Političke i društvene slagalice

Prva polovina jubilarnog, 50. Festa protiče prilično ujednačeno. Utisak o prosečnosti provejava prvim danima Festivala. Viđeno je nekoliko dobrih, nekoliko veoma dobrih filmova, ali nečeg spektakularno vrednog pamćenja do sada nije bilo. S nekoliko profilisanih programskih celina, prilično dobrim fokusom na recentnu francusku kinematografiju i prostorom izdvojenim za najnovija srpska filmska ostvarenja, ovogodišnji Fest kao da je više vodio računa o festivalskoj konsolidaciji, nego o tipu filmske estetike koji je izabrao za dominantan. Više nego uočljivo pomanjkanje azijskog filma, daleko najvibrantnijeg filmskog kontinenta, nije, čini se, nikog uzrujalo, a i zašto bi, ako se filmska matrica zapadnog sveta godinama zagovara kao jedina moguća. Nekoliko važnih autorskih glasova svetskog filma svakako su bili dovoljan zalog za beogradskog gledaoca i dovoljan garant za njegovo poverenje. Slično stoje stvari i sa nekoliko relevantnih festivalskih nagrada (Kan, Berlin, Venecija…). Dovoljno da predupredi i neutrališe svako filmsko nezadovoljstvo i svaki iole kritičkiji pristup tumači kao oblik neprimerenog gunđanja. Od onih malobrojnih autorskih ikona svetskog filma, najbolji utisak prve polovine Festa ostavili su Rjusuke Hamaguči filmom Točak sreće i fantazije, Pol Tomas Anderson filmom Pica od sladića i iranski reditelj Ašgar Farhadi filmom Heroj. Potpisani rukom istinskih majstora, ovi su filmovi među malobrojnim koji uistinu preispituju postojeću i trasiraju puteve nove filmske estetike. To naročito važi za Hamagučijev film. Nakon remek-dela Povezi me, ovaj besprekorni stilista javlja se faktičkim omnibus filmom u kojem, u maniru Moralnih priča Erika Romera, artikuliše partnersku prirodu odnosa svojih protagonistkinja. Referencijalni sklop Hamagučijevog sveta, koji otpočinje Jasudžirom Ozuom a završava Žakom Rivetom, nudi strpljivijem oku pravi vizuelni praznik i onu vrstu mizanscena koja je u svetskom filmu u potpunom uzmicanju. Isto takvu režijsku virtuoznost, samo iz drugih stilističkih pobuda, demonstrira i Pol Tomas Anderson. Pica od sladića je inteligentan, u ritmu frenetičan, u narativu besprekoran film koji evocira duh Amerike s početka sedamdesetih godina. Ono što je u ovom filmu uistinu fascinantno jeste kako se upravo bogatstvom svoje imaginacije Pica od sladića uzdiže iz tinejdž muvija ka kosmičkom univerzalizmu. Duh Vijetnamskog rata, prvi naftni embargo, anticipativno koruptivno ponašanje administracije Ričarda Niksona, samo su neki delovi američke političke slagalice, na čijem fonu jedan tinejdžerski par gradi svoju osnovicu za „ludu ljubav“ i u kojoj prvi poljubac pada u sto trideset trećem minutu filma. Pica od sladića je verovatno najčedniji američki mejnstrim film u ovom milenijumu i, kao takav, u modernoj kinematografiji javlja se kao anomalija! Andersonov rad sa glumcima do te mere je jedinstven da izmiče svakom novijem poređenju. Heroj je po mišljenju potpisnika najbolji Farhadijev film. Napravljen potpuno iz moralne perspektive jednog Kšištofera Kješlovskog, Heroj prati sudbinu jednog sitnog prevaranta koji pokušava da prevarom ubedi poverioca da povuče žalbu na neisplaćen dug, koji ga je odveo u zatvor. Maestralan iranski glumac Amir DŽadidi u ulozi Rahima možda je najbolja muška uloga dosadašnjeg toka festivala. Bez obzira na Farhadijevo internacionalno iskustvo, iranski milje mu po svoj prilici najbolje leži. I Pedro Almodovar se na Festu pojavljuje uspelim filmom Paralelne majke, punim emocionalnog ali i moralnog obrta i u kojem se izvrsna gluma Penelope Kruz usaglašava s Almodovarovom veoma emocionalnom potragom za žrtvama falangističkog terora iz razdoblja uspona frankizma. Tople Almodovarove boje, koje su, inače, označitelj njegovog vizuelnog identiteta, i ovom prilikom su garant za dvočasovno uživanje. Ono što je dodatni, nesumnjivi kvalitet ovog filma jeste način na koji je Almodovar jednu u osnovi melodramsku situaciju, jednu ličnu dramu, interferirao u mnogo širi društveni i politički kontekst. Kao kvalitetne i zanimljive valja svakako pomenuti britanski film Vuk rediteljke Natalije Bijančeri, te delo Majka Milsa Idemo, idemo. Vuk je transparentan primer filma surovosti i govori o zavodu u kojem se deca koja se poistovećuju sa životinjama resocijalizuju i terapeutski leče, ali umesto humane pedagogije prisustvujemo potpunoj opstrukciji terapeutskog tretmana i to upravo iz redova samih terapeuta. Vuk je surova parabola o humanističkoj i empatičkoj iluziji, film koji krhkost i nedelotvornost sistema uzima kao meru svih stvari. Idemo , idemo je u ovom trenutku najviše opuštajući film Festa. Film koji slavi vrhunsku jednostavnost, sastavlja DŽonija (Hoakina Finiksa) i njegovog sestrića (izvanredni Vudi Norman kao DŽesi) na nezaboravnom putovanju Amerikom, na kojem se, prilagođavajući se posebnosti velikih američkih gradova, i naš tandem prilagođava životu. Divan film koji potencira bazične vrednosti: potrebu za razumevanjem, poverenjem, pouzdanošću i tolerancijom… Idemo, idemo je nezaobilazan film o lepoti! Grupu razočaravajućih filmova predvode Nani Moreti sa Tri sprata i rumunski Neukaljana. Nani Moreti već godinama zagovara jednu estetiku i jednu prilično sumornu formu filmskog kazivanja koja bi se moga nazvati komemorativnim stilom. U ovom filmu, koji je potpuni konstrukt, iritira način na koji Moreti „čita“ Eškola Neva, izvanrednog savremenog izraelskog pisca, potpuno nepoznatog u Srbiji, i po čijem romanu je i nastao film. U Tri sprata pratimo sudbine stanara jedne zgrade, koje se prepliću, ukrštaju i rezultiraju lomovima. Prilična nedoslednost, pa i proizvoljnost u naraciji protežu se diljem filma, a neke relacije među protagonistima smušene su i neubedljive, poput nemotivisanog ponašanja supruge spram muža optuženog za zloupotrebu maloletne devojke. Neokaljanu potpisuju Monika Stan i George Čiper. Ono što je možda u tematskom smislu rumunskom filmu predstavljalo deficit (problem maloletničke narkomanije i ponašanje narkomanskih grupa kao i institucionalno rešavanje problema), iskusnijem gledaocu (pa i rumunskom) možda može biti zanimljivo kao socijalni alarm ali ne i kao filmska artikulacija koja je na ekranima već viđena mnogo puta i u mnogo ubojitijoj formi. Srpski film Mrak Dušana Milića zanimljiv je iz mnogo aspekata i ma kako mu pristupali, s naklonošću ili sa nedopadanjem, zahteva ozbiljnu kritičku analizu. Film koji je zahvaljujući direktoru fotografije Kirilu Prodanovu, a potom i scenografu Milenku Jeremiću, na momente bravurozan, suštinski je, mimo svih žanrovskih konotacija, oblik angažovanog političkog filma koji se hrabro hvata ukoštac i progovara prilično direktno o nemogućim egzistencijalnim uslovima kojima su izložene malobrojne preostale srpske porodice na Kosovu. Ono što se u ovom filmu pokazalo kao njegovo strukturno načelo, jeste Milićev žanrovski paradoks: hipertrofija realizma ili hiperrealizam, u kosovskim konstelacijama po sebi je već horor. Ili: zarad žanrovskih potreba i ne moramo stilizovati, hororična kosovska stvarnost već je jedan žanr. Mraku se mogu prigovoriti oscilacije u ritmu, povremeni egzibicionizam, didaktičnost pa i nesumnjiva tendencioznost, ali imponuje njegova vizuelna doslednost (radikalnost) i beskompromisnost u stilizaciji. Ovogodišnji Fest je rotirao slogan prvog Festivala: nekadašnji Hrabri novi svet, postao je Novi hrabri svet. No, sudeći po prikazanim filmovima, taj svet (dakako, onaj filmski!), niti je nov niti je hrabar. Iako film još uvek nije odustao (od slučaja do slučaja), od nepatvorenog angažmana, iako se pojedini filmovi (retki su!) ne libe da gađaju pravo u glavu, filmom definitivno ne možemo promeniti svet i društvo. Istinu govoreći, to nikog više i ne zanima. Publika nema više vremena, a niti potrebu za smislenijom globalnom analizom. NJu savršeno ne dotiče da li su filmovi u kojima nasilje, represija i dehumanizacija odnose prevagu, reprezentacija modernog ustrojstva… Vuk, Mrak, Neukaljana… na jednoj strani ili Pica od sladića, Idemo, idemo i Paralelne majke na drugoj? To su, svakako, dve ideološke krajnosti modernog filma. Jedna, koja govori u prilog kolapsu humanističkog projekta i druga, koja optimistički demonstrira nadu i razgrađuje svaki defetizam. Kojoj poverovati kao orijentiru ka stvarnosti? Miroljub Stojanović