Lepe reči lepo lažu

Postoje tumačenja prema kojima je predsednik Srbije Aleksandar Vučić namerno izazvao prošlonedeljnu paniku među građanima, zbog koje su u rekordnom roku „opustošene“ benzinske pumpe i rafovi sa osnovnim životnim namirnicama. Time je, tvrdi se dalje, postigao dva cilja – da isprepadani građani prestanu da gunđaju zbog vrtoglavih poskupljenja i oslone se na staru mudrost „nek košta šta košta, važno da ima“. I još – rasplamsao je strah kao oprobano sredstvo homogenizacije biračkog tela i razlog za odustajanje od ideje o promeni vlasti u situaciji u kojoj zemlji preti velika opasnost. Vučić, naime, nije „spontano“ i „neoprezno“ pokrenuo priču o pretećim nestašicama, zbog kojih je država kupila sve one sardine, so i grašak. Bio je to planiran nastup, a logika govori da u pravljenju scenarija nije učestvovao samo uobičajeni krug „specijalaca“ zaduženih za sondiranje javnog mnjenja i njegovo upravljanje u željenom pravcu, već i čuveni izraelski propagandni „tim za pobede“ koji je, prema navodima medija, ponovo stigao da vodi naprednjačku kampanju uoči važnih predsedničkih, parlamentarnih i beogradskih izbora, zakazanih za 3. april. Tako protumačena specijalna operacija „nema gladi“ podrazumeva još jednu neprijatnu pretpostavku – da je Vučić svestan da mu građani ne veruju. A da nepoverenje postoji, nije se pokazalo samo tokom pomenutog paničnog skupljanja rezervi uprkos činjenici da je predsednik rekao da se država obezbedila. O nepoverenju je govorio i izostanak masovne vakcinacije nakon što je Vučić svojim primerom pokazao da su vakcine bezbedne a njihovo uzimanje u uslovima pandemije mudar i odgovoran gest. Sve drugo bi, uostalom, bacalo ozbiljnu sumnju u inteligenciju građana, bez obzira na intenzitet propagande kojoj su godinama izloženi. Jer, i bez profesionalnih medija, uz malo zdravog razuma i pamćenje za nijansu bolje od kokošijeg, prosečan građanin lako može utvrditi da su obećanja kojima, naročito u predizbornom periodu, naprednjaci zatrpavaju birače, često u startu nerealna. I da, zato, nije nikakvo čudo što se, po isteku navedenog roka, ispostavljaju kao neostvarena. Nije to igranje igre „verujem, ne verujem“ nikakva srpska specifičnost. Dešavalo se to u različitim momentima u različitim zemljama i bilo je bolno, zbog čega su o ulozi laži u politici, pre svega u totalitarnim sistemima, pisali brojni autori. Tako je, recimo, Hana Arent tvrdila da stalno laganje i nema za cilj da narod poveruje u laži, već da ni u šta ne veruje. „Sa takvim narodom možete da radite šta hoćete“, zaključila je čuvena nemačka teoretičarka politike. A Vaclav Havel, komunistički disident, poslednji predsednik Čehoslovačke i prvi predsednik Češke, u eseju Moć nemoćnih, dao je poznati slikoviti primer života u laži. Havel je opisao prodavca voća u komunizmu, koji na izlog svoje radnje stavlja natpis „Proleteri svih zemalja, ujedinite se“ – ali ne zato što u to veruje, nego zato što ne želi da ima probleme. Da bi prikrio sopstveno poniženje, prodavac tada počinje da samog sebe ubeđuje da nema ničeg lošeg u ujedinjenju proletera. „Strah omogućuje da zvanična ideologija zadrži svoju moć – a na kraju menja i trgovčeva uverenja“, piše Havel i dodaje da „oni koji žive u laži, sarađuju sa sistemom i kompromituju punoću svoje ljudskosti“. LJudska bića su, kaže Havel, prisiljena da žive u laži, ali na to ih je moguće naterati samo zato što su zapravo sposobna da žive na taj način. „Zato, ne samo da sistem otuđuje čovečanstvo, već u isto vreme otuđeno čovečanstvo podržava taj sistem kao sopstveni nehotični glavni plan, kao degenerisanu sliku sopstvene degeneracije, kao zapis o sopstvenom neuspehu“. A onda je sve moguće – da istovremeno slušamo o „najbrže rastućoj ekonomiji u Evropi“, „ekonomskom tigru“ i plati od 900 evra 2025. godine, ali i da „neće biti gladi“.I da baš ta tvrdnja, data, naizgled, sasvim iznebuha, bude pompezno izrečena na prvom (zvaničnom) predizbornom mitingu SNS, 19. februara u Merošini - ali bez odgovarajuće revizije onog spiska „kula i gradova“ koja čine redovni deo neprekidne naprednjačke kampanje, samo pojačane u predizborno vreme. I zato Goran Vesić, akter žestoke kampanje misterioznog cilja, može da ode i dalje od zacrtanih 900 evra plate: „Kada u Srbiji 2026. godine, prema programu Vlade, prosečna plata bude 1000 evra, u Beogradu će biti od 1.280 do 1.300 evra“, najavio je odlazeći zamenik gradonačelnika Beograda. Ponekad se čini da obećanja kojim nas zasipaju pripadnici vlasti - iako bi trebalo da su baš oni najbolje upućeni u stanje u kome se zemlja nalazi – zavise samo od mašte kojom su obdareni. Na takav zaključak upućuje, recimo, tvrdnja Aleksandra Šapića, kandidata SNS za gradonačelnika Beograda, da će se zalagati za uvođenje „beogradske kartice“, koja bi pružala „i preko 10.000 evra uštede na godišnjem nivou za jednu porodicu, kroz popuste prilikom kupovine, ali i korišćenja sportskih centara i bazena“. Drugim rečima, porodice bi trebalo da uštede po 833 evra mesečno – iako je za mnoge od njih reč o iznosu koji u realnom životu, bez kreativne pomoći zvanične statistike, ne uspevaju ni da zarade. Ništa, međutim, ni Šapića, ni bilo kog drugog kandidata vlasti, ne mora da košta to što neopravdano ružičastim bojama opisuju budućnost koja će doći - pod uslovom da građani 3. aprila „pravilno“ glasaju i omoguće nastavak proizvodnje paralelne realnosti koja sa činjenicama ne mora da ima nikakve veze. Jer, mnogo je izbornih ciklusa bilo od 2012. do danas, ali račun za lažna, neispunjena obećanja do sada nije stizao. A njihov spisak je ogroman i šarolik – bilo je tu, uoči izbora koji su označili početak naprednjačke ere, mnogo priče o obračunu sa korupcijom (čiji je naročito „uspešni“ rezultat bio hapšenje Miroslava Miškovića, biznismena koji je nedavno oslobođen optužbe za utaju poreza i tako dobio priliku da od države naplati odštetu), govorilo se o preispitivanju spornih privatizacija, departizaciji javnih preduzeća, izgradnji kanala Dunav-Morava-Vardar, smanjivanju broja poslanika i ministarstva... Uoči izbora 2014, nakon kojih su naprednjaci i formalno preuzeli vlast, a Vučić postao premijer Srbije, pričalo se (neutemeljeno) o borbi protiv tajkunsko-političkog sistema, o ubrzanju približavanja EU, a penzionerima je čvrsto obećano da neće biti smanjenja penzija jer je, kako je u finišu kampanje tvrdio Vučić, „bolje sa naše grbače da se skida sve što može, a penzionerima nema šta da se uzima“... Među udarnim, ali takođe neispunjenim naprednjačkim obećanjima pred još jedne vanredne izbore, one od 2016, bio je završetak restrukturiranja kompanija u državnom vlasništvu, unapređenje efikasnosti sudova i radikalne promene efikasnosti zdravstva, kako bi se došlo do toga da građani više ne moraju da „poznaju nekoga“ kako bi dobili lečenje... Iako je i priča o kanalu Dunav-Morava-Vardar iz 2012. delovala vrlo inspirativno za duhovita tumačenja i nadogradnje, tek vremenom će, pokazalo se, naprednjačka predizborna obećanja dosegnuti do primera teško zamislivih u nekim normalnijim vremenima i uređenijim državama. Takvo je, recimo, bilo ono „prodavanje karata“ za nepostojeći metro, koje nas je gorko zabavljalo pred prošle beogradske izbore, održane 2018. godine. Naprednjački funkcioneri različitih nivoa, uključujući samog Vučića, najavljivali su, inače, da bi izgradnja metroa mogla početi 2020, ali je kamen temeljac postavljen tek krajem novembra 2021. Neko bi mogao reći da je glupo „cepidlačiti“, jer toliko zakašnjenje i nije bitno s obzirom na činjenicu da su neka raskopavanja, koja bi trebalo da predstavljaju početak gradnje metroa, ipak započela. Ali, za neka od datih obećanja bi se teško moglo očekivati da će biti ispunjena sa zakašnjenjem od svega godinu dana – ako uopšte budu ispunjena. Recimo, ono o pobedi nad omiljenim konkurentom, Hrvatskom, na ekonomskom planu, dato kroz Vučićevu tvrdnju uoči izbora juna 2020 – da će Srbija već 2021. prestići Hrvatsku po nivou BDP. Činjenice, međutim, kažu da je hrvatski BDP 56,17 milijardi dolara, a Srbije 52, 96 milijardi (podaci MMF). S obzirom na značajnu razliku u broju stanovnika, suština se mnogo bolje vidi kada se pogledaju podaci o BDP po glavi stanovnika, koji u Hrvatskoj iznosi 13.896 dolara, a u „ekonomskom tigru“ 7.646 dolara. Kada je, nedavno, Bojan Radić, aktivista SNS iz Rgotine kod Zaječara, javno progovorio o neispunjenim obećanjima davanim u dosadašnjim izbornim kampanjama, zbog kojih meštani sela sada krive njega i njegove saradnike, učinilo se da ustaljeni mehanizam dobijanja podrške putem lepih ali neostvarivih priča počinje da „trokira“. Radićevo javno priznanje, međutim, nije „povuklo“ nijedno drugo „olakšavanje duše“, a i samo je, zapravo, bilo polovično - „pobunjenik“ je samo odlučio da neće raditi kampanju za aprilske izbore jer ne želi da „ispada krivac zbog lažnih obećanja“. Stranku, međutim, nije napustio. Ima, zato, ocena da je strah naprednjačke vlasti od masovnijeg „otvaranja očiju“ godinama laganog domaćeg biračkog tela – ako, u postojećoj medijskoj i sveukupnoj situaciji uopšte postoji – i dalje prilično zanemarljiv. Naročito u odnosu na strah od mogućnosti da neko od moćnih „prijatelja“ - sa Zapada ili Istoka - iznenada ne shvati koliko je ogroman jaz između obećanja dobijenih sa glavne beogradske adrese i konkretnih poteza povučenih sa istog mesta. U uslovima ukrajinskog rata i njime uslovljenog prekomponovanja sveta, neki takav uvid mogao bi da zaboli. Baš. Vera Didanović