Baba Roska i apoteoze rimskog cara

Ne zanima me, zaista, da li je Putin prekardašio sve mere napadom na Ukrajinu, važno da je moj Alek obezbedio dosta graška i soli iz Tuzle, tako da, što se mene tiče, treći svetski rat može da počne! Trenutno me mnogo više zanima otkud moć vračarama iz Negotinske Krajine da razgovaraju sa mrtvima?! Dođe mi da odem kod baba Roske iz Gamzigrada, koja razgovara sa mrtvima gledajući u čašu vode, i da je pitam da li je Carstvo mrtvih u Đerdapu i da li je tu dolazio Gilgameš da vidi seni svog pokojnog druga Enkidua, a onda se vratio u svoj grad Surduk na Dunavu, i još te iste noći umro? A one, kojima ovo zvuči šašavo, pitaću da li je i poslednja apoteoza rimskog cara Galerija u Gamzigradu bila predstava za zaluđivanje naroda? A apoteoza je, jelda, uzdizanje pokojnih careva u božanstva. O tome je postojao čitav protokol proglašavanja cara za Boga. Hoću reći, mislim da između baba Roske i apoteoze rimskog cara Galerija iz Gamzigrada postoji neka tajna veza, koja je na prvi pogled nevidljiva. Ali, ako prihvatimo tezu da su Anunaki sa planete Nibiru sleteli prvo na obale Dunava i ostavili traga u Lepenskom viru, mešajući se sa stanovništvom Podunavlja, onda moći baba Roske iz Gamzigrada postaju jasnije. Anunaki su imali svakojake duhovne moći koje su preneli na ljude te zato i danas vračare iz Negotinske Krajine imaju moć da razgovaraju sa mrtvima i da predvide budućnost. A u Gamzigradu je, bajdvej, otkopana i Magura, to jest Sveto brdo na kojem su još pre 3.500 godina spaljivani na lomačama vladari i tako postajali bogovi. A zašto su se Anunaki najviše mešali sa narodom istočne Srbije? Pa zato što je tu, kao i danas, bilo najviše zlata, od kojeg su Anunaki pravili zlatnu prašinu da zakrpe atmosferu na planeti Nibiru, koju su upropastili u međusobnom nuklearnom ratu. K. G. Jung, moj guru iz Švice, zdušno me podržava: „Dobro si sve to povezao! Ali, ti meni daješ i jednu drugu ideju. Uz apoteozu je sahranjen i kralj Filip, otac Aleksandra Velikog, a Olimpijada, majka Aleksandrova, odmalena mu je govorila da je on božji sin, to jest, da je u njemu jedna trećina čoveka, a dve trećine boga. Baš kao kod Gilgameša! I, ako je Isus sin Aleksandra Velikog, onda je i u njemu bila jedna trećina čoveka, a dve trećine boga.“ Ovde se, ne znam zašto, setih mumije prvosveštenika Nesmena, koju je beogradskom Narodnom muzeju poklonio Hadži Pavle Riđički, još 1889. godine, kada se vratio iz Egipta. Ali onda je mumija, na neko vreme, nestala da bi bila vraćena 8. decembra 2018. Naravno da sam požurio da vidim mumiju prvosveštenika Nesmena, oko koje je uvek bilo mnogo radoznalih posetilaca. U toj gužvi prišla mi je držeća gospođa i šapatom rekla: „Razgovarala sam, nasamo, sa ovom mumijom, a progovorila je tečno srpski!“ Gospođu je, pak, uvredilo što je gledam kao da je za ludnicu, pa mi je uvređeno rekla: „Nemojte tako da me gledate, nego me pozovite u Kolarac na kafu ili bilo gde!“ U Kolarcu sam od ove gospođe čuo da se Pavle Riđički popeo na vrh Keopsove piramide! I tu me prođe jeza, jer sam se, takođe, peo na Keopsa. Na kraju, gospođa me pozvala u Zemun, na ezoterijsku seansu, na kojoj će se prizivati duh Gilgameša! Učtivo sam odbio poziv, a ona mi je rekla: „Šteta, šteta, bili biste pravi medijum! Ličite na bele bogove sa planete Nibiru!“ Ali, avaj, to mi tada nije mnogo značilo. Na sve ovo, moja Crna je duhovita: „Ja bih baba Rosku pitala da li bi i neki današnji vladar, da ga spale na lomači, postao bog, kao što su to pre 3.500 godina postajali tadašnji vladari!“