Po babu i stričevima

Pred same novogodišnje praznike stigao je još jedan „poklon“ - uvođenje platnih razreda u državnom sektoru Srbije odlaže se do 2025. Kulturno rečeno: „nismo ih uvodili, a nemamo ni nameru“. Novo odlaganje i to bar na tri godine jednog od gorućih ekonomskih i socijalnih problema potpuno je obesmislilo i njegovu suštinu i buduća rešenja. Tim pre što taj problem postoji bezmalo 17 godina, najduže u novijoj istoriji, a svaka odgovorna i poštena država mogla je da ga reši za godinu dana. Samo da je htela. Da je kao u većini drugih zemalja, zaposleni u državnom sektoru bi trebalo da imaju oko 10-15 odsto manje plate od radnika u privatnom sektoru. U Srbiji je, međutim, obrnuto. Prosečna neto zarada u prvih 10 meseci 2021. u javnom sektoru bila je 72.297, a van javnog sektora 61.404 dinara. U proseku, dakle, zaposleni u javnom sektoru za 17,7 odsto su bolje plaćeni od kolega koji rade za privatnike. A da ima sve više onih koji ne mogu da sastave kraj s krajem svedoči i to što je uz prosečnu kamatnu stopu od devet odsto do sada građanima Srbije plasirano oko 4,8 milijardi evra keš kredita. Pri tome su novčani problemi uglavnom nepoznanica za one koji imaju privilegovani položaj unutar državnog sektora. Oni žive u drugom svetu i čude se velikom broju ljudi koji svake godine napušta Srbiju, u potrazi za osnovnom egzistencijom. Platni razredi potrebni su i da bi se regulisali odnosi unutar samog državnog sektora, kako ne bi neko ko radi u kontroli vazdušnog saobraćaja imao tri puta veću platu od doktora medicine, specijaliste, koji se školovao desetak godina duže. O drugim lošim primerima da se ne govori, jer većina građana iz svog bližeg okruženja zna i gore slučajeve. Dobar broj građana ne razmišlja mnogo o tome šta bi trebalo da bude uloga države. Sve je to prilično zbrkano u državi koja ima dugu socijalističku istoriju i ovakvu vladajuću garnituru. Na sve ove nerešene probleme, aktuelna vlast ima nove ideje kako će rasplinuti pošteno rešavanje jednog od spornih pitanja u državnom sektoru. Pre toga, još 2014. napravljena je razlika između javnih preduzeća i javne uprave, a najnovija informacija je da platni razredi, i kad jednog dana stupe na snagu, neće važiti za vojsku i policiju. Koliko je država odlučna da odloži ovaj problem, govori još jedna informacija - najviše plate u državnom sektoru se neće dirati, nego će se težiti da se one najniže usklade sa njima. Time kao da se šalje poruka - strpite se još samo „malo“ i onda će sve biti u redu. Tim povodom ministarka državne uprave i lokalne samouprave Marija Obradović je izjavila da su „imali najbolje namere, ali okolnosti su bile često van uticaja“? U većini zapadnih ekonomija posao u državnom sektoru se smatra nekom vrstom državnog resursa. Zato se neki poslovi organizuju i kada nisu previše ekonomski opravdani kako bi svi potencijalno nezaposleni imali posao i osnovnu egzistenciju. To je već tekovina modernih ekonomija. U Srbiji, pak, ima oko 600.000 nezaposlenih, koliko ih se, naime, 2021. prijavilo za državnu pomoć od 60 evra. Otprilike toliko ih radi i u državnom sektoru i sasvim je izvesno da bi se nezaposleni rado menjali sa njima. Neki sigurno i za manju od prosečne plate u javnom sektoru. Pitanje je da li bi deo nezaposlenih država mogla da zaposli u javnom sektoru, a da zadrži istu masu zarada, da ne opterećuje dodatno privatni sektor, a ako neko od onih koji već rade za državu ne bude zadovoljan nižim zaradama, uvek može posao da potraži kod privatnika. Ekonomska nestabilnost pritiska i mnogo razvijenije države od Srbije. Tako je i nastao relativno novi termin za nadničarenje - prekarijat. Engleski ekonomista Gaj Stending se time pozabavio u svojoj knjizi Opasna nova klasa. Cela planeta prepoznala je ovaj problem, ali je u većini razvijenih zemalja taj problem izazvan prevashodno ekonomskom krizom, koja se ciklično ponavlja. Srbija se, nažalost, još bori sa problemima neke naše unedogled produžene tranzicije, koja je davno trebalo da se završi u relativno kratkom roku od, na primer, dve-tri godine. A traje duže od tri decenije, još od perioda Ante Markovića. Tako duga tranzicija doprinela je da se formira potpuno novi, hibridni sloj dobrostojećih ljudi, koji svoj biznis i na njemu zasnovan dobar životni standard ostvaruju samo dobrim poznanstvima i pripadnošću „pravim“ društvenim grupama – čitaj bliskim vezama sa vrhovima vlasti. Srbija se veoma teško oslobađa svojih specifičnih društvenih podela, koje su recidiv socijalizma ili svojevrsni „poklon“ iz prošlosti. Oni koji pamte život u SFRJ, sigurno će se setiti jednog broja elitističkih preduzeća i institucija, gde su plate bili neuporedivo veće nego u ostatku privrede. Ovaj naš fenomen je bio jedinstven u čitavom istočnom bloku, gde nije bilo tako drastičnih razlika u platama, a u okviru iste stručne spreme ili zanimanja. Ta preduzeća su imala pomalo duh i atmosferu zapadnih kompanija. Članovi uprave tih preduzeća često su putovali u inostranstvo, što je za tadašnje vreme bila izuzetna privilegija. Oni koji su tada radili u takvim preduzećima ili ustanovama bili su uvereni da na neki način vrede više od ostalih. Ali, istina je bila sasvim drugačija, sva ta naša „elitistička“ preduzeća bivše Jugoslavije bila su i tada samo deo državne, planske ili partijske privrede, tako da je bilo potpuno neopravdano što su imali značajno veće „lične dohotke“ od kolega iz drugih preduzeća. I umesto da se ta anomalija otkloni, ona je samo produbljena i sada je najprisutnija upravo u javnom sektoru. A novo odlaganje platnih razreda moglo bi samo taj jaz dodatno produbiti. Bez ikakvog ekonomskog racionalnog opravdanja.