala i Skupština slobodne Srbije. Poljoprivreda trenutno prolazi kao i zdravstvo. Cilj je da se unište mali poljoprivrednici kako bi se zemlja dala u zakup domaćim tajkunima i stranim kompanijama. Poljoprivrednici opravdano štrajkuju, jer je Srbija među retkim zemljama koje im uzimaju akcize za gorivo, a cene đubriva su neverovatne. Tenderi za raspodelu državne zemlje poljoprivrednicima kriju se kako bi na njima učestvovali samo veliki poljoprivredni proizvođači bliski Srpskoj naprednoj stranci. Zadruge su nefunkcionalne, i svašta je urađeno da u Srbiji mali poljoprivrednik i selo nestanu. Često imam utisak da je cilj režima Aleksandra Vučića da se ova zemlja očisti od stanovnika. Dok ih ima, potrebno im je nekakvo obrazovanje. Budući da ste iz tog sveta, šta o njemu kažete? Što se tiče nastavnih planova i programa, ova vlast je uspela da 2017. serijom zakona o obrazovanju centralizuje obrazovnu politiku, predajući je u ruke ministarstva i samog ministra. Tamo se odlučuje ko će biti direktor škole i u najmanjem selu. LJudi u zdravstvu i ljudi u obrazovanju izgubili su svako dostojanstvo, i ne govorim samo o platama. Govorim o uvažavanju njihove stručnosti. Bez obrazovanja i zdravlja, ovde nema budućnosti. Da ste predsednica, šta biste poručili o rusko-ukrajinskom ratu? Po međunarodnom pravu to je narušavanje teritorijalnog integriteta države, i to svakako treba osuditi. Razumem, naravno, i činjenicu da je ruska manjina unutar Ukrajine u spornim regionima izgubila neka građanska prava. Kao pacifistkinja, međutim, ne mogu da podržim oružani sukob, već se mora insistirati na tome da se problemi rešavaju preko međunarodnih konvencija i povelja o ljudskim pravima. Mora se voditi računa o ljudima koji su stradali i koji će tek stradati ukoliko se rat ne smiri. Ne znam da li bih mogla da se stavim na jednu stranu. Srce me vuče ka ukrajinskim žrtvama i osudi onoga ko narušava teritorijalni integritet, ali svakako se mora voditi računa o širem kontekstu. No ako težimo da budemo u Evropskoj uniji, a za to se svakako zalažem - i govorimo o evropskim vrednostima, a ne o politici EU, za koju možemo imati velike kritike - priklonila bih se evropskoj strani.