Princeza na toni graška

Imamo za vas, a i za nas, jednu dobru i jednu lošu vest. Loša je da je, nažalost, počeo rat između Rusije i Ukrajine. A dobra je da, na sreću, imamo graška, pasulja i soli u izobilju! Ali idemo redom. Invazija Rusije na Ukrajinu počela je u noći između 23. i 24. februara. I dok su se brojne države, uglavnom evropske, brzinom svetlosti oglasile i osudile ovaj vojni akt, pa i počele da uvode sankcije, Srbija je lagano promislila, dala sebi vremena da formira stav, kažu da je na sednici Vlade bilo čak i svađe između lidera SPS-a Ivice Dačića i predsednika države Aleksandra Vučića, ali sve se to na kraju iskristalisalo u vrlo jasan stav. Podržucnuli smo Ukrajinu, nismo osuđucnuli Rusiju i svi srećni. To jest, ne znamo baš da li su srećni, Amerikanci su kanda bili zadovoljni, bar javno, a Rusi nešto baš i nisu - saopštenje im je izgledalo kao kada neko nešto nezadovoljno progunđa, ali na kraju završi onim pasivno-agresivnim „ali dobro…“ - tako da ne znamo skroz kako su prihvatili naš odlučan i nedvosmislen stav. Dobro, odlučan stav. Dobro, stav, okej! Kad smo to rešili, predsednik je prešao na malo vedrije teme, odnosno na ono od čega se živi i to bukvalno, konkretno na pretresanje inventara u robnim rezervama, uživo pred kamerama, jer šta čovek drugo da radi u ovim nezahvalnim okolnostima kada se izbori bliže, a nekakav tamo rat odvlači pažnju i svi pričaju samo o tome, umesto o nezaustavljivom napretku Srbije, letećim automobilima, BDP-ima i ostalim ekonomskom čudima. A ne, pardon, tema konferencije je bila glad, to jest kako je neće biti. Jer svega imamo dovoljno, pa i previše. Mnogi će reći da smo dosta brzo od letećih automobila stigli do graška i pasulja, ali ako ćemo realno, ne može se ni letećim automobilom leteti praznog stomaka, dakle prvo primarne potrebe, pa onda sve ostalo. Predsednik se, naime, pohvalio da imamo pšenice i kukuruza za šest meseci, kuhinjske soli isto, stiže nam, evo, i tri tone mleka u prahu, imamo pirinča, imamo ulja, a o grašku i pasulju da ne pričamo. Imamo čak i 32 miliona sardina, što vam dođe u proseku po četiri i po sardine svakom građaninu, ali nije precizirano da li imamo 32 miliona komada pojedinačnih riba ili 32 miliona komada kutija sardina. Nismo čuli, takođe, imamo li dovoljno rum kasata, step sokova i krem bananica, ali ne moramo ni mi baš sve da otkrivamo neprijateljima, neka malo i nagađaju. Predsednik je pokazao i fotografije iz robnih rezervi, za slučaj da neko ne veruje, a i ako malo napravimo zazubice Amerikancima, Nemcima i Hrvatima, neće da škodi. Dakle, sve u svemu, neće biti gladi, poručio je predsednik još onomad u Merošini, a sada je i potvrdio, na šta su neki odmah zakmečali: „a zar je trebalo da je bude, je l’ smo nešto propustili?“, ali zato oni i nisu predsednici, a on jeste. Jer, pravi državnik i u najboljem blagostanju mora da obezbedi 32 miliona sardina. Živimo kao da će hiljadu godina biti mir, kupujemo sardine kao da će sutra glad! A neće. Rekao predsednik. Kad nas je on nešto slagao?